Home » 0 Branislav Gulan » SUDBINA ODUZETE IMOVINE2015

SUDBINA ODUZETE IMOVINE2015

Zemlju oduzimali i kraljevi i komunisti

Kralj Aleksandar – Ujedinitelj 1919. godine planirao da ukine  velike zemljišne posede, i zemlju podeli siromašnim seljacima uz pravičnu naknadu  vlasnicima. Posle 1945. zemlja pripadala onima koji je obrađuju. Samo Nemcima je, naime, na teritoriji Jugoslavije posle Drugog svetskog rata oduzeto 97.720 zemljišnih poseda. Od toga je u Vojvodini bilo 68.035 imanja. Ukupna površina oduzetih imanja od podunavskih Švaba u ex Jugoslaviji iznosila je 637.000 hektara, a od toga u Vojvodini 389.256 hektara

Piše: Branislav GULAN

 

Naslednici imovine, oduzete i otete posle Drugog svetskog rata čekali su vise od šest i po decenija da se donese Zakon o restituciji i vraćanju imovine. Republika Srbija je bila jedna od poslednjih bivših komunističkih – socijalističkih zemalja koja je donela taj zakon. Kada je reč o njegovom sprovodj prostoriaavama!za sva vladajuće garniture a prostoriam ex Jugoslavije, nekad i – sad vode dovoljno hrane, a što je i uslov vlaenju, još su to samo pionirski koraci. Od njega se očekuje da se spreče nove špekulacije, odnosno prodaja imovine, koja već ima vlasnike. Inače, oko 140.000 vlasnika i naslednika traži od države da im se vrati imovina oteta posle Drugog svetskog rata. Osnovni model na kom se zasniva Zakon o restituciji je vraćanje oduzete imovine u onim slučajevima gde je to moguće. To je najpravičniji i ujedno najjeftiniji način da se obeštete pravi vlasnici. Osim troškova, država od ovog obimnog posla očekuju i brojne koristi, iako je on veoma komplikovan i podrazumeva zadovoljenje istorijskih prava izvornih vlasnika. Ovo je poduhvat od velikog političkog i državnog značaja, jer će se tako konačno urediti zemljišne knjige i pojasniti vlasnički odnosi, sto su ključni zahtevi stranih investitora. Iako donet sa višedecenijskim zakašnjenjem, i sadašnje vlasti, kao i mnoge pre njih, obećavaju da će ispraviti nepravdu i svima pošteno vratiti imovinu. Jer, kako je jedna država oduzela, tako druga, po istom kriterijumu, može i da vrati! Autor, novinar, publicista i književnik Branislav Gulan, u knjizi ,,Sudbina oduzete imovine’’, obradjuje tri teme: restituciju, crkvenu i zadružni imovinu.

 

Samo Nemcima je, naime, na teritoriji Jugoslavije posle Drugog svetskog rata oduzeto 97.720 zemljišnih poseda. Od toga je u Vojvodini bilo 68.035 imanja. Ukupna površina oduzetih nemačkih imanja u Jugoslaviji iznosila je 637.000 hektara, a od toga u Vojvodini 389.256 hektara. I dok oni kojima je imovina neopravdano oduzeta sa nestrpljenjem već šest decenija čekaju ispravku te nepravde, sve češće pominje se da su se od donošenja zakona o restituciji pribojavali vojvođanski kolonisti. Oni koji su ,,vozom bez voznog reda’’ sa zajedničkom ,,kartom’’ overenom Zakonom o agrarnoj reformi (donetim jula 1945. godine) iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore doselili se u ravnicu. I 2015. godine više od 100 podunavskih Švaba, nekoliko njih koji su rodjeni 1926. godine, a ostalo naslednici, posetili su mesto Bački Jarak kod Novog Sada, gde je posle Drugog svetskog rata, u logoru u tom mestu na razne načine život okončalo izmedju 6.500 i 7.000 podunavskih Švaba. Medju njima, ponajviše je bilo civila. Autor ovih redova razgovarao je sa njima. Oni dolaze ovde da bi to obeležili i zapalili sveću stradalima. Kolonisti ne treba da se plaše, jer oni ne dolaze da traže imovinu. Taj problem davno su rešili državnici Brant i Tito, o čemu se više govori u knjizi.

 

U Vojvodini je posle Drugog svetskog rata ukupno nacionalizovano 668.412 hektara poljoprivrednog zemljišta, i to od 87.000 vlasnika. Najviše je oteto od podunavskih Švaba, i to 389.250 hektara, od 1.193 veleposednika je oduzeto 84.000 hektara, od crkava 34.522 hektara, od nezemljoradnika 42.000 hektara, a od takozvanih neprijatelja, kojima je imovina konfiskovana po presudi, 22.951 hektara. Za sada, najteža sudbina je u zadrugarstvu. Jer u ovoj oblasti se najmanje odmaklo u vraćanju imovine i donošenju zakona. Već tri decenije se obećava vraćanje oduzete zadružne imovine, više od 200.000 hektara njiva i nekoliko hiljada zgrada. I dok se zadrugarstvo u svetu razvija, ono se i dalje u Srbiji uništava. U svetu ima ima više od 700.000 zadruga čiji su članovi, više  od 800 miliona zadrugara. Medjutim, u Srbiji ima manje od 1.500 zadruga. One imaju oko 100.000 zadrugara. U tim zadrugama ima i oko 10.000 zaposlenih. Zadrugarstvo je na izdisaju, pa je država Srbija u kojoj svake godine nestane više od 100 zadruga! Podršku zadrugarstvu u Srbiji ne daje vladajuća oligarhija, ni ona za proteklih pola veka, niti ova danas. Svi samo obećavaju. Ne daju zbog toga što se plaše organizovanih seljaka i njihovih protesta.. Ovako, ako su razjedinjeni na hiljade njihovih organizacija, oni su sluge vlastima, proizvode dovoljno hrane za preživljavanje, a što je i uslov vlastima da vladaju. To je gotovo jedinstveno za sva vladajuće garniture na prostorima ex Jugoslavije, nekad i – sad u novim državama!

 

Zakonom o agrarnoj reformi iz 1945. godine Srpskoj pravoslavnoj crkvi oduzeto je oko 70.000 hektara plodne zemlje i šuma. Crkve su po tom zakonu mogle imati samo po deset hektara, a crkve i manastiri od izuzetne istorijske važnosti po 30 hektara zemlje i šume. Zakonom o nacionalizaciji iz 1958. godine crkvena imovina ponovo je došla pod udar. Naime, tada je Srpska pravoslavna crkva ostala bez 1.181 zgrade. One su do tada uglavnom sluzile za smeštaj sveštenika i njihovih porodica ili kao poslovni prostor. U Beogradu je praktično nacionalizovano sve osim zgrade Patrijaršije! I za povraćaj ove imovine donet je zakon čije je sprovodjenje u toku. Crkvenim pregovaračima, sve vlasti, pa i predsednik Srbije, 2013. godine obećavale su vraćanje imovine. Imovinu očekuju sve verske zajednice na teritoriji nekadašnje Jugoslavije i Srbije. Ali, i to za sada ide “puževim korakom”.Samo u Vojvodini zadruge trenutno imaju oko 75.000 hektara takozvanih zadružnih njiva. Medjutim, zadrugari tvrde da je njihovih oranica mnogo vise, jer su neka poljoprivredna preduzeća zadružnu imovinu prodavala kao društvenu. Nezvanično potražuju više od 200.000 hektara poseda!

 

Zato je i najteže stanje je u zadrugarstvu. U ovoj oblasti se i najmanje uradilo odmaklo. Od vladajućih garnitura sve su u proteklih šest i po decenija obećavale, rešavanje problema, ali je to uvek bio početak na izborima i to je bio i – kraj. I sad je slična situacija, sredinom 2015. godine. Od demokratskih promena u Srbiji, 2000. godine, do danas bilo je 12 ministara poljoprivrede. Svi su obećavali donošenje novog zakona o zadrugama i bolje dane zadrugarima. Sad važi, ali se ne primenjuje zakon iz 1996. godine! Samo od 2000. godine, do sredine 2015. godine, uradjeno je čak 10 nacrta zakona o zadrugama, ali nijedan nije stigao ni do Vlade Srbije, a da se ine govori o Skupštini i usvajanju. Sad je u toku izrada i 11 nacrta zakona uz obećanje vladajuće oligarhije da će zakon biti donet do kraja 2015. godine. Iako zadružna imovina ima titulara, oni koji su do nje lako dolazili u prevarantskoj privatizaciji, koja predstavlja organizovanu pljačku države, svesno su je i preprodavali kako bi olako došli do bogatstva. Tako su tajkuni i sumnjivi biznismeni u poslednjoj deceniji i po uz mehanizacije i ,,štelovanje’’ tendera dobili oko 300.000 hektara zadružne i  državne zemlje u Vojvodini. Sve što je prodavano procenjivano je od oka. Tako su neki tada hektar zemlje plaćali  kombinatima 500 evra, a one danas vrede najmanje 15.000 evra po hektaru. Dakle, namerno guranje poljoprivrednih preduzeća u stečaj, a potom njihova rasprodaja u bescenje, bio je jedna od metoda koji su se pljačkale plodne, najčešće, vojvodjanske oranice.. Protekloj deceniji i po na ovaj način tajkuni, kriminalci sumnjivi biznismeni sa sumnjivim novcem pokupovali su za male pare zemlju, voćnjake, ali i farme, mehanizaciju, objekte. Rezultat toga je uništeni agrar, bez posla je oko oko 100.000 radnika u tim preduzećima, a to je danas oko 300.000 gladnih usta u Srbiji. Svaka treća privatizacija je poništena, ali niko za to nije odgovarao, niti je imovina nadoknadjena, piše u knjizi ,,Sudbina oduzete imovine’’ autora Branislava Gulana. Dakle, što se radnika tiče, način privatizacije srpske poljoprivrede, mogao bi da se nazove zakonski osmišljenim zločinačkim poduhvatom!

 

Dakle, uslov ulaska Srbije u Evropsku uniju je rešavanje problema restitucije, crkvene i zadružne imovine. Ne na obećanjima, već u zakonima, praksi i – životu! Odnosno, da naslednici postanu vlasnici dedovine! Vlasti u Srbiji sve do sada tome se i opiru. Obećava se, donose se zakoni, ali se oni ne sprovode. Sve ide u nekom isčekivanju, a to znači isteku vremena, kako bi što veći broj vlasnika umro jer su rodjeni pre više od 80 godina, a kasnije će se već lakše izaći na kraj sa njihovim naslednicima. Po onom starom običaju da se zemlja ne kupuje od vlasnika, već od naslednika!

 

Tekstovi sabrani u ovoj knjizi rezultat su višedecenijskih istraživanja glavnih procesa i aktera koji su učestvovali u okolnostima od ideje, donošenja zakona pa do početka vraćanja oduzete imovine. Autor se ovim problemima počeo baviti 1978.godine. Istrazivao je i sakupljao sve sto se dešavalo u ovoj oblasti na prostorima nekadašnje SFRJ, a karakteristične primere prikazao i komentarisao. Razgovarao je sa gubitnicima i dobitnicima, običnim ljudima, ekspertima i onima koji skoro sedam decenija čekaju dedovinu. Sve sto se dešavalo u ovoj oblasti u davnim vremenima istraživao je kroz arhive, dokumentaciju i knjige. Novija zbivanja pratio je lično, kroz dešavanja u tekućoj dnevnoj politici, njenom (ne) željenom odobravanju, opiranju i prinudnom ispravljanju nepravdi iz prošlog vremena. Restitucija je suštinski važna za srpsko društvo jer dokazuje da je pravda dostižna i da se ne sme igrati osnovnim ljudskim pravima, a jedno od njih je pravo na svojinu. Zato je razumevanje, zbivanja i cilj objavljivanja, da pojave budu nauk sadašnjim i budućim generacijama, da ne čine slične greške, a generacije koje dodju, da ne moraju da ispravljaju nepravde. Treba voditi računa da se ispravljanjem starih nepravdi ne stvore nove koje će opterećivati društvo u ovom i narednom veku.

 

Reforme u Srbiji

 

Daleke 1878. godine, proširenjem granica Srbije na jugoistok (Niš, Pirot, Leskovac) nametnulo se pitanje razrešenja problema imovinskih odnosa u novooslobođenim krajevima. Srbija, kao zemlja slobodnog seljaštva, nije mogla trpeti feudalni turski sistem, ali je proglašenje seljaka vlasnicima bez naknade bilo protivno odredbama Berlinskog ugovora, koji je izričito nalagao poštovanje imovinskih prava muslimana. Iz novooslobođenih krajeva iselio se pri završetku rata znatan broj muslimanskih stanovnika. Prvo naseljavanje je donelo   samovlasno zauzimanje zemlje i seču državnih šuma, piše u knjizi ,,Sudbina oduzete imovine’’, autor Branislav Gulana, novinar, publicista i književnik.

 

U 1880. godini donet je Zakon o naseljavanju, kojim je uneto nešto reda: propisano je da jedna porodica može dobiti najviše četiri hektara i 2.000 metara kvadratnih za kuću, da se u zadružnim porodicama dodaju još po dva hektara za svaku mušku osobu stariju od 16 godina, da naslednici stiču pravo vlasništva tek posle 15 godina savesnog držanja. Zatim je donet i Zakon o agrarnim odnosima u novim krajevima, kojim je naređen prinudan otkup spahijskih imanja – prinudan i za seljake i za spahije. Time je likvidiran feudalni sistem u Srbiji. Odštetu su određivali  prema slobodnoj pogodbi, ili prema odluci posebnih državnih komisija. Tu naknadu  su ” imali platiti” sami seljaci iz svojih sredstava u roku od pet godina. Turci su mogli zadržati samo varoška imanja.

 

Ubrzo se pojavio diplomatski problem, jer plaćanje odštete Turcima nije išlo. Srpska vlada je zbog toga 1882. godine zaključila inostrani kredit u visini 4,5 miliona dinara iz koga je isplatila turske vlasnike zemlje i postala poverilac prema seljacima. Trebalo je da seljaci otplate taj dug državi tokom 15 do 25 godina. Kao što se moglo i očekivati  to su vrlo slabo činili. Svaki režim gledao je kroz prste agrarnim dužnicima s juga Srbije, težeći da ih pridobije za svoju stranku i popravi šanse na izborima. Naplata agrarnih dugova poboljšana je tek 1890-tih godina, a 1902. godine ukinuta je kamata na dug (do tada sedam odsto) i određeno da se  dug mora otplatiti za sledećih 20 godina.

Kralj delio zemlju siromašnima

Agrarna reforma nastala je iz želje da se likvidiraju feudalni odnosi u novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS), da se odgovori očekivanjima seljaka iz pasivnih krajeva za poboljšanjem njihovog položaja, da se koloniziraju severni, nacionalno mešoviti krajevi (posebno Vojvodina) i da se veleposednicima stranim državljanima, često odanima tuđim dinastijama, oduzme zemlja. Povod agrarnoj reformi bilo je i obećanje koje je srpska vlada formalno dala na Krfu 1917. godine da će svaki dobrovoljac  dobiti posle završetka rata osam jutara ako je borac i pet jutara zemlje ako nije bio borac. S ekonomskog stanovišta agrarna reforma je branjena  tezom da je mali seljački posed efikasniji od krupnoga. Zalaganja za agrarnu reformu dobro su se uklopila u stranačku političku borbu, oslonjenu na demagogiju. Ideja o agrarnoj reformi nije bila samo pitanje političkog trenutka, već i nastavak težnji seljaka i reformskih agrarnih pokreta iz prethodnih decenija. Prvu inicijativu za agrarnu reformu je dao Kralj Aleksandar – Ujedinitelj 1919. godine. Proklamovao je da se ukinu  veliki zemljišni posedi, a zemlja podeli siromašnim seljacima sa pravičnom naknadom dosadašnjim vlasnicima. Vlada je donela Prethodne odredbe za pripremu agrarne reforme, koje su postale program agrarne reforme. Odredbama je predviđeno da se veliki posedi brzo sekvestriraju i podele, s tim da se formalna strana (propisi i sudska odluka) naknadno reši kao i da zemlju dobiju prvenstveno zemljoradnici koji nemaju zemlje, i to onoliko koliko mogu obraditi sa svojom porodicom, s tim da prednost imaju udovice poginulih vojnika, ratni invalidi i dobrovoljci. Oduzimaju se svi veliki posedi  veći od 100 do 500 jutara, tj. 57,5 do 277,5 hektara, zavisno od kvaliteta zemlje i lokalnih prilika, a njihove površine će se podeliti zemljoradnicima, uz plaćanje odštete i privremene rente. Posedi habsburške dinastije i onih koji su posede dobili od te dinastije oduzimaju se bez naknade.

Koliko je kome oduzeto?

Na osnovu podataka  Austrougarskih zemljišnih knjiga iz 1914. godine može se dobiti orijentacioni uvid o velikim posedima na području nove države SHS, koje su bile predmet velike odluke Kralja Aleksandra Ujedinitelja iz 1919. godine.

Grof Čekonić………………………………  39.000 kj

Grof Kotek…………………………………. 33.000 kj

Knez Odeskalki………………………….  25.000 kj

Grof Elc……………………………………..  25.000 kj

Grof Karočanji…………………………… .24.000 kj

Grof Feliks Harnkurt………………….. .21.600 kj

Grof Pejačević…………………………….. 15.600 kj

Porodica Lelbah………………………….. 13.800 kj

Marija Sečenji……………………………..10.500 kj

Porodica Latinović………………………….9.700 kj

Grof Baćanji…………………………………..8.000 kj

Grof Janoš Ziči……………………………….8.000 kj

Artur i Karlo Lederer………………………7.800 kj

Gedeon Dunđerski………………………… 7.000 kj

Đoka Dunđerski……………………………..4.500 kj

Lajoš Redl……………………………………..4.000 kj

(katastarsko jutro=0,57 ha.)

Izvođenje reforme nije bilo uspešno prvenstveno zbog politizacije i političke nestabilnosti. Agrarna reforma predstavljala je kombinaciju revolucionarnih mera, prava i izuzimanja imanja preko veze, s tim da su propisi menjani i različito tumačeni tokom vremena. S pravom se može postaviti pitanje da li je ova  smela odluka bila  Kralju možda kasnije i – sudbonosna.

Agrarna reforma  posle Drugog svetskog rata

Agrarna reforma u  Srbiji sprovođena je prema Zakonu o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji (Sl. list DFJ 64/45). Ovim zakonom regulisana su, kako pitanja koja se odnose na agrarnu reformu, tako i pitanja koja se odnose na kolonizaciju, a sve u cilju ostvarivanja ustavnog načela da zemlja pripada onima koji je obrađuju. Predviđena je  ekspropijacija zemljišta  preko određenog maksimuma  onih lica koja se bave poljoprivredom. Od ovako ekspropisanog zemljišta stvoren je zemljišni fond agrarne reforme.

1. Veliki posedi –  svaki zemljišni posed koji ima više od 25 hektara obradive zemlje smatra se velikim posedom. I posed koji nema 25 hektara obradive zemlje, ali sa neobradivom prelazi 45 hektara, smatra se velikim posedom. Po ovom osnovu u zemljišni fond je uneto 84.700 hektara;

2. Zemljišni posedi u svojini organizacija koje se ne bave poljoprivrednom proizvodnjom (banke, preduzeća, deoničarska društva i sl.), oduzeto je 2.600 hektara;

3. Ekspropisani su i posedi bogomolja, manastira i verskih ustanova (posedi crkava) i svih vrsta zadužbina, svetovnih i verskih. U Vojvodini je tako oduzeto od 679 hektara crkvi sa ukupno 34.522 hektara. Zakonom je propisano da se crkvama ostavlja u svakom slučaju 10 hektara od njihovih ukupnih površina njiva, bašta, vinograda, voćnjaka, utrina i šuma, a oduzeta im je zemlja samo preko te granice. Crkvenim ustanovama, koje su imale karakter istorijsko – nacionalnih spomenika, moglo se ostaviti i više od 10 hektara zemlje, ali najviše 30 hektara obradivog zemljišta i 30 hektara šuma:

4. Zemljišni posedi bez sopstvenika ili pravnog naslednika – oduzeto 8.600 hektara;
5. Zakon o agrarnoj reformi je u nekoliko navrata dorađivan te su određeni novi uslovi za oduzimanje zemljišta. Odredjen je višak zemljoradničkih poseda iznad maksimuma. Zemljoradnički maksimum određen je na 20 – 35 hektara obradive zemlje ili do 45 hektara ukupne površine. Oduzeto je ukupno oko 74.000 hektara;

6. Višak poseda iznad nezemljoradničkog maksimuma – iznad tri odnosno pet hektara – oduzeto je 43.000 hektara;

7.Državni posedi izdvojeni za fond – 1.500 hektara;

8. Posedi ostavljeni od kolonista – 7.100 hektara;

9. U zemljišni fond agrarne reforme i unutrašnje kolonizacije, pored ovako ekspropisanog zemljišta, ušlo je i zemljište državljana nemačkog rajha i lica nemačke narodnosti, konfiskovana prema odluci AVNOJ-a 1944. godine, kao i posedi neprijatelja konfiskovani presudama, a to je  – 412.000 hektara;

Ovako oduzeto zemljište prešlo je u ruke države, ušlo u zemljišni fond agrarne reforme i unutrašnje kolonizacije, a zatim iz tog fonda dodeljivano korisnicima. Treba zapaziti da svojina na zemlji oduzetoj na osnovu ovog zakona nije prelazila neposredno sa ranijeg sopstvenika na korisnika, već je najpre prelazila u ruke države, pa je tek onda dodeljivana korisnicima (bezzemljašima, agrarnim interesentima, kolonistima, udruženim zemljoradnicima u SRZ i društvenim organizacijama).

Sprovođenjem Zakona o konfiskaciji imovine narodnih neprijatelja i Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji uneto je u zemljišni fond agrarne reforme sa područja Vojvodine 668.000 hektara. Ovaj zemljišni fond raspoređen je tako što je 428.000 hektara (64,1 odsto) zemljišta dodeljeno siromašnim seljacima sa teritorije Vojvodine i kolonistima sa drugih područja, dok je 240.000 hektara (35,9 odsto) dodeljeno društvenim gazdinstvima i zadrugama. Time su, dakle, stvoreni uslovi za konstituisanje društvenih gazdinstava na 240.000 hektara i dalji razvoj društvenog sektora u Vojvodini.

Druga agrarna reforma

 

Sledeća agropolitička mera koja je znatno uticala na povećanje zemljišta društvenog sektora, doneta je osam godina po završetku agrarne reforme. To je Zakon o poljoprivrednom zemljišnom fondu opštenarodne imovine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama („Službeni list FNRJ”, broj 22/53) iz 1953. godine, kojim je ograničen individualni posed obradivog poljoprivrednog zemljišta na 10 hektara po domaćinstvu. Sopstvenici čije je zemljište na osnovu ovog zakona postalo opštenarodna imovina imali su pravo na naknadu za to zemljište. Naknada se isplaćivala u roku od 20 godina bez kamate. Sprovođenjem ovog zakona od individualnih gazdinstava na području Vojvodine otkupljeno je 101.700 hektara.
Ovako otkupljeno zemljište dodeljivano je poljoprivrednim organizacijama na trajno korišćenje. Pod poljoprivrednim organizacijama smatrane su zemljoradničke zadruge, poljoprivredna dobra i druge poljoprivredne organizacije i ustanove koje se bave poljoprivrednom delatnošću. Zakon o poljoprivrednom zemljišnom fondu vezan je za karakterističnu fazu razvoja jugoslovenske poljoprivrede, koja se ogleda u posebnoj situaciji do koje je došlo po završetku agrarne reforme u pogledu posedovne strukture, a i zbog reorganizacije seljačkih radnih zadruga. Naime, po okončanju Prve agrarne reforme na posed do 10 hektara otpadalo je 90,6 odsto svih seljačkih gazdinstava, dok su posedi preko 10 hektara predstavljali samo 9,4 odsto (podaci za Jugoslaviju). Dakle, samo manji broj seljačkih gazdinstava došao je pod udar Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu. Nadalje, Uredbom o imovinskim odnosima i reorganizaciji seljačkih radnih zadruga, koja je doneta neposredno pre Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu (Uredba je doneta aprila 1953. godine, a Zakon maja iste godine), omogućeno je članovima radnih zadruga da napuste organizaciju i pre isteka roka od tri godine, koji je bio predviđen zadružnim pravilima. Veliki deo, pre svega, imućnijih seljaka, istupio je iz zadružnog članstva. Da je do tog istupanja došlo pod uslovima dotadašnjeg maksimuma (20 hektara), seljačke radne zadruge, a u njima brojni bezzemljaši i sitni seljaci, ostali bi sa vrlo malo zemlje. Na taj način, preostalim zadrugama je omogućeno da nastave rad na novim osnovama. To je ustvari i bio smisao donošenja nove agrarne reforme.

 

Dalje povećanje površina društvenog sektora nije više išlo zakonskim zahvatima, već kao posledica društveno – ekonomskih promena na selu. Ono je obavljano: kupovinom od individualnih ponuđača, privođenjem zemljišta kulturi (osvajanjem novih površina), zahvatanjem viškova zemljišta prilikom sprovođenja komasacije, otkrivanjem uzurpiranog zemljišta i prihvatanjem napuštenog ili darivanog zemljišta. U periodu 1957-1975. godine fond obradivog zemljišta društvenih gazdinstava povećan je putem kupovine za 229.147 hektara, osvajanjem novih površina za 31.787 hektara i pripajanjem uzurpiranih površina za 19.298 hektara. U periodu 1976-1981. god. društveni sektor je uvećan kupovinom zemljišta za novih 35.000 hektara. Najintenzivnija kupovina je bila u periodu 1959 -1964. godine, upravo kada je zapošljavanje zemljoradnika van poljoprivrede bilo veoma dinamično, ali i kada je kredit za kupovinu zemljišta davan pod najpovoljnijim uslovima.
Geneza nastanka društvene – državne svojine
Ako se ima u vidu geneza nastanka i stalnog povećanja površina obradivog poljoprivrednog zemljišta u društvenoj svojini, mogu se razlikovati četiri glavne osnove i nekoliko; podosnova:

1. Državna (društvena) svojina nastala 1945. godine. sprovođenjem Zakona o konfiskaciji imovine narodnih neprijatelja i Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji. Državna svojina konstituisana na 240.000 hektara obradivih površina;

 

2. Poljoprivredno zemljište preneto u društvenu svojinu konfiskacijom u periodu od 1947-1953. godine po propisima o obavezama otkupa poljoprivrednih proizvoda. U društvenu svojinu preneto je oko 21.500 hektara;

 

3. Po Zakonu o poljoprivrednom zemljišnom fondu iz 1953. godine otkupljeno je i dodeljeno poljoprivrednim organizacijama 101.700 hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta;

4. Od 1954. godine povećanje obradivog poljoprivrednog zemljišta obavljano je uglavnom kupovinom od privatnog sektora ili osvajanjem novih površina, zahvatanjem viškova zemljišta u postupku komasacije, otkrivanjem uzurpacije i prihvatanjem napuštenog ili darivanog zemljišta. Na taj način društvena svojina je povećana za oko 300.000 hektara;

 

Nova agrarna reforma koja treba da se sprovede u savremenim društveno-ekonomskim odnosima, treba da ispravi nepravde iz prošlosti odnosno prošlih agrarnih reformi. Da bi bila pravedna treba da ima obrnuti pravac i smisao nego dosadašnje reforme. To znači ne podruštvljavanje već jačanje privatnog sektora, privatne inicijative jačanje porodičnog gazdinstva. Ishodište kod toga treba da bude upravo geneza nastanka društvene odnosno državne zemlje;

Usvajanjem Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda (“Službeni glasnik RS”, broj 18/91) stvorene su mogućnosti da se ranijim sopstvenicima i njihovim naslednicima vrati zemljište oduzeto 1953. godine sprovođenjem Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu, kao i zemljište konfiskovano od 1947-1953. god. po propisima o obaveznom otkupu.  Inicijativa da se vrati konfiskovana zemlja je potekla od seljaka iz Bačkog Petrovca, koji su 1991. godine prvi demonstrativno posetili  pokrajinskog ministra za poljoprivredu i tražili da im se njihova zemlja bezuslovno vrati. Bili su prijatno iznenadjeni kada im je rečeno da su u pravu i da će im se zemlja vratiti. To je i uradjeno. Po vojvodjanskim salašima počeli su da duvaju  novi vetrovi. Potpuno je već sazrelo ubedjenje da se mora vratiti i zemljište oduzeto po ostalim osnovama, pri čemu treba poštovati genezu nastanka te društvene odnosno državne svojine što će biti preduslov pravednosti, bezbednosti i mira u zemlji. U Vojvodini bi trebalo da se vrati čak 240.000 hektara obradivih površina zemljišta koje su nacionalizovane u Prvoj agrarnoj reformi – veleposednicima, vrednim seljacima, verskim zajednicama. Da bi se ovo zemljište zaštitilo od spekulacija, arčenja, mešetarenja  nelegalnog i sumnjivog kapitala i nelojalne trgovine, ova zemlja je l992. godine na osnovu inicijative Republičkog ministra za poljoprivredu stavljena pod zaštitu države. Bilo je raznih predloga šta raditi sa tom zemljom.  Ipak, bila je odluka, pre svega, zemlju treba odmah vratiti onim od kojih je uzeta. Ako su agrarne reforme postojale  vekovima, može se pretpostaviti da im nije došao kraj. Takve pretpostavke se mogu zasnivati na okolnostima da je dosadašnja privatizacija poljoprivrede Srbije odradjena vrlo stihijski, nestručno i da je protekla u duhu koncentracije i centralizacije velikih gazdinstava kod desetak vlasnika. Nije ispoštovala specifičnosti iz geneze nastanka društvene i državne svojine, te se izdešavalo da zemlju namenjenu kolonistima zauzimaju ponovo veleposednici na spornim licitacijama, a radnike – potomke tih kolonista  ostavlja na imanju nezbrinute i bez zaposlenja. Privatizacijom se nije poboljšala ni svojinska struktura u poljoprivredi. Prosečna veličina gazdinstva i dalje ostaje 3,5 hektara. Ta površina nemože da obezbedi ni rad, ni dohodak za egzistenciju malog poljoprivrednog domaćinstva. Mali agrarni budžet nije dovoljan da obezbedi adekvatnu socijalnu brigu o takvim, najčešće staračkim porodicama.

,,Vlakovi bez voznog reda’’

 

Agrarnom reformom, u Vojvodini preko 668.000 hektara je dodeljeno bezemljašima i kolonistima, a istovremeno je iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije pristiglo oko 250.000 ljudi. Agrarna reforma i kolonizacija 1945. godine, dakle, tačno pre sedam decenija, dva su izuzetno važna dogadjaja u istoriji socijalističke Jugoslavije. Jer, to su bili ne samo prvi akti nove narodne vlasti posle oslobodjenja, nego i odluke od dalekosežnog značaja za dalji razvoj ekonomskih i društvenih odnosa. Agrarnom reformom, ozvaničenom zakonom koji je 23. avgusta 1945 godine usvojen na Trećem zasedanju AVNOJ-a ogroman zemljišni fond od oko 1,5 miliona hektara prešao je iz ruku veleposednika i neprijatelja revolucije u ruke ljudi koji će je obradjivati. Najveći zemljišni fond stvoren je u Vojvodini. Više od 668.000 hektara oduzeto je uglavnom od pripadnika nemačke narodne grupe koja, zbog poznatog nacističkog držanja ogromnog svog dela, nije zasluživala zajednički život s ostalim narodima i narodnostima u Vojvodini.

 

Inače, valja naglasiti da je KPJ još pred Drugog svetskog rata zahtevala agrarnu reformu. Na znamenitoj Petoj zemaljskoj konferenciji oktobra 1948. godine u Dubravi kod Zagreba, naglašena je neophodnost agrarne reforme, odnosno preraspodela zemljišnog fonda u korist siromašnih seljaka. Kada je bio izvestan završetak Drugog svetskog rata, KPJ i Nacionalni komitet oslobodjenja Jugoslavije doneli su marta 1944. godine odluku o sprovodjenju agrarne reforme i kolonizacije odmah posle oslobodjenja. Tako je i bilo.

Svega petnestak dana posle donošenja Zakona o agrarnoj reformi počeli su u Vojvodinu stizati ,,vlakovi bez voznog reda’’ iz svih krajeva zemlje – Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Makedonije Kosova i Metohije. Nije bilo dvoumljenja oko toga ko može dobiti kuću i zemlju u Vojvodini – samo oni koji su se borili puškom u ruci na strani Narodnooslobodilačke vojske. Na mesto oko 300.000 Nemaca proteranih iz zemlje, u ovo podneblje stigli su pripadnici svih naroda. Preciznih podataka nema, ali dr Nikola Gaćeša, autor knjige ,,Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1945 – 1948’’, navodi da je medju 250.000 kolonista bilo 72 odsto Srba, 18 odsto Crnogoraca, pet odsto Makedonaca, tri odsto Hrvata i po jedan odsto Slovenaca i Muslimana. Prvi ,,vlak bez voznog reda’’ stigao je u Novi Sad 12. septembra 1945. godine. Oko 900 žitelja bosanskih sela iz okoline Kupresa – Vukovskog, Rilića i Ravnog – putovali su na nova ognjišta u Banatski Despotovac. Novinar tada najpoznatijeg pokrajinskog lista ,,Slobodne Vojvodine’’ zabeležio je delić atmosfere dočeka: ,,Pored koloseka na kojem se transport zaustavio već su čekale poljske kuhinje. U kazanima je kuvana slanina, da bi kolonisti posle dugog putovanja dobili toplu večeru. Začas se pred kazanom stvorio red i mališani i njihove majke o očevi nosili su manjerke, iz kojih se pušila topla supa, u svoje vagone. Muzika je svirala sve vreme’’.

Veća od seobe pod Čarnojevićem

Istoričari kazuju da je kolonizacija posle rata bila najveća seoba na Balkanu u poslednjih nekoliko vekova, veća čak i od poznate seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem. Vojvodina je još više dobila u nacionalnoj šarolikosti. Kolonisti su sobom doneli svoje običaje, moral, shvatanja života. Mnoga vojvodjanska mesta dobila su tada nova imena, koja su gorštake podsećala na junake iz rodnog kraja i druga znamenja. Tako je Čib prekrtšen u Čelarevo, Filipovo u Bački Gračac, Kraljevićevo u Kačarevo, Bukin u Mladenovo, Buljkes u Bački Maglić, Hajfeld u Nove Kozarce, Torža u Savino Selo, Krnjaja u Kljajićevo, Šupljaja u Krajišnik, Veprovac u Kruščić, Sekić u Lovćenac, Martijica u Lukićevo, Parabuć u Ratkovo, Vrče u Sutjesku.

 

O srdačnom dočeku svedoči citirani deo iz ,,Slobodne Vojvodine’’ (današnji novosadski ,,Dnevnik’’). Ali, svoj sud iznosi i dr Nikola Gaćeša, istoričar, koji se pet decenija bavi kolonizacijom. ,,Narodna vlast u Vojvodini je dosta učinila da se kolonisti dočekaju što je moguće bolje. Tu se očituje velika razlika izmedju kolonizacije posle Prvog i Drugog svetskog rata. Koloniste iz prve kolonizacije nije, tako reći, niko dočekao. Došli su, što se kaže, na golu ledinu, dok su kolonisti u drugoj kolonizaciji dočekivani srdačno. A, valja imati na umu da je tada trebalo prehraniti 250.000 duša. Jer, kolonisti su u ogromnoj većini u Vojvodinu došli izmedju septembra i decembra 1945. godine i do nove žetve trebalo ih je hraniti. Domaće stanovništvo je to svesrdno činilo. Za došljake je organizovano dosta kurseva, kojima su uvodjeni u novi život. List ,,Slobodna Vojvodina’’ je 1946. godine svake nedelje objavljivala podlistak ,,Kolonist’’, koji ih je pripremao za što brži i efikasniji prelaz od stočara ka ratarima.

 

Vojvodina je kolonizacijom dobila višestruko. U prvom redu brojnu populaciju, spremnu da se uključi u sve tokove privrednog i društvenog života. Istina, bilo je i početnih nesporazuma. Starosedeoci su pomalo potcenjivali gorštake, a ovi opet, tu i tamo težili nekakvom avangardizmu, odnosno smatrali da su više dali NOR-u. Ali, to su bili tek sporadični slučajevi koji tih prvih posleratnih godina nisu bitnije uticali na sveukupnost odnosa u Vojvodini.

 

Dr Nikola Gaćeša u knjizi ,,Agrarne reforme i kolonizacija u Jugoslaviji 1945 – 1948’’ navodi interesantna poredjenja našeg Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji s istim ili sličnim zakonima u nekim zemljama istočne ili Jugoistočne Evrope u pogledu maksimuma zemljišta ostavljenog privatnim vlasnicima: ,,Zakonima i dekretima objavljenim u Poljskoj (1944), Madjarskoj, Rumuniji, Čehoslovačkoj i sovjetskoj zoni okupirane Nemačke, eksproprijacija je obuhvatila zemljišne posede iznad 50 i 57 hektara (Rumunija ni Madjarska), 100 hektara (Nemačka i zapadna vojvodstva Poljske) i 250 hektara (Čehoslovačka). Medjutim, u Rumuniji, Čehoslovačkoj i u većini slučajeva u Madjarskoj do 1948. godine ekspropisani su samo viškovi zemlje iznad maksimuma.

 

Potpuna eksproprijacija u Madjarskoj obavljena je samo na  imanjima većim od 570 hektara, a za bogata seljačka gazdinstva maksimum je podignut na 114 hektara. Sem toga, u Čehoslovačkoj i Madjarskoj veleposednicima je priznata odšteta, a u Poljskoj snabdevanje. Najradikalnija eksproprijacija bila je u Jugoslaviji, Albaniji i Bugarskoj. U Jugoslaviji maksimum je iznosio 25 – 35 hektara obradive zemlje (oranice, livade, voćnjaci i vinogradi), ili 45 hektara neobradive zemlje, u Albaniji 20 – 40 hektara, a u Bugarskoj 20 – 30 hektara.

 

Divlja privatizacija

Najveći deo privatizacije poljoprivrednih preduzeća u Srbiji nije obavljen na zakonit način. Problem je nastao kada je 2005. godine usvojena strategija privatizacije u poljoprivredi kojom je državno vlasništvo nad zemljom ocenjeno kao recidiv prošlosti. Insistiralo se na modelu ubrzane privatizacije, a svako ko se tome suprotstavljao predstavljen je kao ,,retrogradni element“. Rezultat takve politike je ogroman broj poništenih privatizacija zbog lošeg gazdovanja, pa su desetine hiljada hektara zemljišta vraćene u državno vlasništvo. Na žalost, u tim propalim privatizacijama (oko 100) otuđena je mehanizacija, spašeno je samo zemljište.

Država bi sada u procesu restrukturisanja trebalo da ta agrarna preduzeća oporavi i omogući im da opet ,,stanu na noge’’. Reč je o firmama koje mogu dobro da rade i, što je najvažnije, koje su sposobne da zapošljavaju radnu snagu, što je Srbiji najpotrebnije.  To znači PKB i PIK ,,Bečej’’ treba da budu javna preduzeća. Državnu zemlju, a procenjuje se da je ima od 400.000-600.000 hektara, treba prodati našim seljacima (pominje se suma od tri milijarde evra), i taj novac valja uložiti u razvoj domaće poljoprivrede.

U procesu privatizacije bilo je mnogo grešaka. Prema važećim propisima, promet poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini nije dozvoljen. Agencija za privatizaciju, prodajući kombinate, zapravo je obavljala promet zemljišta nad kojim su oni imali pravo korišćenja. Agencija tvrdi suprotno – nikada nije prodavala zemljište, već isključivo kapital preduzeća, to jest celo preduzeće! Tu se i krije problem, jer se vrednost zemljišta nije nalazila u knjigovodstvenim bilansima, nije ulazila ni u procenu vrednosti firme niti u početnu cenu na licitacijama… Cena se ipak zidala i kroz zemljište koje se dobijalo na korišćenje.

S dokazom o kupovini firme novi vlasnici su se, uglavnom bez problema, u katastru upisivali i kao vlasnici zemljišta! To je teško sad ispraviti, pa je u toku i preprodaja zemljišta i čitavih agrobiznisa sa strancima, a potom će se tragovi kapitala od tih prodaja zagubiti na nekim dobro poznatim ostrvima! U deceniji protekle privatizacije agroprivrede Srbije bez posla je ostalo više od 50.000 radnika. Posebno je pitanje ko i kako treba da snosi odgovornost za četvrtinu ukupno privatizovanih poljoprivrednih preduzeća za koje su ugovori o privatizaciji poništeni, a njihova imovina opljačkana bez ikakvih posledica za kupce ali i sve u lancu državnih institucija koje su bili dužne da kontrolišu da li novi vlasnici ispunjavaju ugovorne obaveze.

Privatizacija oranica predstavlja osmišljenu pljačku uz pomoć države! Današnji srpski veleposednici imaju znatno veće posede nego što su ih u Vojvodini, uoči Drugog svetskog rata, imale porodice Dunđerski, Kotek i Fernbah. One su zajedno posedovale oko 11.200 hektara (prva 4.900, druga 3.800, treća 2.500). Sve to nije ni polovina onoga što danas imaju recimo ,,MK Grupa’’ Miodraga Kostića ili ,,Delta’’ Miroslava Miškovića.

Najviše privatizovanih njiva u Srbiji je u Vojvodini koja zvanično ima oko 1,6 miliona hektara obradivog zemljišta (od čega je oko 1,1 miliona hektara u privatnoj, oko 300.000 hektara u državnoj i oko 130.000 hektara u društvenoj i zadružnoj svojini). Prema poslednjem popisu, u Vojvodini je oko 146.000 vlasnika obradive zemlje. U tome 1.285 Vojvođana poseduje oko 210.000 hektara, sa prosečnom veličinom gazdinstva od 163 hektara. Uz to, još njih 71 ima posede od 300 do 500, a 25 od 500 do 1.000 hektara. Međutim, svi su oni daleko od današnje ,,velike četvorke“ koja ukupno obrađuje više od 100.000 hektara, što sopstvenog zemljišta dobijenog kupovinom nekada moćnih kombinata, što državne zemlje koju su u zakup dobili u privatizacionom paketu ili su je kasnije zakupili.

Reč je o Miodragu Kostiću čiji je najveći pojedinačni pazar bila inđijska ,,Agrounija’’ (oko 8.500 hektara), Miroslavu Miškoviću, koji je u Staroj Pazovi kupio ,,Napredak’’ (7.100 hektara), a u Apatinu ,,Jedinstvo’’ (6.820 hektara), Đorđiju Nicoviću, koji je privatizovao nekada čuveni PIK ,,Bečej’’ (sa oko 11.600 hektara) i, najzad, Petru Matijeviću čija je najveća pojedinačna kupovina bajmočka ,,Ravnica’’ (oko 5.000 hektara)! Tajkuni i sumnjivi biznismeni su u poslednjoj deceniji uz mahinacije i ,,štelovanje’’ tendera u Vojvodini došli do 300.000 hektara zadružne i državne zemlje! Posede su platili manje od 500 evra po hektaru. A sve što je prodavano, procenjivano je ukupno, od oka. Bez posebnog izdvajanja obradive zemlje! Danas je cena hektara obradive zemlje u Vojvodini oko 15.000 evra, pa nije teško izračunati koliko su novi vlasnici zaradili samo na razlici u ceni. Došli smo dotle da su domaći tajkuni u Srbiji u 2015. godini počeli da kupuju posede od stranih tajkuna. Tako je Petar Matijević, sredinom 2015. godine od vlasnika ,,Agrokopra’’ kupio oko 4.500 hetkara poseda. Radi se o futoškoj ,,Neoplanti’’, koja je poslednjih godina bila u sastavu zrenjaninskog ,,Dijamanta’’.

 

KOLIKO ZEMLjE OBRAĐUJU U SRBIJI
,,MK Grupa’’ (Miodrag Kostić) 28.500 hektara
,,Delta’’ (Miroslav Mišković) 25.000 hektara
IM ,,Matijević’’ (Petar Matijević) 28.500 hektara
,,Irva investicije’’ (Đorđije Nicović) 18.000 hektara
,,Baltik properti investments’’ (Irska) 10.500 hektara
,,Agrokor’’ (Hrvatska) 1.500 hektara
CBA (Mađarska) 2.650 hektara
Žito grupa (Hrvatska) 2.000 hektara

 

 

Dakle, namerno guranje poljoprivednih preduzeća u stečaj, a potom njihova prodaja u bescenje, bio je jedan od metoda kojim su pljačkane plodne oranice. U proteklih desetak godina na ovaj način tajkuni, biznismeni sa sumnjivim novcem pa i kriminalci pokupovali su za male pare zemlju i voćnjake, ali i farme, mehanizaciju, zgrade…

Što se tiče preostale državne zemlje (300.000-400.000 hektara) ona se uz pravu jagmu izdaje u zakup. Posebna kategorija je dodatnih 130.000 hektara koji se, u okvirnom odnosu pola-pola, vode kao zadružni i društveni posedi.

U društvenom vlasništvu (iako ona po ustavu ne postoji) još uvek je zemlja ranije privatizovanih kombinata u kojima je, zbog lošeg gazdovanja, privatizacija raskinuta, ili su, poput pominjanog PIK ,,Bečej’’, otišli u stečaj.

U posed poljoprivrednih gazdinstava, a time i obradive zemlje (iako zvanično ne mogu biti njeni vlasnici) došlo je i više stranih kompanija. Prema, raspoloživim podacima, oni ukupno poseduju 22.000 hektara. Najviše, 10.500 hektara, mahom u Srpskom Miletiću, Bačkom Brestovcu i Feketiću, ima irski ,,Baltik properti investments’’, a tu su i dva najveća hrvatska tajkuna Ivica Todorić i Marko Pipunić. Todorićev ,,Agrokor’’ uglavnom u okolini Zrenjanina, gde je kupio uljaru ,,Dijamant’’, ima oko 1.500 hektara, a Pipunićeva ,,Žito grupa’’ iz Osijeka, u Ratkovu, nadomak Odžaka, nešto više od 2.000 hektara.

Veleposednici praznih staja

U vreme kada stočarstvo Srbije nestaje, jer je višedecenijski godišnji pad dva do tri odsto, punih staja kod veleposednika nema! Kada bi oni po svakom hektaru imali samo po jedno uslovno grlo rogate stoke (sad u Srbiji imamo 0,30 grla po hektaru), rešio bi se problem srpske poljoprivrede. Samo kod domaćih veleposednika to bi bi bilo gotovo 100.000 grla u stajama. Baš toliko nam i treba kako bi ispunili kvotu izvoza ,,bebi bifa’’ u EU. Jer, već dve decenije imamo dozvolu za godišnji izvoz od 8.875 tona. Medjutim, u Srbiji nema junadi, tek izmedju 15.000 i 20.000 hiljada pa ni ,,bebi bifa’’ za izvoz. Pre dve godine izvezeno je manje od 600 tona… Nije ga bilo više. Prethodnih godina smo dostizali smo izvoz najviše do 2.000 tona godišnje. Medjutim, i to je malo. Jer, primera radi, recimo 1990. godine iz SFRJ je izvezemo u svet čak 50.000 tona ,,bebi bifa’’. Od toga je sa današnjih prostora Srbije godišnje otpremano čak 30.000 tona! Tada se meso izvozilo za SAD, (šunka u konzervama je išla za američku vojsku) i za taj novac su, recimo, kupljeni ,,lejland’’ autobusi za Beograd i stiglo je mnogo investicija. Danas nema stoke, nema mesa, a strane direktne investicije, koje željno očekuje svaka vlast,  su 2014. godine bile tek 1,2 milijarde dolara.

 

Dakle, u vreme kada je u Srbiji potpuno praznih 50.000 kuća i u još oko 150.000 niko ne živi, to znači da je prazno isto toliko staja i obora za tov stoke. Tako je Srbija od izvoznika mesa već postala njegov uvoznik. To joj je pre nekoliko godina predvidela i Svetska organizacija za hranu FAO. Kada bi se prazne staje i obori za tov napunili, bilo bi mesa i za izvoz. Sad ga moramo uvoziti. Samo u 2014. godini u Srbiju je uvezeno 18.000 tona mesa, 347.000 živih tovljenika i 35.000 tona mesa treće kategorije… Danas se u Srbiji proizvodi godišnje do 450.000 tona mesa i troši po stanovniku godišnje manje od 43 kilograma. Koliko je to manje nego samo pre dve i po decenije nego samo pre dve i po decenie. je činjenica da se tada proizvodilo 650.000 tona godišnje i trošilo 65 kilograma po stanovnilk najbolji podatak je činjenica da se pre dve i po decenije (1990. godine) proizvodilo 650.000 tona godišnje i trošilo 65 kilograma po stanovniku. Na 5,1 miliona hektara u Srbiji, od čega je 4,1 miliona hektara obradivo (obraduje se samo 3,35 miliona hektara), bavimo se uglavnom  ekstenzivnom proizvodnjom, Najbolji dokaz je poslednji popis iz koga se vidi da se u Srbiji  obradjuje tek 3.355.859 hektara zemljišta. Inače, u Srbiji po popisu ima 631.122 poljoprivrednih gazdinstava. Od toga je 628.555 porodičnih domaćinstava i 2.567 (ili 0,4 odsto) gazdinstava pravnih lica i preduzetnika. Prose;na njiva u Srbiji zauzima oko 4,5 hektara zemljišta. Iako srpski veleposednici danas imaju znatno veće posede od onih pre Drugog svetskog rata, i u odnosu na današnje prosečne seljake koji predstavljaju i neki srednji sloj društva, ukupne njive koje oni poseduju ali i obradjuju (jer to rade i na bivšom društvenim posedima, ali i njivama koje se uzimaju u zakup) nemaju velikog značaja u odnosu na ukupno vlasništvo, ako se pogleda ukupna veličina ove najveće fabrike pod otvorenim nebom u Srbiji. Na postojećim površinama se uzgaja 908.990 goveda, 3.403.288 svinja, 1.729.278 ovaca, 235.576 koza, 26.627.308 živine i 673.651 pčelinje društvo. Od mehanizacije utvrdjeno je da gazdinstva poseduju 408.734 dvoosovinskih traktora i oko 25.000 kombajna. Sve ta mehanizacija je davno bila punoletna, danas u proseku je stara oko 25 godina! Obnavlja se tako što uvozimo polovnu mehanizaciju iz Evropske unije. Jedino veleposednici oni sa više hiljada hektara kupuju nove traktore, kombajne i ostalu mehanizaciju. To pokazuju i podaci o uvozu polovne mehanizacije koji se iznose u Privrednoj komori Srbije. Ali, to je malo ako se uzme u obzir da ima 630.000 poljoprivrednih domaćinstava, ili kako se moderno kaže, gazdinstava u Srbiji.

(Autor je član Naučnog društva ekonomista Srbije i Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti)

 

 

 

 

 

 

 

okviri

 

Efekti  reforme

U agrarnoj reformi  ukupno je razdeljeno 1.500.000 hektara na 18.759 dobrovoljačkih porodica, 6.788 kolonista i 186.000 lokalnih interesenata. U kolonizaciji je došlo oko 250.000 ljudi u Vojvodinu

Kolonizacija

Pošto su mnogi vlasnici pobegli iz Srbije u Tursku,  na njihove posede je nagrnulo  mnogo ljudi iz pasivnih  krajeva nove države. Godine 1920. doneta je Uredba o naseljavanju južnih krajeva. Predviđeno je: svaka porodica dobije po pet hektara zemlje, plus svaki oženjeni član još četiri hektara, a  svaki muški neoženjeni stariji od 21 godine po tri hektara, onaj između 16 i 21 godine dva hektara, a deca, udovice, đaci po jedan hektar; svaki kolonist dobio je još dva hektara zemlje za pošumljavanje i dva hektara za vinograd. Nakon 3-10 godina primernog rada kolonista je postajao potpuni vlasnik zemlje. Do 1933. godine za kolonizaciju je stavljeno na raspolaganje 289.843 hektara državne, napuštene, nepotrebne zemlje iz agrarne reforme

 

Sudbina oduzete imovine

 

Tekstovi sabrani u ovoj knjizi rezultat su višedecenijskih istraživanja autora Branislava Gulana  od ideje, donošenja zakona pa do početka vraćanja oduzete imovine. Autor se ovim problemima počeo baviti 1978. godine. Istraživao je i sakupljao sve sto se dešavalo u ovoj oblasti na prostorima nekadašnje SFRJ, a karakteristične primere prikazao i komentarisao. Razgovarao je sa gubitnicima i dobitnicima, običnim ljudima, ekspertima i onima koji skoro sedam decenija čekaju dedovinu. Sve sto se dešavalo u ovoj oblasti u davnim vremenima istraživači je kroz arhive, dokumentaciju i knjige. Knjiga se može kupiti kod autora Branislava Gulana tel. 063 8 666 527, e-mail: gulan@nscable.net

 

 

 

Tags:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>