Home » 0 Branislav Gulan » DRŽAVA I SELO 1

DRŽAVA I SELO 1

Spasavanje sela i poljoprivrede

Piše: Branislav Gulan

Rezime

Privredni razvoj se danas nalazi ponovo na prekretnici koja pruža šansu da se na osnovu dosadašnjih iskustava kreira budući razvoj sa manje propusta i grešaka koje su činjene u prethodnom vremenu. Zadaci koji se postavljaju pred ekonomsku, agrarno – stručnu i naučnu javnost su utoliko veći, jer se od agrara očekuje da nosi privredni razvoj, da uveća bruto domaći proizvod i da bude okosnica ukupne ekonomske stabilnosti. Zašto? Zato što je to realna privredna oblast koja direktno donosi blizu 15, a indirektno i do često i do 40 odsto domaćeg proizvoda, a u izvozu zemlje učestvuje sa 23 odsto. Dakle, poljoprivreda ne treba da predstavlja simbol siromaštva već bogatstva zemlje. Zato agrar treba podsticati kako bi se maksimalno valorizovali prirodni, ljudski, i prerađivački kapaciteti koji se koriste tek sa trećinom mogućnosti.

Revitalizaciju i oporavak agrara Srbije treba posmatrati integralno vodeći računa o tome da se bitno promenila vlasnička struktura, sa dominantnim učešćem privatnog – akcionarskog vlasništva. To nalaže da se umesto sadašnje koncipira nova, dugoročna strategija agrarnog i ruralnog razvoja.Nova je potrebna zbog toga što autori u postojećoj koju je usvojila Vlada Srbije (ali ne i Skupština Srbije) koriste netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja poljoprivrede je potpuno nelogična i besmislena. Po jednoj verziji agrar će se u narednoj deceniji razvijati po stopi od 6,1 odsto, a po drugoj čak 9,19 odsto godišnje, što je nerealno i nemoguće! Jer, i u 2015. godini agrar je imao pad od blizu10 odsto!

Spasavanje poljoprivrede, biće i spas srpskog sela. Jer, od 4.709 sela (bez Kosova i Metohije) njih 1.200 je u fazi nestajanja. U 1.034 sela ima manje od po 100 stanovnika! Uz to u Srbiji godišnje umre 110.000, a rodi se samo 70.000 novih žitelja. Na taj način se prazne i nestaju sela koja su uvek pomagala državi, pa država ako hoće da opstane i ostane, sad treba selu i seljacima da pomogne! Dakle, potrebna je nova agrarna i socijalna reforma, nova, drugačija strategija, odnosno akcioni plan, koji će biti komplementaran Evropskoj agrarnoj politici, što će omogućiti naše lakše integrisanje u savremene evropske tokove. Dakle, potrebno je oporaviti privatni i akcionarski – državni agrarni sektor i podsticajnim merama ekonomske politike uobličavati ga u moderan farmerski posed. To će onda značiti i spasavanje  sela i poljoprivrede Srbije.

Ključne reči: poljoprivreda, prekretnica, razvoj, selo, stabilnost…

Proces nestajanja sela

U Srbiji ima 4.709 sela, svako četvrto je na putu nestajanja. U 1.034 sela Srbije danas ima manje od po 100 žitelja, dok više od po 500 stanovnika ima u 2.832 sela. Ako se sadašnji proces nastavi, za deceniju i po u četvrtini sela ostaće samo spomenici kao dokaz skorašnjeg života. I dok ljudi u gradovima nemaju šta da rade, u selima nema ko da radi. Sela izumiru, a nekoristi se šansa da se ti negativni trendovi na srpskom selu zaustave, a samim tim i da se razvijaju ruralna područja. To bi bio i put za smanjivanje nezaposlenosti. Naime, od deset radnika koji su ostali bez posla, više od polovine moglo bi da se zaposli u ruralnim područjima Srbije. To se ne odnosi samo na radnike koji su ostali bez posla zbog strukturnih neprilagođenosti proizvodnje, višegodišnjih sankcija i tranzicione krize, već i na one koji su ostali bez firmi u kojima su radili. Sve ovo govori da su radnici još uvek jednom nogom u opanku, a sa drugom u cipeli. Povratak u ruralna područja zemlje ne znači, međutim, vraćanje radnika motici, ralu i traktoru, već njihovo zapošljavanje u oblasti poljoprivrede i oko nje. To znači šumarstvu, vodoprivredi, raznim uslužnim delatnostima, zanatstvu, domaćoj radinosti, infrastrukturnim, malim i srednjim industrijskim pogonima (kojih ima 220.000, a cilj je da ih bude 400.000), čija proizvodnja ne ugrožava ekološku ravnotežu. Takav način vođenja ruralne politike bio bi spas sela, ali i spas države Srbije.

 

Deagrarizacija

Jugoslavija je imala najbržu deagrarizaciju na svetu. Za poslednjih 50 godina XX veka iz sela u grad je prešlo oko osam miliona ljudi. Takav proces u svetu je trajao je oko 150 godina. Seobe su nastavljene i prisilno u poslednjoj deceniji XX veka kada je ratni vihor u Srbiju iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije „doneo“ još blizu 400.000 novih žitelja. U periodu posle Drugog svetskog rata u našem selu odigrale su se krupne, ali po svom sadržaju i posledicama protivurečne promene. Te promene su deo univerzalnog, svetskog procesa modernizacije savremenog društva, njegove industrijalizacije i urbanizacije. One su isto tako nosile i snažan pečat vladajuće ideološke paradigme, odnosno društvenog sistema koji je kod nas izgrađivan na toj paradigmi. Danas Srbija traga za novim identitetom, za novom paradigmom društvenog razvoja, pa se ne smeju zaboraviti ni marginalizovati selo i poljoprivreda. Kao i mnogo puta do sada u istoriji, i u ovim vremenima, selo i poljoprivreda su glavni oslonac Srbije koji joj omogućava opstanak i preživljavanje. Srbija se ponovo po rečima državne vrhuške okreće selu kada nam joj je teško, pa smo ubeđeni da selo i zapošljavanje u njemu i oko njega omogućavaju prevazilaženje krize. Ali, to zahteva i radikalno nov odnos društva prema njemu i prema zemlji. Jer, u gradovima nema šta da se radi, a u selima nema ko da radi! Da bi spašavali selo, a sa njim i Srbiju potrebno je, pre svega, da Narodna skupština Srbije formira Nacionalni savet za selo i poljoprivredu, kao nadstranačko telo. Da bi sproveli novu socijalnu i agrarnu reformu potrebna je decentralizacija državne uprave, oživljavanje narodne samouprave, nova samoodrživa nacionalna ekonomija. To znači izlazak iz krize uz krilaticu u se i u svoje kljuse. To sve treba sprovoditi uz novu agrarnu i socijanu reformu.

Reforma zemljišnih odnosa

Dakle, potrebna je kompletna reforma zemljišnih odnosa. Novim zakonima o posedovanju, korišćenju i raspolaganju poljoprivrednim zemljištem treba naglasiti poseban značaj plodne zemlje kao ograničenog prirodnog dobra od optedruštvenog značaja nad kojim niko ne može da ima neograničenu svojinu. U tom smislu nove zemljišne zakone treba prilagoditi najboljoj srpskoj i evropskoj pravnoj tradiciji u kojoj su uravnotežene ekonomsko tržišne i socijalno egzistencijalne funkcije poljoprivrednog zemljišta za seljake, preduzetnike i Srbiju. Time bi agrarnu reformu doveli u okvire uravnoteženih tržišnih i državno – planskih načela privređivanja gde bi ona postala stub socijalno odgovorne agrarne ekonomije i održivog ruralnog razvoja. U tom slučaju za Srbiju bi bilo korisno iskustvo Danske, Austrije, Nemačke ili Francuske, koje bi se u reformi zemljišnih (vlasničkih i drugih) odnosa moglo kombinovati s najboljom srpskom tradicijom u kojoj svojina nad zemljom nikad nije bila apsolutna i neograničena.

 

Neophodno je da se prilikom korišćenja, a naročito pri kupoprodajama uračunava stvarna diferencijalna renta odgovarajućih zemljišnih parcela. To što je neka prosečna parcela postala basnoslovno skupa, zato što je pored nje novoizgrađeni sistem za navodnjavanje, autoput ili je postala privlačna za izgradnju poslovnih ili stambenih objekata, nije zasluga njenog vlasnika, pa ni prihodi od prodaje ili zakupa ne mogu pripasti samo njemu. Takve parcele bi morale da budu znatno više oporezovane, a nadoknada za njih u restituciji imovine bi morala da bude znatno manja. Novčani fond koji bi se tako oformio koristio bi se za podršku onima koji bi sa svojim porodicama otišli u predele koji ostaju bez seoskog stanovništva i tamo se bavili poljoprivredom. U tim krajevima država bi kupovala ili na 50 godina zakupljivala napuštene kuće i poljoprivredna gazdinstva i davala ih na korišćenje onima koji bi hteli i mogli da ih koriste, a sami nemaju sopstvena sredstva za pristojnu egzistenciju.

 

Zadruge opšteg tipa

Organizacioni oblik ovih aranžmana bile bi seoske zadruge opšteg tipa u kojima bi se mogli naći i organizaciono povezati, pa i interesno umrežiti, stari odseljeni vlasnici i novi doseljeni korisnici napuštenih poljoprivrednih gazdinstava u područjima Srbije u kojima je izražena depopulacija. Takve zadruge – matice mogle bi i da imaju svoje seoske (proizvođačke i prerađivačke) i građe (trgovačke i potrošačke) odeljke. Mreža seoskih i gradskih zadruga je najbolja i jedina realna alternativa multinacionalnim trgovinskim lancima koji našim proizvođačima premalo plaćaju zdrave poljoprivredne proizvode, a našim potrošačima skupo prodaju hranu sumnjivog kvaliteta. Tako bi bilo moguće da proizvođači proizvode zdravu hranu za poznate potrošače, koji bi u njih stoga imali puno poverenje.

 

Organizacija poljoprivredne proizvodnje

Na precizno normiranim svojinskim ovlašćenjima nad poljoprivrednim zemljištem, kao i nad finansijskim i društvenim kapitalom koji se aktivira u poljoprivredi, uspostavili bi se elastično kreirani različiti organizacioni oblici poljoprivredne proizvodnje, prerade i prometa poljoprivrednih proizvoda. Na pluralizmu pravnih svojinskih oblika zasnivao bi se i pluralizam organizovanih agrarnih institucija u ovoj oblasti kao što su: porodična poljoprivredna gazdinstva (mala, srednja i velika), poljoprivredne i potrošačke zadruge (opšte i specijalne kao i njihovi lokalni, regionalni i nacionalni zadružni savezi), poljoprivredna preduzeća (mala, porodična, srednja akcionarska, velika holding i agroindustrijska). U oblasti finansijskih usluga u poljoprivredi država Srbija bi trebala da osnuje Agrarnu razvojnu banku preko koje bi se plasirala sredstva iz agrarnog budžeta, kreditirala i subvencionisala poljoprivredna proizvodnja i izvoz poljoprivrednih proizvdoa.Ova banka bi istovremeno imala obavezu i pravo da kontroliše poslovanje štedno – kreditnih odeljenja u poljoprivrednim zadrugama čije postojanje i delovanje treba ponovo omogućitii zakonom o zadrugama, kao i odgovarajućih odredbi zakona o obligacionm odnosima i drugih za ovo relevantjnih propisa. Time bi bilo osiguranoi zakonito finansijsko poslovanje štedno – kreditnih odeljenja zadruga i obezbeđen novac zadrugara koji bi u njih bio položen.

 

 

Donet Zakon o zadrugama

Posmatrano od 2000. do kraja 2015. godine, agrar Srbije vodilo je 12 ministara poljoprivrede i izrađeno je 11 verzija Nacrta zakona o zadrugama.

Skupština Srbije, konačno je usvojila Zakon o zadrugama (29. decembra 2015. godine). Kako je zakonodavac istakao, uređuje se pravni položaj zadruga, njihovo osnivanje, sticanje i prestanak statusa zadruga, knjiga zadrugara, imovina i poslovanje zadruga, fondovi, raspodela dobiti i pokriće gubitaka u zadrugama, prestanak postojanja zadruga, organizacija i rad zadružnih saveza. Po tumačenju Vlade, tim zakonom se rešava pitanje imovinsko – pravnih odnosa, budući da postoji oko 50.000 hektara zemlje u zadružnoj svojini, koje je u velikom delu definisano kao društveno vlasništvo. Tako će se  zadrugama omogućiti da, sve što su stekle u proteklim godinama, bude definisano kao zadružna imovina., koja može da bude upisana u katastar. Seljaci očekuju da će se pronaći i oko 200.000 hektara nestale zadružne imovine u pljačkaškom procesu agrarne privatizacije u Srbiji.

.

 

Na kraju 2015. godine donet je novi Zakon o zadrugama i gotovo ništa predloženo javnoj raspravi (održanoj u Novom Sadu, Nišu i Beogradu) u njemu se ne nalazi! Kreatori zakona, državni činovnici  nisu prihvatili to što su zarugari predlagali! Čak je odbijeno da se u tom zakonskom aktu nađu i štedno – kreditne zadruge, koje postoje u svim zadrugama u svetu (ima ih oko 750.000). Parlament Srbije je odlučio da nama nisu potrebne!? Dobro je što je donet dugo očekivani zakon, jer se radilo po onom iz 1996. godine. Međutim, za vreme pripreme nacrta zakona, nije bila prihvaćena ni revizija zadrugarstva. Tek nakon niz intervencija u novi Zakon o zadrugama ubačena je i – revizija. Ona postoji u svetskom zadrugarstvu, ali je ovde ubačena tek posle niz intervencija, nakon završene javne rasprave u kojoj je na to ukazano. U svetu se zna, ali kako će funkcionisati revizija zadrugarstva u Srbiji nije poznato! To će se rešavati, podzakonskim aktima. Kako je najavljeno primenićemo nešto novo, što u svetu još nepostoji!? Onda se može pretpostaviti i kakvi će biti rezultati!

 

Reorganiacaija mreže seoskih naselja

Neophodno je za svaki tip sela posebno operacionalizovati nacionalne, regionalne i lokalne projekte održivog razvoja. Seoska naselja su u Srbiji nastajala spontanim, a često i haotičnim zgušnjavanjem slučajno naseljenih predela. Danas se mreža seoskih naselja menja tako što su neka sela već ugašena, druga se brže ili sporije prazne i neumitno nestaju (nestajuća sela), treća su još uvek održiva (održiva sela), dok su neka u razvijenim krajevima i uz gradove razvojno perspektivna, među kojima su i ona retka sela koja bi mogla da služe za ugled drugima. Ugledna sela bi mogla da posluže kao prototip uspešnog i agrarnog  i ruralnog razvoja u našim  konkretnim globalnim okolnostima koje su u osnovi veoma nepovoljne. Zato je potrebno svakom tipu sela iznaći onaj konkretni model razvoja koji bi za njega bio optimalan. Najhitnije su mere koje treba preduzimati u selima koja su nestajuća kao i u onima koja su još održiva.

 

Nestajuća su sela u kojima je popisano manje od 100 stanovnika, kojih je 2011. godine u Srbiji bilo 1.034! Ovom tipu bi se mogla pridružiti i mnoga sela koja imaju ispod 200 stanovnika, ako su ostala bez dece i mladih žena koje još mogu i hoće da rađaju. To se odnosi na ona sela koja su infrastrukturno zapuštena, ekonomski devastirana i prekomerno ostarela. Kad se zajedno posmatraju ugašena i nestajuća sela, vidi se da nestajanje  vreba četvrtinu od ukupnog broja naselja, a ima ih 4.709 u Srbiji. Za ova sela bi najpre trebalo formirati  virtuelne seoske opštine, a za sva druga sela zavičajne komunikativne mreže.

 

Održiva sela

Teško je, ako ne i nemoguće, statistički pouzdano utvrditi koje je selo održivo, a koje nije. Ipak, mnogo je veća verovatnoća da se duže održi u životu i da se razvija selo s više od 500 stanovnika nego ono ispod 200. Na svu sreću u ovu kategoriju (preko 500 stanovnika) spada najveći broj sela kojih je u Srbiji 2011. godine bilo 2.832! Za početak neophodno je u svakoj opštini organizovati institucionalizovanu mrežu onih koji znaju šta i kako s onima koji hoće i mogu – sad i ovde, da učine nešto dobro i korisno za svoje selo, za svoju opštinu i državu Srbiju. Savremena sredstva elektronske komunikacije omogućuju da se u takvu mrežu uključi veliki broj stručnih o uspešnih ljudi iz srpske dijaspore kojima bi se poverili važni  (ponekad i najvažniji) zadaci u strategijama, planovima i projektima lokalnog, regionalnog i nacionalnog razvoja. Umesto praznih apela, ,,ostajte ovde’’ (bez posla i perspektive) i problmatičnih kalkulacija s novčanim doznakama starih i novih ,,gastarbajtera’’ krajnje je vreme da se u obostranom interesu institucionalizuju veze i odnosi državljana Srbije, s državom Srbijom. Mnogo bi bilo bolje za srpska sela i državu da oni uopšte ne odlaze iz Srbije, ali je za mnoga od njih odlazak bio bolja opcija. Ako već odlaze iz zemlje, te bi veze omogućile i Srbiji da njih sasvim ne izgubi i njima da ne izgube Srbiju.

 

Mala sela u Srbiji po regionima

 

Godina popisa Sela s manje od 50  stanovnika
Srbija – sever Srbija – jug
1948. 5 12
1953. 2 13
1961. 2 12
1971. 2 23
1981. 2 69
1991. 4 183
2002. 5 354
2011. 5 546

(Izvor:RZS-2013.)

Ovome je potpuno analogan odnos onih koji odlaze iz sela u gradove, a današnja sudbina napuštenih sela velika je opomena za državu Srbiju koju napuštaju (kao i sela) najmlađi, najobrazovaniji i najvitalniji. Godišnje oko 35.000 njih ode Srbije, a tek poneko se vrati! Kao i srpska dijaspora i zavičajne mreže naših sela mogle bi da aktiviraju onaj obično skriveni ljudski kapital, koji je ranije iz sela otišao u bliže ili dalje gradove, uglavnom su van zemlje. Ti ljudi su, sa svojim potomcima, u datim okolnostima, najviše motivisani da objedine i pokrenu sve druge realne potencijale za agrarni i ruralni razvoj svojih napuštenih i zapuštenih sela. Neki od njih znaju kako, drugi mogu i imaju s čim, a treći hoće da učine sve što treba, pa ak se dobro umreže i domaćinski objedine, mogu da urade za svoje selo što niko drugi ne bi mogao. Ako, pak, oni koji su napustili svoja sela, svoje kuće i njive, ne učine ništa za oživljvanje onoga što je, pre svega, njihovo, onda će to morati da propadne pre nego ga neko drugi budzašto ne  uzme.

 

Ako bivši ili sadašnji žitelji sela sami ništa ne učine, neće imati moralno pravo da ikog drugog okrivljuju za zlu sudbinu svojih ostalih roditelja, oronulih kuća, zakorovljenih njiva, ugašenih sela i ispražnjenog i zaboravljenoig zavičaja. Ne bi smeli da pitaju državu i bilo koga drugog šta je uradio za njihovo selo, dok oni sami za njega ne urade ono što mogu.

 

Umesto dosadašnjeg intendantskog pristupa selu i poljoprivredi, gde su se oni tretirali kao proizvođači jeftine hrane, mora da se stvori koncepcija takozvanog ruralnog razvoja, koja će se temeljiti na demografskim, prirodnim, ekonomskim i socio – kulturnim potencijalima. Karakteristika srpskog sela danas je da se i poslednjih decenija u njemu dešavaju izuzetno negativna demografska kretanja. Rapidno se smanjuje natalitet, u nekim krajevima vlada i prava ,,bela kuga”. Sve to je rezultiralo depopulacijom, senilizacijom i socijalnom devastacijom brojnih regija u Srbiji. Krupne promene dogodile su se i u privrednom životu srpskog sela. Te promene koje imaju dalekosežne socijalne i ekonomske posledice nisu dovoljno izučene i objašnjene. U XX veku je seljačko gazdinstvo bilo definisano ideološkom kategorijom maksimuma, što se pokazalo iracionalnim. Danas nema tog maksimuma, ali imamo sve manji broj ljudi koji imaju velike posede od po nekoliko hiljada hektara i sve veći broj onih koji ostaju sa svojim sitnim posedom (prosečna njiva u Srbiji je ispod tri hektara površine, a gazdinstvo ima 4,5 hektara). To im život znači, jer je to venjoma često i dodatak na prihod i osnova za preživljavanje. U prošlom veku pod uticajem industrijalizacije i urbanizacije, dogodila se ,,civilizaciona revolucija”. Promenjen je seljakov pogled na svet, promenjene su njegove vrednosti i moral, kulturne potrebe i životne aspiracije.

 

Tradicionalan način života

Do Drugog svetskog rata Jugoslavija je bila agrarno, tradicionalno društvo. Preko 80 odsto stanovništva je živelo na selu autarhičnim, oskudnim i tradicionalnim načinom života. Ceo seljakov svet je bio sveden na njegov posed, gazdinstvo i porodicu, selo u kome živi i crkvu koja je oličavala Boga i usmeravala njegov duhovni život. Posle Drugog svetskog rata pod uticajem svetskih procesa, kao i nove vizije društva, izvedena je industrijska revolucija, nastupile su i protivurečne promene. Industrijalizovana gazdinstva povećala su robnost, specijalizovala se, imala tržišnu orijentaciju, drukčije stavove o budućnosti agrara. Takođe, su imala i više kapitala, znanja i snage od tradicinalnih gazdinstava. Pod uticajem industrijalizacije smanjio se udeo tradicionalnog ručnog rada, smanjio se broj nekvalifikovanih radnika, a zaposleni u kombinatima su poprimali odlike industrijskih radnika. Rezultat toga je da se  udeo stanovništva u gradskim naseljima povećao od 21 odsto u 1948. na 51 odsto u 1991. godini. Prema rezultatima popisa, poljoprivredno stanovništvo je 1948. godine činilo 68 odsto; 1953. godine 61 odsto;1961. godine 49 odsto; 1971. godine 36 odsto; 1991. godine 17 odsto ukupnog stanovništva. U apsolutnim iznosima poljoprivrednog stanovništva u Srbiji je 1961. godine bilo  9.157.597 lica, a 1971. godine 7.843.986 žitelja, a 1981. godine oko pet miliona. Republika Srbija danas raspolaže sa 5.113.000 hektara  poljoprivredne površine ili 0,68 hektara po stanovniku. Od toga 4.252.000 hektara su obradive površine ili 0,57 hektara po stanovniku. Do tranzicionih promena 85 odsto poseda je bilo u vlasništvu privatnika, a sad su gotovo sve površine privatizovane (računa se da je oko 800.0000 hektara u državnom vlasništvu). Aktivnog poljoprivrednog stanovništva prema popisu iz 1991. godine bilo je 904.127, a podaci iz 2002. godine ukazuju da ih je sad 529.236! Prema poslednjem popisu u Srbiji sad ima 631.000 poljoprivrednih gazdinstava, a proizvodnjom hrane bavi više od dva miliona ljudi.

 

 

 

Agrarna zemlja

Srbija je i danas siromašna agrarna zemlja. Jer, poljoprivreda  prema zvaničnim podacima RZS (2014.g) direktno je stvarala više od 11 odsto bruto domaćeg proizvoda, a sa pratećim delatnostima to je i blizu 20 odsto. Da smo siromašna agrarna zemlja sa niskom produktivnošću potvrđuju i činjenice da jedan srpski seljak proizvodi hrane za 15 ljudi, u Nemačkoj čak za 152 osobe u Francuskoj za 77, Austriji za 56, Sloveniji za 25, a prosek proizvodnje u EU je između 50 i 80 stanovnika!

Današnja seoska porodica u Srbiji je neka vrsta socijalne ruševine koja sav svoj šarm duguje staroj socijalnoj arhitekturi na koju podseća, Henry Mendras. U posleratnom periodu pa i danas veličina poljoprivredne porodice je smanjena, ali je seoska porodica bila i ostala veća od gradske. Slično, seoska poljoprivredna porodica je veća od seoske nepoljoprivredne porodice. U današnje vreme na selu je najrasprostranjeniji tip porodice od dva pokolenja i dece.

 

Poslednjih decenija došlo je i do promena na brojnosti porodice, pa se beleži usitnjavanje velikih porodica, jer se odrasla deca odvajaju od porodice, roditelja i grade sopstvene zajednice. Ostala je ljubav za zemljom kod starijih, ali se stvorila i jaka želja za modernizacijom kod mlađih. Tako je civilizacija ušla u selo. Udeo poljoprivrednog stanovništva u ukupnom stanovništvu Jugoslavije opao je sa  73 odsto u 1948. godini na 19 odsto u 1981. godini. Za takvo smanjenje SAD i Švedskoj je trebalo 90 godina, Francuskoj oko 100 godina, Japanu 73, a Danskoj je trebalo za sličnu promenu čak 130 godina… Procene su da je u Srbiji 2011. godine broj poljoprivrednog stanovništva iznosio oko 9,4 odsto (ili oko 630.000). Od ovog broja bi čak 50 odsto bilo lica starije od 60 godina, dok bi mlađih od 20 godina bilo samo 11,5 odsto (manje od 62.000).

 

Ekonomsko – socijalna institucija ,,ruralni razvoj” je relativno nova u teoriji razvoja. Vezuje se za zemlje takozvanog ,,trećeg sveta” u vreme pojave izrazito snažnih problema na relaciji hrana-siromaštvo – populacija. Ovo istovremeno upućuje na zaključak da se počeci ruralnog razvoja vezuju za poljoprivredu. I danas kada se pomenu ruralna područja, odmah se zna da su to siromašna područja. Zato se integralni ruralni razvoj, kao jedna od najmlađih grana teorije razvoja, danas tretira kao ,,motor” ekonomsko – socijalnog progresa. Ne samo u zemljama u tranziciji već svuda u svetu. Za efikasnije rešavanje brojnih problema u ovim regionima potrebna je adekvatna proporcija tri faktora: ljudsko znanje, tehnički i prirodni resursi i – kapital.

 

 

Okosnica ekonomske stabilnosti

 

Zadaci koji se postavljaju pred ekonomsku, agrarno – stručnu i naučnu javnost su utoliko veći, jer se od agrara očekuje da nosi privredni razvoj, da uveća bruto domaći proizvod i da bude okosnica ukupne ekonomske stabilnosti. Jer, je agrar realna privredna oblast koja direktno donosi više od 11, a indirektno čak i do do 20 odsto domaćeg proizvoda, a u izvozu zemlje učestvuje čak sa 23 odsto. Uz to svake godine donosi suficit zemlji, veći od miliajrdu dolara! Dakle, poljoprivreda ne treba da predstavlja simbol siromaštva već bogatstva zemlje. Zato agrar treba podsticati kako bi se maksimalno valorizovali prirodni, ljudski, i prerađivački kapaciteti koji se koriste tek sa trećinom mogućnosti. Revitalizaciju i oporavak agrara Srbije treba posmatrati integralno vodeći računa o tome da se bitno promenila vlasnička struktura, sa dominantnim učešćem privatnog – akcionarskog vlasništva.To nalaže da se umesto sadašnje koncipira nova, dugoročna strategija agrarnog i ruralnog razvoja. Nova je potrebna zbog toga što autori u postojećoj koju je usvojila Vlada Srbije (ali ne i Skupština Srbije) koriste netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja poljoprivrede, na osnovu takvih podataka, je potpuno nelogična i besmislena. Po jednoj verziji Strategije koju je donela Vlada Srbije, agrar će se u narednoj deceniji razvijati po stopi od 6,1 odsto, a po drugoj čak 9,19 odsto godišnje, što je nerealno i nemoguće! Jer, i u 2015. godini agrar je imao pad proizvodnje. Potrebna je strategija, akcioni plan, koji će biti komplementaran Evropskoj agrarnoj politici, što će omogućiti lakše integrisanje Srbije u savremene evropske tokove. Dakle, potrebno je oporaviti privatni i akcionarski – državni agrarni sektor i podsticajnim merama ekonomske politike uobličavati ga u moderan farmerski posed. Potrebna je nova agrarna i socijalna reforma, a to će onda značiti i spasavanje agrara i sela Srbije.

 

Povratak nije poseljačenje

Sve što se dešavalo sa ideologijom na ovim prostorima ostavilo je duboke tragove i na srpskom selu. Primera radi, danas u Srbiji ima 4.709 naselja, a za deceniju i po sa mape će nestati svako četvrto – ili 1.200 njih! Kao dokaz skorašnjeg života u njima će ostati novi spomenici. Naravno, za one koji imaju naslednike da im ih podignu. U Srbiji inače svake godine 40.000 ljudi više umre nego što se rodi. Od toga 12.000 u njenom najrazvijenijem delu Vojvodini. Ako se nešto ne učini preti opasnost da već za koju deceniju mi budemo agrarna zemlja, ali bez sela i seljaka. Danas u Srbiji imamo više od 200 sela bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina, a više od polovine stanovništva u zemlji živi nam na selu. Srpsko selo karakteriše i sve veća materijalna beda ostarelih ljudi koji su ostali u njima.. U 86 odsto srpskih sela opada broj stanovnika, a samo u 12 odsto beleži se rast. Nije dobro što su ti stari ljudi u selima i poslednji njihovi stanovnici. I njihov životni vek je pri kraju, pa će posle njihove smrti sela ostati pusta. Tako su odavno po srpskim selima jedine parcele koje se šire postala – groblja! Ili još jedan primer: od 1991. godine do danas broj poljoprivrednih gazdinstava se smanjio za 20 odsto. Širom Srbije danas je prazno blizu 50.000 kuća, a na 145.000 njih piše privremeno nenastanjeno! Jedan od najvećih strukturno razvojnih problema srpskog društva danas je brzo smanjivanje seoskog stanovništva (depopulaciji sela) koje prevazilazi tempo smanjivanja poljoprivrednog stanovništva (deagrarizaciju). U 60 odsto srpskih sela smanjuje se broj stanovnika odseljavanjem. To su sela sa starijim stanovništvom, u njima je natalitet manji, smrtnost veća, prirodni priraštaj nulti ili negativan, te je depopulacija još  izraženija od emigracije. Pošto je u ovim selima stanovništvo većinom poljoprivredno (preko 60 odsto), to se depopulacija sela manifestuje i kao senilizacija i devastacija poljoprivrede i svih seoskih područja udaljenih od glavnih komunikacija, većih gradova i opštinskih centara bez industrijskih pogona, komunalne i socijalne infrastrukture i bez razvojne perspektive. Populaciona politika u ovim krajevima bi se morala temeljiti na odgovarajućoj ekonomskoj, agrarnoj, regionalnoj razvojnoj i kulturnoj politici-bitno različitoj od dosadašnje koja je mlade ljude istiskivala iz naselja, odnosno sela i poljoprivrede.

 

Rezultati popisa stanovništva Srbije

2011. godine:

  • 7.186.862 stanovnika
  • Van gradskih sredina živi 2.914. 990

stanovnika (40,5 odsto)

  • U Srbiji svake godine više umre nego što se rodi oko 40.000 stanovnika. Od toga je u Vojvodini 12.000! Dakle, nestane po jedna velika varoš;
  • Ako se tako nastavi Srbija već 2225. godine neće imati svojih žitelja; Na njenom području živeće neki drugi narodi!
  • Za čoveka je to dug period, ali za istoriju nije!

Stanje u nase  ima:

  • Od 4.709 naselja, odnosno sela, 1.200 je u fazi nestajanja;
  • U 1.034 naselja je manje od po 100 žitelja;
  • U 550  ima manje od po 50 stanovnika;
  • U 86 odsto opada broj stanovnika;
  • U Srbiji čak 73 odsto  nema dom kulture ni biblioteku;
  • U Srbiji je danas gotovo oko 50 potpuno praznih naselja, dok 85 njih ima  manje od po deset stanovnika;
  • U naseljima se nalazi 50.000 praznih kuća, a na još blizu 150.000 piše da trenutno niko u njima ne živi;
  • Poštu nema 2.000 sela;
  • Čak 173 osnovne škole imaju po jednog đaka;
  • Čak 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom;
  • U 400 sela u Srbiji nema ni prodavnice! Žitelji moraju na put da kupe hranu;
  • U 2.760 sela nema vrtića;
  • U 230 sela nema osnovne škole;
  • Srpsko selo karakteriše i nešto starije stanovništvo (43,6 godina) nego što je ono u gradu (41,3);
  • U dve trećine sela nema ambulante;

( Izvor: RZS – Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2011.g)

Ovako izgleda sumorna slika sela u Srbiji.Da bi se popravila ta sumorna slika, veoma značajno je da se popravi i dalje nepovoljan položaj poljoprivrede u odnosu na industriju, da se pređe na decentralizovan model reindustrijalizacije i urbanizacije, da se mnogo više investira u saobraćajnu i komunalnu infrastrukturu seoskih područja, da se obezbedi socijalno (zdravstveno, penziono i invalidsko) osiguranje i kulturno prosvećivanje poljoprivrednika. To bi u nekom slučaju bio program koji bi zaustavio deagrarizaciju i depopulaciju. Razlog zašto nam propadaju naselja, odnosno sela, nalazi se i u tome što se u sela veoma malo ulaže. Primera radi od stranih direktnih investicija koja dolaze u Srbiju od 2000. godine do danas u poljoprivredu je usmereno samo 0,7 do 1,6 odsto (Privredna komora Srbije – 2015. godine). Brza i pretarana deagrarizacija je, umesto ranije agrarne prenaseljenosti, prouzrokovala drugu krajnost – industrijsku i urbanu prenaseljenost. Prva je stari, a druga novi veliki problem srpskog društva. Gradski život je skup, nestašica stanova je velika, fabrike su prepune suvišnih radnika, a u našim selima su mnoge njive tih istih ljudi neobrađene, njihove kuće zvrje prazne.Sve to dovelo je do stanja da je u tradicionalnom selu uvek  bilo vremena i na pretek, dok u savremenom – ono prebrzo ističe.

 

Negativni trendovi na selu

Kako bi se zaustavili negativni trendovi na selu, Srpska akademija nauka (SANU), odnosno njen Akademijski odbor za selo, ocenio je da se to najbolje i najbrže može uraditi kroz povratak zadrugarstvu. Ocena je i da je samo ime seljak i njegov rad danas potcenjen. Jer, kada kupuju repromaterijal da bi zasnovali proizvodnju, on je svake godine sve skuplji, dok kada prodaju svoje proizvode, oni postaju sve jeftiniji. Na ovaj način moć seljaka sve više slabi, a uslovi za život postaju sve teži. Da bi se prevazilazili ovi problemi seljaci moraju da se samoorganizuju u moderne zadruge i udruženja. Seljaci, jedino udruženi mogu da opstanu, da brže i bolje rešavaju svoje probleme i da stvore bolje uslove za život.Ukoliko se neudruže oni će prvo propasti, a potom i nestati! Kako bi pomogli seljacima u samorganizovanju SANU – Akademijski odbor za selo, prvo je  izdao publikaciju – vodič, ,,Zašto i kako se organizovati u zadruge”. Publikacija je štampana u 50.000 primeraka, a cilj je da po 10 komada stigne do svakog sela. Namera autora i izdavača je da pomogne seljacima da se bolje organizuju i da zaštite svoje ekonomske, ali i druge interese i da se lakše snađu u novom poslovnom okruženju. To okruženje danas karakterišu brze promene u svetskoj i evropskoj ekonomiji, a dešavaju se i u Srbiji i njenoj poljoprivredi. U novim uslovima opstanak je moguć samo onima koji su spremni da se povezuju međusobno i da boljom organizacijom i zajedničkim nastupom na tržištu, osiguraju svoj opstanak i grade budućnost. Samo udruženi mogu da opstanu i da postignu cenovnu konkurentnost. U suprotnom otvaranje granica, liberalizacija tržišta i dolazak velikih multinacionalnih kompanija, veliki uvoz će ih stvoriti nekonkurentnim i – postepeno će propasti, a potom nestati! Uz to i mnogo udruženih malih proizvođača u zadruge mogu kroz rast proizvodnje mnogo više proizvoda da donesu, nego li pak nekoliko velikih koji sad postoje. Posle ove publikacije izdata je i druga, a to je ,,Razvoj porodičnih preduzeća u seoskim područjima Srbije”. Ova monografska studija zajedno sa prethodnom čini jednu zaokruženu logičku celinu i namenjena je, pre svega, nezaposlenim, visokoobrazovanim stručnim ljudima, sa i bez radnog iskustva, da što pre osnuju mala i srednja porodična preduzeća u seoskim područjima. Time se uz samozapošljavanje, istovremeno rešavaju dva problema u srpskom društvu – ekonomsko – razvojni i socijalni.  Najprimereniji oblik međusobnog povezivanja malih robnih proizvođača u svetu jeste zadruga ili kooperativa, kako zadrugu nazivaju u većini razvijenih zemalja u svetu. Oko 750.000 zadruga posluje u svetu i imaju članstvo od oko 800 miliona zadrugara ili kooperanata. Kada je reč o Srbiji u njoj je pre pola decenije bilo registrovano 2.124 zadruge  (od toga 67,1 odsto su zemljoradničke), a 123.000 građana su članovi neke od zadruga. Zadruge u Srbiji imaju tradiciju dugu vek i po i jedan su od prvih oblika organizovanog privređivanja, a očekuje se da će stvaranje novog pravnog okvira za modernizaciju zadruga i njihov brži razvoj doprineti oživljavanju privredne aktivnosti i otvaranju novih radnih mesta. Značaj zadružnog organizovanja naročito su prepoznale države EU, koje su razvojem zadruga rešile brojne probleme, pre svega, one socijalne i ekonomske prirode.

 

 

Tradicija zadrugarstva

Zadrugarstvo u Srbiji imalo je svoje uspone i padove. Prva zadruga osnovana je u Bačkom Petrovcu 1846. godine. „Gazdovsku spolok” osnovao je slovački prosvetitelj Štefan Homola. Osnivanje prve srpske zadruge usledilo je odmah nakon osnivanja zadruga u evropskim zemljama, kao rezultat rastuće potrebe siromašnih seljaka da se brane od zelenaša i trgovačkih špekulanata. Glavni savez srpskih zemljoradničkih zadruga, sa sedištem u Smederevu, osniva se 1895. godine, a 1898. seli se u Beograd. U Srbiji danas ima oko 1.600 zemljoradničkih zadruga, oko 123.000 zadrugara i oko 10.000 zaposlenih u zadrugama. Kao da se zaboravlja da zadruge moraju biti u isključivo u rukama zadrugara, a to nije decidirano ni u novom zakonu. Direktor i zaposleni su samo izvršni organi i oni ne mogu biti zadrugari! To nije povoljno za povratak poverenja u uništeno zadrugarstvo. Iz usvojenog dokumenta čak je izbačen dobar deo iz prvobitne verzije u čijem stvaralju su učestvovali seljaci. Članovi radnih grupa, ističu da ništa od onog što su oni predložili, nije ugrađeno u zakon.Zadruge tavore i nestaju. Samo između 2009. i 2012. godine likvidirano je više od 700 zemljoradničkih zadruga (više od trećine njihovog ukupnog broja), čak i dva regionalna zadružna saveza. Srbija je zemlja u kojoj godišnje nestane po 100 zadruga!

 

S obzirom na nužnost obnove i  oporavka celokune srpske privrede (koja je u 2015. godini zabeležila skroman rast BDP od tek 0,8 odsto, a poljoprivreda pad od blizu deset odsto) potrebno je ubrzati proces transformacije, kako bi se obezbedilo uključivanje domaćih preduzeća na svetsko tržište. Osnovni problem koji pri tome treba rešiti je podizanje nivoa konkurentnosti. Stvaranje konkurentske prednosti vezano je za postojanje i razvijanje veština, znanja i sposobnosti, odnosno za postojanje inovativnosti i preduzetništva. Naime, da bi preduzeće ostvarilo konkurentsku prednost, nije dovoljno da ima resurse, već je neophodno da ima superiorne procese kako bi resurse iskoristilo. Zato se danas insistira na konceptu ,,organizacija koja uči”, koja lakše prihvata i primenjuje inovacije, a čija je osnovna karakteristika liderstvo, pored tržišno orijentisane kulture i otvorene organizacije. Dakle, tu je liderstvo na prvom mestu, kao proces stvaranja promena koji se sprovodi kroz aktivnosti davanja smernica, aktiviranja i motivisanja ljudi.

Srbija najgora u eks-Ju regionu

Predviđanja ukazuju će Srbija i 2016. godine imati blagi ekonomski rast (1,5 odsto), ali i najvišu stopu nezaposlenosti u odnosu na svoje najbliže susede, pokazala je zajednička analiza ekonomskih instituta iz šest zemalja bivših jugoslovenskih članica. Naime, prema podacima iz prvog broja publikacije SEE-6 ekonomik instituta, Srbija će 2015. završiti s rastom BDP od svega 0,5 odsto, Hrvatska sa 0,9 odsto, Slovenija sa 2,7 odsto, BiH sa 2,1 odsto, dok Makedonija i Crna Gora predvode region jugoistočne Evrope sa stopom rasta BDP od 3,5 odsto.

 

Istovremeno, neto ostvarena vrednost poljoprivredne proizvodnje u 2015. godini, u visini od 4.090 miliona dolara je manja za 5,56 odsto u odnosu na 2014. godinu. U 2015. ukupna vrednost realizovane biljne proizvodnje u Srbiji iznela je 2.979 miliona dolara, što predstavlja pad od 10,97 odsto u odnosu na 2014., sa učešćem od 64,29 odsto u ostvarenoj bruto vrednoti poljoprivredne proizvodnje. Vrednost realizovane stočarske proizvodnje u Srbiji procenjena je na nivou iz 2014. godine u vrednosti od 1.655 miliona dolara i ima učešće od 35,71 odsto u ostvarenoj vrednosti poljoprivredne proizvodnje.

 

Vrednost ostvarene poljopeivredne proizvodnje 2014.* 2015.*
Bruto vrednost poljoprivredne proizvodnje                                    5.001                   4.634
Vrednos biljne proizvodnje                                                             3.346                   2.979
Ratarstvo i povrtarstvo                                                                   2.877                   2.494
Žita                                                                                                  1.830                   1.527
Industrijsko bilje                                                                                494                      420
Povrće                                                                                    392                      392
Krmno bolje                                                                                       161                      155
Voćarstvo                                                                                           410                      405
Vinogradarstvo                                                                                    59                        80
Stočarstvo                                                                                       1.655                   1.655
Vrednost ječma, ovsa, 50 odsto kukuruza, krmnog bilja…               670                      544
Neto vrednost poljoprivredne proizvodnje                         4.331                   4.090
* U milionima dolara
** Izvor: Izračunato na osnovu podataka RZS

 

 

Zakoni tržišta i snaga velikih

Nemilosrdni zakoni tržišta i snaga jakih (velikih) često su suprotstavljeni interesima malih proizvođača. Samo međusobno povezani oni mogu da se suprotstave ili prilagode sadašnjem ekonomskom trenutku. Pre četvrt veka, činilo se da je vreme ,,gvozdenog stiska’’ države nad zadružnim pokretom u Srbiji prošlo i da dolazi vreme u kome će zadruge (naročito one poljoprivredne) i zadrugari konačno zauzeti mesto koje im s pravom pripada, kao što je to slučaj u velikom broju razvijenih zemalja. Na početku devedesetih godina XX veka, u Srbiji postoje dva tipa zemljoradničkih zadruge. Prvi tip čine zemljoradničke zadruge iz vremena socijalizma, koje su ,,preživele’’ kao i one koje su ,,oživele’’ izdvajanjem iz nekadašnjih poljoprivredno – industrijskih kombinata. U drugi tip se mogu svrstati sve novonastale zadruge, od onih koje nisu ništa drugo nego ,,prerušena’’ trgovačka preduzeća, do istinskih zemljoradničkih zadruga u kojima zadrugari biraju direktora, a ne obrnuto. Svaki od ova dva tipa bremenit je problemima, na šta je mnogo puta ukazivano u naučnoj i stručnoj literaturi. Nijedan od tih problema ne može biti rešen bez angažovanja države. Nažalost, do sada je država više radila protiv zadruga, nego za njih. Za zemljoradničke zadruge prvog tipa, ali i za ostale, pre svega, je bitno da se konačno razreše svojinska pitanja, bez čijeg rešavanja nije moguć dalji razvoj zadrugarstva. Zadruge potražuju oko 200.000 hektara oduzete im zemlje! Ne radi se samo o tome da zadruge konačno dođu do resursa koji im po pravu pripadaju, već da se ,,razvezivanjem’’ svojinskog čvora ti resursi aktiviraju u mnogo većoj meri nego što je to bilo do sada. Već smo decenijama svedoci ,,čerupanja’’ zadružne imovine, pa bi barem prevođenje ovog  što je u zadrugama ostalo u zadružnu svojinu, koja je, podsećamo, ustavna kategorija, dalo neku nadu za opstanak i oživljavanje zemljoradničkog zadrugarstva. Alternativa je reorganizacija starih zemljoradničkih zadruga, u akcionarska društva, čime bi, doduše, zadružni pokret bio pogođen, ali bi možda došlo do ozbiljnije aktivacije resursa. Nažalost, ove probleme u celosti ne rešava ni Zakon donet na kraju 2015. godine!

 

Broj osnivača zadruge nije nevažno pitanje, iako se čini da je samo formalno. Sasvim je dovoljno da ih bude (najmanje) pet. Eventualnim potvrđivanjem većeg broja osnivača smanjile bi se mogućnosti osnivanja zadruge za manja naselja i manje brojne kategorije stanovništva na određenim teritorijama, a ne bi se dobilo gotovo ništa. Pogotovo se time ne bi sprečilo osnivanje i rad onih zadruga koje zapravo predstavljaju trgovačka preduzeća. Odredbe o ograničenju i izbora bliskih rođaka na zadružne funkcije, koje se nalaze u više nuđenih nacrta zakona o zadrugama, nemaju mnogo smisla, jer bi one pogodile seoska naselja naročito ona manja, kojih je u Srbiji mnogo. U velikom broju sela s malim brojem ljudi, rodbinski povezanih, što je redovan slučaj, osnivanje zadruga bi bilo znatno otežano, čak onemogućeno. Tako bi oni kojima su zadruge najpotrebnije zapravo ostali bez njih. Sam predlog je u izvesnom smislu paradoksalan, jer se suprotstavlja privatizaciji institucije (zadruge) čiji je osnov upravo privatna svojina koja je zasnovana na slobodi udruživanja. Ukoliko se želi obezbediti da zadruge zaista budu zadruge, da rade, pre svega, za svoje članstvo, a ne da pretežno sarađuju s kooperantima, onda treba jasno odrediti (procentualno ili na drugi način) do koje mere zadruge mogu da obavljaju poslove i s licima koja nisu zadrugari. To nije urađeno zakonom, pa će se veoam brzo tražiti njegove izmene i dopune! Doneti zakon, sam od sebe neće voditi boljitku zadružnog pokreta ukoliko država, pokrajina ili lokalne samouprave zaista ne donesu (što pre) podsticajne mere ekonomske politike za razvoj zadrugarstva. Drugim rečima, oni koji donose ključne odluke, još nisu shvatili da zemljoradničko zadrugarstvo ima poseban značaj za stabilnost srpskog društva, zato što ono omogućava privrednicima da na tržištu, u okruženju koje čine velika imanja i moćne industrijske i trgovačke firme, zauzmu bolju poziciju. Kao jedan od srednjih slojeva, poljoprivrednici su od višestruke koristi za društvo: proizvode viškove hrane, ostaju na selu, u velikoj meri koriste porodičnu radnu snagu, čuvaju tradiciju i ne zaboravljaju vrednost nacije i države. Zato se svako ulaganje u njih, bilo ono institucionalno ili finansijsko, društvu višestruko vraća!

NASELjA (SELA) SRBIJE

Broj stanovnika Broj sela Udeo u procentima (%)

0 – 49                                                    535                                                  11,8

50 – 99                                     460                                            10,1

100 – 199                                  692                                            15,2

200 – 399                                   922                                           20,3

400 -  599                                   583                                           12,8

600 – 799                                   342                                              7,5

800 – 999                                   253                                              5,6

1.000 – 1999 475                                            10,5

2.000 -  3.999 201                                              4,4

4.000 – 5.999 42                                               0,9

6.000 – 7.999 23                                               0,5

8.000 i više 13                                               0,3

Pre popisa 2011. oko) 4.541 100

(Srbija bez Kosova i Metohije, popis iz 2011. godine. Za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa uzeti su podaci iz 2002. godine)-Izvor RZS

Za najveći broj sela u Srbiji nedostupna je većina sadržaja za iole normalan život. U dve trećine sela nepostoji veterinarska ambulanta iako je glavno zanimanje poljoprivreda, a samo u malom broju ruralnih naselja postoje biljne apoteke. Dakle, teški uslovi za život, udaljenost od gradova, loša mreža puteva i gotovo nikakve šanse za zaradu osim obrade zemlje najčešći su razlozi zbog čega su proteklih decenija sela gotovo desetkovana. Sela su zapuštena. Zaboravljeno je da ona ne služe samo za proizvodnju hrane, već njegovi žitelji moraju da imaju i pristojan život. Primera radi u Sloveniji na pograničnom području ako ima pet kuća u njima ima života, nešto proizvode, seljaci su udruženi u kooperative (nekadašnje zadruge), zna se šta i za koga proizvode. U Srbiji je neobrađeno između 600.000 i 800.000 hektara njiva i one se uglavnom nalaze u pograničnom području. To je i bezbednosno pitanje jer je to prazan pogranični prostor. Stvaranjem sigurnosti na tržištu seljaci bi ostajali i u tim krajevima, obrađivali bi zakorovljene njive, proizvodili hranu za sebe i tržište! Za to je potrebno stvoriti i uslove. To znači da selu treba ambulanta, frizer, apoteke za ljude i stoku, prodavnice, bioskop…

Mala sela u Srbiji po regionima
Sela s manje od 50 stanovnika
Godina popisa
Srbija – sever                                   Srbija – jug
1948.                                  5                                                12
1953.                                  2                                                13
1961.                                  2                                                12
1971.                                  2                                                23
1981.                                  2                                                69
1991.                                  4                                               183
2002.                                  5                                               354
2011.                                  5                                               546
27                                             1.212

Izvor:RZS (2013.)

Stagnaciju i demografsko propadanje sela možemo da sprečimo samo politikom uspešnog ruralnog razvoja, koje se neće ticati samo poljoprivrede, već i ostalih zanimanja i usluga oko nje. U Srbiji svake godine više umre nego što se rodi oko 35.000 do 40.000 ljudi! Nestane po jedna varoš. Ako se to nastavi ovakvim tempom već 2225. godine na prostorima današnje Srbije živeće neki drugi ljudi. Ovi će izumreti, nestaće sa ovog prostora. Taj period, nešto duži od dva veka, dug je za običnog čoveka, ali za istoriju nije!

 

Naselja u Srbiji sa manje od po 100 stanovnika
1948. – 1961. 80
1971.                                                         140
1981 .                                                        280
1991.                                                         487
2002.                                                         713
2011.                                                         986
2015.                                                       1034
Izvor: RZS

Izgubljena bitka za sela!?

Od 1991. do 2012. godine Vojvodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000, a južna i istočna Srbija više od 200.000 ljudi! Crna Trava, Majdanpek, Negotin, Rekovac i – Varvarin su najdrastičnije osetili pad nataliteta i izgubili najveći procenat stanovništva. Osim tri najveća gada (Beograd, Novi Sad i Niš) sa stanovništvom ne kubure mesta sa bošnjačkim stanovništvom, poput Novog Pazara, Tutina i Sjenice, kao i opštine sa albanskim življem na jugu Srbije. Dakle, broj stanovnika je otišao u nepovrat. Sad možemo samo da se bavimo time da se stanovništvo ne grupiše u tri tačke, već da bude ravnomerno raspoređeno. Da bi se nešto značajnije promenilo potrebno je da prođe 20 pa i 30 godina! Sve ovo govori da smo odavno izgubili bitku za sela koja nestaju! Sad preostaje borba za varošice koje takođe nestaju. Da i njih ne zadesi ista sudbina! Prevaga broja umrlih nad rođenima daleko je veći krivac za pusta sela, nego same migracije. Smanjenje broja stanovnika u selima, pokazuju poređenja podataka sa dva popisa. Dramatično se ubrzava smanjivanje u malim sredinama. Brzina kojom se smanjuje broj stanovnika Srbije utrostručena  je u odnosu na vreme od 1991. do 2002. godine, udeo stanovnika tri najveća grada značajno raste. Broj stanovnika u gradovima za deset godina povećao se za 70.000, a u selima smanjio za više od 310.000. Svake godine oko 250.000 ljudi promeni adresu – iz jednog u drugo mesto, po pravilu iz manjeg u veće. Popis iz 2002. godine potvrdio je pad broja stanovnika najviše u opštinama koje su već imale staro stanovništvo, i to uglavnom na istoku Srbije. Poslednji popis pokazao je da se broj praznih kuća drastično povećava u opštinama istoka i jugoistoka Srbije, kao i Banata. Beograd je decenijama unazad glavna destinacija za migrante iz Srbije. U poslednje vreme najveću ekspanziju ima Novi Sad. A, više ni Niš nije zanimljiv, već tek održava broj stanovnika. Novi Sad se mnogo više doživljava kao regionalni centar, dobio je na značaju i povećao broj stanovnika. Ako želimo ravnomerniju naseljenost i da ne ostane pola Srbije prazno, država mora da primeni dugoročne mere. Bilo bi dobro i da se privuku i vrate ljudi koji su otišli u inostranstvo. Ali, kada je država siromašna za to nema šanse!

Prenaseljenost i (ne)rad

Prenaseljenost gradova sa ljudima bez posla naročito se pokazala lošom u vreme tranzicije. Mnoge fabrike su zatvorene, a radnici su ostali na ulici. Od deset radnika koji ostaju bez posla, više od polovine moglo bi da se zaposli u ruralnim područjima zemlje. To se ne odnosi samo na radnike koji su ostali bez posla zbog strukturnih neprilagođenosti proizvodnje, višegodišnjih sankcija i tranzicione krize, već i na one koji su ostali bez firmi. Povratak u ruralna područja zemlje ne znači, međutim, poseljačenje radnika i puko vraćanje motici i traktoru, već njihovo zapošljavanje u oblasti poljoprivrede, u šumarstvu, vodoprivredi, raznim uslužnim delatnostima, zanatstvu, domaćoj radinosti, infrastrukturi, malim i srednjim industrijskim pogonima, čija proizvodnja neugrožava ekološku ravnotežu. Danas, naime u Srbiji ima 220.000 malih i srednjih preduzeća. Svaka vlast u predizbornoj kampanji ističe da će taj broj povećati na 400.000 i otvoriti milion novih radnih mesta. Ali, za sada to su samo obećanja. Koncept integralnog ruralnog razvoja, kao deo regionalne razvojne politike, predstavlja antipod klasičnoj industrijalizaciji i zasniva se na sveobuhvatnom razvoju seoskih mešovitih područja u kojima živi gotovo polovina stanovnika Srbije. Politika oslanjanja na agrar i ruralnu ekonomiju u celini trebalo bi da bude, ne samo u funkciji preživljavanja u sadašnjim vremenima, već i za trajno opredelenje države i ekonomske razvojne politike zasnovane na decentralizaciji i ujednačenom ekonomskom razvoju. To je posebno značajno danas u vreme kada imamo blizu 800.000 nezaposlenih i u vreme restrukturisanja velikih kompleksa kada radnici i dalje ostaju bez posla, ali dobijaju otpremnine koje se kreću od 5.000 do 8.000 evra. Većina njih potiče sa sela, neki se vraćaju i započinju i nov život, novi biznis sa tim novcem. Tako su oni sa jednom nogom u cipeli (u gradu), a sa drugom u opanku (na selu). Na taj način bi se rešavala dva problema: oživećemo srpskoa naselja (čitaj sela) sela, a ljudi koji ostaju bez posla obezbediće sebi i porodici novu egzistenciju. Takvom politikom bi se vratio i život u srpska sela Jer, danas u gradovima Srbije nema šta da se radi, dok u selima nema ko da radi!

 

Stanovništvo u gradovima i opštinama
1991.                              2006.                                   2012.
Beograd          1.552.723                       1.602.861                             1.664.218
Novi Sad          268.198                          314.192                               343.648
Sombor               97.274                             92.887                                 85.127
Priboj                32.753                             29.070                                 26.770
Rekovac              16.075                             12.388                                 10.792
Majdanpek          26.010                             21.691                                 18.454
Crna Trava           3.949                              2.041                                   1.608
Knjaževac          43.300                             34.345                                 31.042
(Izvor: RZS – 2013.)

 

 

Država bi trebala da inicira i podrži tajni koncept, u početku da bude i finansijer, tako što bi osigurala neophodna inicijalna sredstava, ali i ,,dirigent” koji bi vodio računa o uravnoteženom i skladnom razvoju zemlje u celini (sad je taj raspon 1:22) kao i uspostavljanju jednakih uslova privređivanja za sve učesnike u tržišnoj utakmici. U ostvarivanju koncepta ruralne ekonomije kao dela regionalne razvojne politike, treba da budu najdirektnije uključena, takozvana, mešovita i nepoljoprivredna domaćinstva koja poseduju obradivo zemljište, ali ga u skladu sa uverenjem – Srbije da je greh prodati očevinu, ali ne i držati je u parlogu, ne obrađuju, mada su vlasnici 28 odsto njiva u Srbiji. Treba znati da proizvodnja u današnjem seljačkom gazdinstvu, posebno u ruralnim područjima, nije namenjena tržištu. Možda se kod nekog javljaju tržni viškovi, ali to je još uvek – slučajnost. U Vojvodini je polovina od tog  broja.

 

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, naša zemlja se nalazi među 10 država sveta sa najstarijim stanovništvom, ana osmom mestu po siromaštvu (Eurostat 2015.g.). Pustošenje vojvođanskih sela najizraženije je u južnom Banatu i opštinama Plandište, Alibunar i Bela Crkva gde ima sela koja su avetinjski prazna. Doduše u Vojvodini ima pokušaja da se preko opštinskih vlasti reši problem napuštenih domaćinstava.Opštinama je, naime, predloženo da otkupi napuštene kuće, a zatim da ih prodaju po povoljnim cenama ljudima koji bi se skućili i možda počeli privatni biznis.Takav stambeni fond je pristupačan za sve zaposlene ljude pošto kuće sa imanjima u vojvođanskim selima koštaju od 2.000 do 10.000 evra, što je suma za koju se može kupiti jedva 10 kvadrata u Novom Sadu. Mada polovina stanovništva Vojvodine danas živi na selu, statističari upozoravaju da je u protekle četiri decenije ta brojka, sa 1,2 miliona spala na 900.000 duša. Inače, za 100.000 evra, novac koga imaju današnji tajkuni, moguće je kupiti ceo selo u Vojvodini koje ima tridesetak kuća!

 

Regionalizacija poljoprivredne proizvodnje

Imajući sve ovo u vidu, postavlja se pitanje šta nam je činiti. Raspoložive poljoprivredne i obradive površine, posebno oranične, mogu se racionalno koristiti povećanjem stočarske proizvodnje i izmenom proizvodne strukture u biljnoj proizvodnji. Da bi racionalno koristi te postojeće resurse, i ostvarili ovo što se predlaže, potrebno ja obaviti regionalizaciju poljoprivredne proizvodnje. Poljoprivredno zemljište predstavlja osnovni uslov za uspešno obavljanje poljoprivredne proizvodnje.Relativno povoljan odnos između poljoprivrednih i obradivih površina, prema broju stanovnika, uz povoljne klimatske i druge prirodne uslove za poljoprivrednu proizvodnju, osnov su za uspešno organizovanje i realizaciju planiranog razvoja poljoprivredne proizvodnje za deceniju, dve, tri… Relativno čista zemljišta, koja nisu zagađena hemijskim sredstvima, raspoloživa radna snaga, stručni kadrovi i dostignuća u oblasti genetike i selekcije, uz povećanje domaće potrošnje i povećanje izvoza, osnov su uspešne organizacije poljoprivredne proizvodnje. Raspoložive poljoprivredne i obradive površine, posebno oranične površine, mogu se racionalno koristiti povećanjem stočarske proizvodnje i izmenom proizvodne strukture u biljnoj proizvodnji u pravcu veće zastupljenosti industrijskog bilja, kvalitetne kabaste stočne hrane, voća i povrća. Direktna veza između stočarske proizvodnje i zemljišta, kroz korišćenje kabaste stočne hrane i povraćaj humusa u vidu stajnjaka, preduslov su očuvanja postojećih fizičkih, hemijskih i bioloških osobina poljoprivrednog zemljišta. U cilju racionalnog korišćenja raspoloživih zemljišnih površina i radno stvorenih uslova za obavljanje poljoprivredne proizvodnje, u narednom periodu neophodno  je započeti sa regionalizacijom poljoprivredne proizvodnje.

 

Globalno posmatrano poljoprivrednu proizvodnju na teritoriji Republike Srbije treba organizovati u okviru tri velika regiona, i to:

 

Ravničarski region sa intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom, koja bi obuhvatala područja do 250 metara nadmorske visine, a činila bi ga teritorija AP Vojvodine, Mačve, Pomoravlja, Stiga i Posavine;

Brdski region koga bi činilo područje centralnog dela Republike Srbije sa poljoprivrednim površinama na nadmorskoj visini od 250 do 600 metara, i

Brdsko-planinski region koga bi činile poljoprivredne površine iznad 600 metara nadmorske visine.

 

Radi racionalnog korišćenja raspoloživih prirodnih potencijala u narednom periodu neophodno je regionalizovati poljoprivrednu proizvodnju na sledeći način:

Ravničarski region – u ovom regionu bi se obavljala intenzivna proizvodnja;

  • žita;
  • industrijskog bilja;
  • povrća, izuzev krompira;
  • semenska proizvodnja žita i industrijskog bilja;
  • intenzivna proizvodnja u svinjarstvi;
  • intenzivna proizvodnja u živinarstvu;

Brdski region – u ovom regionu bi se obavljala sledeća proizvodnja;

  • poluintenzivna proizvodnja žita za govedarsku i ovčarsku proizvodnju;
  • ograničena proizvodnja industrijskog bilja;
  • intenzivna proizvodnja u govedarstvu – meso, mleko;
  • intenzivna proizvodnja u ovčarstvu – meso;
  • intenzivna proizvodnja u voćarstvu, a posebno;

šljive,

maline,

jagode,

kupine,

višnje,

jabuke, i

kruške.

 

Brdsko – planinski region – u ovom regionu prvenstveno treba iskoristiti raspoložive prirodne resurse – pašnjake i livade, poluintenzivnom proizvodnjom u ovčarstvu, kozarstvu i govedarstvu, uz plantažnu proizvodnju i sakupljanje i doradu lekovitog bilja i šumskih plodova, a kao alternativnu delatnost organizovati korišćenje i eksploataciju šumskog bogatstva, uz istovremeno i njegovu obnovu;

 

Prikazan model predstavlja grubu podelu koja treba da omogući racionalno korišćenje raspoloživih resursa za obavljanje poljoprivredne proizvodnje. Istovremeno, neophodna  je intenzivna saradnja i dopuna proizvodnih programa između regiona, posebno u delu racionalnog korišćenja koncentrovane i kabaste stočne hrane namenjene razvoju stočarstva, pre svega govedarske i ovčarske proizvodnje. To podrazumeva saradnju između ravničarskog i brdskog regiona u podeli rada u tovu junadi i proizvodnji junećeg mesa namenjenog izvozu, kao i eventualnu saradnju u proizvodnji ovčijeg mesa namenjenog izvozu, za šta postoje potencijali u zemljama Bliskog Istoka.

 

Da bi se ovi procesi zaustavili i krenuli putek napreka, postavlja se pitanje šta nam je činiti,  pa i predlažem moguća rešenja:

 

  1. Decentralizacija državne uprave (dekoncentracija ,,odozgo prema dole”);
  2. Oživljavanje narodne samouprave (male seoske opštine – ,,odozdo prema gore”);
  3. Nova samoodrživa nacionalna ekonomija (,,u se’ i u svoje kljuse”)
  4. Nova agrarna reforma;

 

Evropska iskustva

U proteklih četvrt veka Evropska ekonomska zajednica, a kasnije i Evropska unija sve više se u svom razvoju okreću ruralnim sredinama, pa je to i postala osnova njihove politike ruralnog razvoja. Jer, evropski kontinent nema zemljišnih teritorija u izobilju kao na primer, Novi Zeland, Australija, Kanada, SAD, a nije gusto ni naseljen kao Japan, Kina, Indija… Zbog toga sve više mora da vodi brigu o pravilnom korišćenju svoje teritorije. Na Drugoj konferenciji o ruralnom razvoju, održanoj u Salzburgu, 2003. godine, zaključeno je da se za realizaciju projekata nove ruralne razvojne politike, posle 2006. godine, povećavaju sredstva podrške tom razvoju iz Evropskog agrarnog fonda za ruralni razvoj. Cilj je pomeranje fokusa aktivnosti sa podrške tržištu, ka podršci u finansijskoj politici, ruralnom i održivom razvoju.  Pored toga, što ruralna područja nude tržištu poljoprivredno – prehrambene proizvode, šumske plodove, proizvode od drveta, ovo su mesta za odmor, turizam  i – život. Ove funkcije ruralnih područja sve više dobijaju na značaju. Evropska komisija prepoznaje potrebu za novim investicijama u dinamiziranju ruralnog razvoja čime bi poboljšala efikasnost ruralne politike.Sem primarne poljoprivredne proizvodnje čiji značaj u ruralnoj ekonomiji sve više opada otvaraju se mogućnosti za nove, vanpoljoprivredne aktivnosti, uslužni sektor… Zato se čak ističe: možda nas ubuduće očekuje urbani egzodus prema ruralnim područjima?! Prema projekciji EU sela karakterišu mogućnosti: organizovanja raznovrsne proizvodnje, permanentnog boravka i stanovanja i povremenog uživanja u prirodnim lepotama i pejzažima. Ovo su osnovni trendovi razvoja ruralne Evrope u budućnosti, što je i putokaz za ruralnu Srbiju, ako želi da bude deo civilizovanog sveta. Osnovna karakteristika ruralne Evrope jeste ekonomska diverzifikacija i širenje sekundarnih i tercijalnih delatnosti u ruralnim područjima. Zemlje EU, a posebno manje razvijene države i one koje teže toj zajednici, kao što je i Srbija, nisu u mogućnosti da preduzimaju konkretne aktivnosti u svakom ruralnom području i da ponude (daju) odgovore na brojne probleme koji se javljaju u tim sredinama. Mere vlada pojedinih zemalja, pa i Vlade Srbije moraju biti selektivne sa jasno utvrđenim prioritetima, dopunjavanje, kombinovane i sinhronizovane sa merama i aktivnostima lokalne samouprave, bazirane na njihovim prirodnim, ekonomskim i ljudskim resursima. U ovom procesu važnu ulogu i značaj ima inicijativa odozdo.

 

Jer, u Srbiji se godišnje održi oko 3.000 različitih turističkih manifestacija. Ona nema more, ali je šansa u razvoju ruralnog, odnosno seoskog turizma. Ako bi jedno seosko domaćinstvo imalo dve sobe sa po dva kreveta i izdavalo ih strancima 200 dana godišnje, po 20 evra za jedan pun pansion, to je prihod od 16.000 evra godišnje. Kada bi se samo 10 odsto stanovništva Srbije bavilo turizmom, to bi za nju značilo dodatni prihod od 1,6 milijardi evra godišnje (prihod od turizma u 2014. godini je 1,1 milijardu dolara). To nije malo za siromašnu zemlju u kojoj je prosečna plata oko 400 evra. To najbolje potvrđuju primeri zemalja gde je razvijen seoski – ruralni turizam. Jer, učešće seoskog turizma u ukupnom turističkom prometu zemalja kreće se od 10 odsto u Španiji i Italiji do 23 odsto. Srbija je, u poređenju i sa zemljama regiona, na veoma niskoj razini. Lošije od nje plasirana je samo Albanija. Primera radi, u slovenačkom seoskom – ruralnom turizmu zaposleno je 40 odsto viška radne snage. U Hrvatskoj se zaposlenost viška radne snage u ovom sektoru kreće od 17 do 19 odsto, dok se ovaj procenat u Bugarskoj i Rumuniji kreće od šest do 12 odsto. Prema podacima Turističkog saveza Srbije, pre dve i po decenije u njoj se ovim turizmom bavilo tek pedesetak sela sa 3.000 kreveta i preko 800 gazdinstava. Poslednji podaci ukazuju da je pre pola decenije bilo upisano 6.000 ležajeva, a taj broj ni danas ne prelazi broj od 10.000. Godišnji prihod od turizma u Srbiji je oko milijardu dolara.

 

Šta nas čeka? 

Na osnovu agroekonomskih i ruralno – socioloških istraživanja i predviđanja međunarodnih institucija, evropsku poljoprivredu u narednom periodu očekuju: promene u veličini i broju farmi, zemljišne reforme bazirane na ukrupnjavanju poseda i poboljšanju kvaliteta zemljišta, veće korišćenje biološke, informatičke i komunikacione tehnologije, povećanja multifunkcionalnosti, ravnomerniji regionalni razvoj i redistribucija dohotka, podizanje kontrole kvaliteta hrane i standarda prehrambene bezbednosti stanovništva, dijetalne promene u ishrani, uvažavanje zahteva potrošača i podrška istima, komercijalizacija i tržišna (vertikalna) integracija farmi, raznovrsne javne investicije i redistribucija siromaštva među regionima i stanovništvom i veća razvojna pomoć poljoprivredi i selu.

 

 

 

Da bi svaka zemlja ili region povećali nacionalni dohodak i domaći proizvod poljoprivrede potrebni su im makroekonomska i politička stabilnost, povećanje produktivnosti primenom novih tehnologija, rast realnog dohotka u vanpoljoprivrednom sektoru, veći podsticaji proizvodnji… S tim u vezi postavljaju se i sledeća razmišljanja: može li poljoprivreda biti motor ruralnog razvoja, mogu li manje farme opstati (mogu ako budu udružene) i može li ruralna nepoljoprivredna ekonomija znatno doprineti razvoju sela? Da bi sprečili pojavu ,,tužnih” trendova na srpskom selu trebalo bi u narednom periodu: ujednačiti stope rađanja i umiranja, odnosno stabilizovati broj ruralnih stanovnika, poboljšati saobraćajnu i telekomunikacionu infrastrukturu na selu, podići zdravstveni, kulturni, obrazovni nivo seoskog stanovništva, smanjiti zavisnost od vlasništva nad zemljom i omogućiti zapošljavanje u drugim sektorima, povećati izvore dohotka iz nepoljoprivrednih aktivnosti, sitna gazdinstva organizovati u zemljoradničke zadruge. Na osnovu svega ovog određeno je i pet principa ruralnog razvoja. To je da se prepoznaju mogućnosti razvoja svake sredine, utvrditi odgovornost za promene u prošlosti i budućnosti, voditi konzistentnu politiku redukcije siromaštva, ubrzati proces decentralizacije vlasti i jačati ulogu i odgovornost lokalne samouprave, izgraditi produktivan sektor u ruralnom razvoju koji će doprinositi maksimalizaciji rasta i redukciji siromaštva. Na taj način će doći do bolje valorizacije ruralnih resursa, njihovom doprinosu povećanju bogatstva i blagostanja, posebno ruralnih stanovnika i društva u celini.

Zaključak

Na osnovu svega dolazi se do zaključka da se srpsko selo nalazi na raskršću između nestanka i opstanka. Proces devastiranja ruralnih područja je veoma intenzivan. Manifestuje se u raznim formama. Da bi se zaustavili negativni trendovi na srpskom selu potrebna je nova i ofanzivna politika ruralnog razvoja. Dakle, potrebanje nova socijalna i agrarna reforma. Jer, sela nisu samo proizvodni regioni, već i mesta za život, boravak, odmor i rekreaciju. Evropska iskustva treba da nam budu pouka u politici ruralnog razvoja, koja mora biti prilagođena lokalnim resursima i inicijativama. Ako se nešto ne učini preti opasnost da već  Srbija bude agrarna zemlja, ali bez sela i seljaka!

 

Literatura:

1.Vićentijević,D., Vujović,N., (2004): ,,Agrarna politika EU i budućnost    poljoprivrede Srbije”, Ekonomika poljoprivrede specijalni broj:   Poljoprivreda u tranziciji, broj 3  i 4

2.Gulan,B., ,,Nestanak srpskog sela”, magazin POLjOPRIVREDA, septembar 2003.

3.Gulan,B., list POLITIKA – dodatak POSAO, 5. januar 2006. tekst ,,Velika šansa za zapošljavanje”

4.Gulan,B. knjiga ,,Sudbina oduzete imovine”, april 2015.g.

5.Zbornik radova – Prvi međunarodni naučni skup ,,Vlasinski susreti 95” – Balkansko selo u promenama Prilozi Mitrović, M., tekst ,,Populaciono-razvojni problemi srpskog sela” i Zakić-Vujatović Z., tekst ,,Strateško planiranje ruralnog razvoja i zadrugarstvo”

6.Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (2004.): Poljoprivreda Srbije ka evropskim integracijama, Beograd

7.Materijali EEZ (1989): Budućnost ruralnih područja u Evropskoj zajednici, Glasnik poljoprivrede, Beograd, br. 11 – 12, str 41 – 48, prevod: Vladimir Cvjetićanin

8. Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije, Vlada Srbije, 2014.g.

9.Sela u Srbiji, Beograd, RZS, 2015. godina, Mitrović M.Milovan

10.Tomić, D., Gulan, B., (2004): Mogućnosti korišćenja ruralnog kapitala, zbornik: Kapital u poljoprivredi IEP, Beograd, strana 267 – 275

11.Tomić, D., i Gulan, B., (1999) knjiga ,,Poljoprivreda Jugoslavije – pre i posle sankcija”, Institut za ekonomiku poljoprivrede Beograd

12.Tomić, D., Gulan, B., Radojević V., (2006) : ,,Budućnost ruralnih područja u Srbiji”, Poljoprivredni kalendar, Novi Sad, str. 54-57.

13. Zakon o zadrugarstvu Srbije, 2015. godine

14.Frohber, K. (2005): Special Issue Plenary Paper from XI EAAE Congress, Kopenhagen, Vol. 32. No.3.str. 229-300

 

 

2 Komentara na DRŽAVA I SELO 1

  1. Postovani, izvanredna analiza situacije na selu! Stvarno sve pohvale za autora koji je odlicno sažeo na ovako malom prostoru sve ono sto se realno desava sa nasim selima.
    Ja sam hteo da dodam samo par stvari. Prva je, da poljoprivreda ne može da donese razvoj društvu. Samo je industrija sposobna da preokrene stvari. Problem naseg siromastva leži u činjenici da stalno pokrećemo priče o selu, a bogate zemlje su se okrenule privredni granama koje donose prednost. Ali, to poljoprivrednicima niko ne priča jer su potrebni kao podrška. Drugo, proizvodnjom sirovina ne može da se pokrene privreda. Mi smo, kao i sve siromašne zemlje u kolonijalnom robstvu i možemo da prodajemo samo ono što nam dozvole. Na žalost ne dozvoljavaju nam ništa!

  2. На које индустријске гране мислите? Који су то сектори који би по вашем мишљењу могли имати значајан утицај на развој привреде?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>