Home » 0 Branislav Gulan » Stoku, letinu i ratare pokosile nove gazde

Stoku, letinu i ratare pokosile nove gazde

Poništena svaka treća privatizacija i 100.000 ljudi bez posla rezultat je privatizacije u srpskom agraru koji je sada na 30 do 40 odsto proizvodnje iz 1989. godine!Potreba je nova agrarna i socijlna reforma

U Srbiji je preostala je još privatizacija jednog, ali vrednog poljoprivrednog preduzeća – Poljoprivredne korporacije ,,Beograd” (PKB). Sa prethodnima se nismo usrećili. Uz to je svake godine bilo likvidirano i po 100 zemljoradničkih zadruga. Prvi put posle drugog svetskgo rata sad se daje podrška iz vrha vlasti zemlje, uz matgerijalnu nadokandu da se u 500 sela sela osnuju nove ili revitaluzuju stare zadruge. To je povratak zadružngog duha. Međutim, zadrugama je oduzeto i nikada niejvraćeno 200.000 hetkara zemlje i više hiljkada objekata… Znači potrebno je vratiti i poverenje, ato će biti najteže. Ukoliko se zadrugarstvo vrati u Srbiju, biće to spasa za sela, ali i cleu Srbiju. O tom povratku još se ne govori! Učestvujući radu ,,Okruglog stola” Instituta ekonomskih nauka u Beogradu, na temu privatizacije u agraru Srbije, član Akademijskog odbora za selo SANU Branislav Gulan kaže da je najupečatljiviji rezultat privatizacije u agraru to što je poništena svaka treća i što je sada u toj priva<tizaciji ostalo bez posla oko 100.000 radnika. Prema podacima Ministarstva poljoprivrede Vlade Srbije, pre početka procesa privatizacije, koji je sproveden od 2000. do 2013. godine, u Srbiji je uspešno radio 91 poljoprivredni kombinat i 108 poljoprivrednih dobara, od čega u Vojvodini oko 106 dobara i 36 kombinata, navodi Gulan. ,,Zahvaljujući privatizaciji”, oko 120.000 hektara završilo je, kaže on, u rukama nekoliko pojedinaca, čime je država izgubila desetine miliona evra, a poljoprivredi Srbije je, kako ocenjuje naneta nesaglediva i trajna šteta.

Nezakonite privatizacije

Osim gašenja radnih mesta, uništenog stočnog fonda , ali i tehnologije, ugašena je kooperacija desetine hiljada stočara i na taj način je prekinuta ključna karika u lancu poljoprivredne proizvodnje i razvoja srpske ekonomije, ističe Gulan, i podseća da poljoprivrednici nisu imali pravo učešća u privatizaciji kombinata koje su svojim radom podizali. Po njegovom mišljenju najveći deo privatizacije poljoprivrednih preduzeća u Srbiji nije obavljen na zakonit način jer prema važećoj regulativi promet poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini nije dozvoljen.

,,Agencija za privatizaciju prodajući kombinate, zapravo je obavljala promet zemljišta nad kojim su oni imali pravo korišćenja, iako za to nije bila nadležna. To je najveći propust. Agencija opet tvrdi suprotno, da nikada nije prodavala zemljište, već isključivo kapital preduzeća. Tu se i krije kvačka, jer se vrednost zemljišta nije nalazila u knjigovodstvenim bilansima, nije ulazila ni u procenu vrednosti firme, niti u početnu cenu na licitacijama. Sa dokazom o kupovini firme novi vlasnici su se, uglavnom bez problema, u katastru upisivali i kao vlasnici zemljišta”, objasnio je Gulan.

Problem je nastao kada je 2005. godine usvojena Strategija privatizacije , kojom je državno vlasništvo nad zemljom ocenjeno kao recidiv prošlosti. Insistiralo se na sistemu ishitrene privatizacije, a svako ko se tome suprotstavljao predstavljen jekao retrogradni element. Rezultat takve politike je veliki broj poništenih privatizacija zbog lošeg gazdovanja, pa su desetine hiljada hektara zemljišta vraćene u državno vlasništvo. Nažalost, u tim privatizacijama otuđena je mehanizacija i druga oprema, spašeno je samo zemljište. Zadatka države bio je da u procesu restrukturirana oporavi ta agrarna preduzeća, omogući im da opet ,,stanu na noge”, kako bo dobili nove gazde.

Radnici najveći gubitnici

Najveći gubitnici srpske privatizacije su radnici, koji su masovno ostali bez posla, a stočni fond je i bukvalno desetkovan. Jer, stočarstvo učestvuje tek sa 30 odsto u bruto domaćem proizvode poljoprivrede, a trebalo bi najmanej sa 60 odsto! Stočarstvo se i dalje smanjuje za dva do tri odsto, a novi srpski tajkuni se uglavnom bave ekstenzivnom proizvodnjom (pšenice i kukuruza) na velikim površinama. Jer, to se samo tako isplati raditi, dok na malim površinama (naš prosek je 4,5 hektara) ne! Kada se sve sabere srpski agrar je za protekle dve i po decenije imao prosečnu stopu rasta od 0,4 odsto ,a u protekloj deceniji od 0,6 odsto. Učešće poljoprivrede u bruto domaćem proizvodu je oko 11 odsto, sa prehrambenom industrijom to je oko 15 – 16 odsto.  I takav, agrara u ukupnom izvozu Srbije učestvuje sa 23 odsto, što dovoljno govori od kakvog je značaja ta privredna grana ua ukupnu ekonomiju zemlji i sa kakvim nemarom smo  joj prišli. Poljoprivredna preduzeća su namerno gurana u stečaj, a potom prodavana u bescenje, pa je to bio jedan od metoda kojim su se pljačkale najčešće vojvođanske oranice. U proteklih desetak godina su tajkuni i razni biznismeni za male pare pokupovali zemlju i voćnjake, ali i farme, mehanizaciju i objekte.

Baš tako je prošao i jedan od najvećih i najuspešnijih kombinata u kompleksu agrara na prostorima bivše Jugoslavije PIK ,,Bečej”. Posle neuspele prve privatizacije i tranzicije, decembra 2015. Godine kupio ga je vlasnik MK Grupe Miodrag Kostić za 45,5 miliona evra! Procenjena vrednost kapitala PIK ,,Bečej” koji je posle neuspele prve privatizacije proveo četiri godine u stečaju, iznosila je 85,5 miliona evra, a početna cena na licitaciji polovinu tog iznosa. Godinu dana nakon privatizacije PIK ,,Bečej” koji je tada koristio  oko 9.000 hetktara, obradivog zemljišta, od čega su dve trećine u vlasništvu države, sa 56 hektara raznovrsnih voćnjaka, 3.395 grla junadi, 29.748 grla svinja, 371 ovcom, više od 7o konja, i sa izvozom konzervisanog povrća u Ukrajinu, Belorusiju, Tursku, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, poslednjih dana 2015. Godine, bez ijednog zaposlenog radnika. A, u kombinatu ih je bilo oko 1.400. Naknadno, kasnije je upošljeno od toga ,,izabranih” oko 600 radnika. Ostali  su ostali na ulici bez posla i u centru žitnice Evrope, Bečeju, prevrću kontejnere kako bi preživeli. Zato se sa setom sećaju nekadašnjih vremena, pa i vremena stečaja kada su primali minimalne zarade, ali se u malom gradu osetilo kada skoro 1.500 ljudi primi taj minimalac pa dođe u prodavnice da pazari. Sad više nema ni toga, pa kod dobrog dela tih porodica vlada glad u gradu  gde se nekada  proizvodilo hrane da se može ishraniti dva miliona ljudi! I to je rezultat srpske privatizacije!

Tračak nade…

Tračak nade se javlaj sad, kada je minsitaqr bez portfelja Milan Krkobabić, pokrenuo ideju da se maldim bračnim parovima dodeli po 20 hektara zemlje, ne u vlasništvo već da je obrađuju, a uz to i po 20.000 evra. Cilj akcije je da se privuku da opstaju i ostaju na selu… Jer, sela u Srbiji su zapuštena. A, ona ne služe samo za proizvodnju hrane, već njegovi žiteljimoraju da imaju i pristojan i dostojan život. Svakom selu potrebni su ambulantas, crkva, škola, frizer, apoteka, automehaqničar i električar, prodavnica…  Danas 2.000 sela nem poštu, 500 nema prodavnicu, 400 njih nema asfaltni put… I dalje za Riplija! 0d gotovo 4.709 sela, odnosno naselja u Srbiji 1.200 njih je u fazi nestajanja, Neće ih biti za deceniju i po! Danas u Srbiji ima oko 50.000 praznih kuća bez vlasnika, a u još 150.000 njih niko ne živi. Čak u 86 odsto naselja opada broj stanovnika. Pored svega dve trećine naselja nema dom kulture ni biblioteku. Pad broja stanovnika je problem za sebe. U 1.034 naselja ima manje od po 100 stanovnika, dok više od 100 njih ima manje od po deset stanovnika. Svi ovi problemi u svetu se rešavaju uz pomoi  750.000 zadrugqa koej imaju više od 800 miliona zadrugara. U Srbiji ima 2.600 zadruga, od čega je 1.548 poljoprivrednih. Svoiej poslvoanej prema qZakonu o zadrugama, (koji odudara od svetskih zakona) uskladilo je oko 2.000 zadruga. Ovaj zakon nisu pisali oni kojima je namenjen (njihove primedbe iz javne rasprave nisu prihvaćene), a to je jedini na svetu zakon zadrugara koji nema štedno kreditne službe! Pisalo ga je ministarstvo privrede Vlade Srbije, bez konsultsacija o potrebama za 628.000 poljoprivrednih domaćinstava. U Srbiji postoji oko 50.000 zadrugara (osnivača zadruga) i oko 150.000 kooperanatas. Zadruge dleuju u okviru 16 zadružnih saveza, predovđenih Zadružnim savezom Srbije i Zadružnim savezom Vojvodine. U zadrugama radi i oko 10.000 zaposlenih, među kojima su i direktori. Zaposleni i direktori nisu zadrugari i nemaju pravo glasa. Oni su su tda sprovode zaključke zadrugara. Da bi se sve to uradilo i postiglo, a to znači i ova dobra ideja za koju je navodno u naredne tri godine pored političke podrške obezbeđeno i oko 25 miliona evra, sprovela u delo potrebna je i nova agrarna i socijalna reforma. Ne strategija, kao poslednja koja je bila netačna i nerealna pa kao eksponat i stoji u fioci ministra i premijera. Potrebna je trenutna akcija… Ako se to realizuje, to će biti početak obnove Srbije za njen opstanak i ostanak!

S.P.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>