Home » 0 Branislav Gulan » Vodič kroz zadrugarstvo 2

Vodič kroz zadrugarstvo 2

3. ШТА ЈЕ ЗАДРУГА И КАКО СУ И ЗАШТО НАСТАЛЕ ПРВЕ ЗАДРУГЕ


3.1. Најстарије – кућне задруге


Најстарији облик задруга су кућне задруге, које су пре више хиљада година настале на крвном сродству и заједничкој својини. Има их код Словена, Германа и других народа.

Према проф. др Драгану Веселинову, први познати тржишни облик задру­ге – колегије (collegium) појављује се у Старом Риму. Из њих су настали цехови и гилде (занатска и трговачка удружења).

 

Задруге су, као економске организације, творевине епохе капитализма, наста­ле у његовој вишој фази, средином XIX века. Изворно, то је покрет ситног капитала. Прве задруге формирали су ситни робни произвођачи – занатлије и трговци.

 

3.2. Дефиниција задруге


У дефиницијама о задругама постоји прилично непрецизности. Док неки ау­тори задруге дефинишу као предузећа, други их виде изричито као удружења. У сваком случају, корисно је упознати се с појмовним одређењем о задругама, јер то открива и начин на који су се различити друштвено-економски системи, државна уређења и сами задругари односили према удруживању.

Трговински закон донет 1875. године у Угарској, који је био основа за оснивање задруга у Војводини до Првог светског рата, задругу је дефинисао као „друштво које има неограничени број чланова, настало да уз заједничко вођење послова (предузећа), а на темељу узајамности унапреди кредит, привреду и господарски рад својих чланова.“2 Поменути закон задруге још описује као друштва за кредит

2 Др Љиљана Васић, Прве законске одредбе о задругама, у раду Век и по земљорадничког задругарства у Војводи­ни, истоимени зборник радова, Задружни савез Војводине, Нови Сад, 1996, стр. 17.

и узимање предујма, друштва ради заједничке набавке сировина, држања зајед­ничких складишта или заједничке производње, друштва потрошача, друштва која се баве градњом кућа и узајамно осигуравајућа друштва.

Један од најугледнијих српских и југословенских задружних теоретичара, де­кан Пољопривредног факултета Београд – Земун и бивши председник Задружног савеза Србије, проф. др Виден С. Ранђеловић, објашњава да су „задруге специфич­не економске организације експлоатисаних слојева друштва: најамних радника и ситних робних произвођача – занатлија и сељака. Оснивачи задруга су били вођени идејом да формирањем задруга могу да се заштите од експлоатације и искористе неке предности крупне производње, која је, како се капитализам раз­вијао, постајала преовлађујући облик производње.“3

Реномирани посленик земљорадничког задругарства проф. др Михајло Вучко­вић (1908–1978), први аутор југословенског уџбеника Задругарство (1947), задруге дефинише као „колективне економске организације чије циљеве и задатке, форму и садржину, праву улогу и сам карактер у крајњој линији одређују друштвени услови у којима оне настају, делују и престају.“

Међународна организација рада (International Labour Organization – ILO), специјализована установа при ОУН, задругу дефинише као „асоцијацију у коју се људи добровољно удружују у циљу остваривања заједничких интереса кроз фор­мирање демократски контролисане организације, у којој подједнако доприносе формирању потребног капитала, прихватајући фер поделу ризика и бенефиција од пословања у коме чланство активно партиципира.“

Тридесет први конгрес Међународног задружног савеза, одржан у септем­бру 1995. године у Манчестеру, задругу је одредио као „аутономну асоцијацију добровољно удружених лица ради остварења њихових заједничких економских, социјалних и културних потреба и жеља, кроз заједнички поседовано и демократ­ски контролисано предузеће.“

Према Закону о задругама СР Југославије из 1996. године (чл. 1), „задруга је облик организовања физичких лица (у даљем тексту: задругари) у којој они, пословањем на задружним принципима добровољности и солидарности, демо­кратичности, економског учешћа, једнаког права управљања, самосталности, задружног образовања и међузадружне сарадње, остварују своје економске, социјалне и културне интересе.“

 

У важећем Закону о задругама Републике Србије, који је усвојен у Народној Скупштини РС 29. децембра 2015. године (чл. 2), о појму задруге је записано:

„Задруга је правно лице, које представља посебан облик организовања физич­ких лица (у даљем тексту: задругар) који пословањем на задружним принципима остварују своје економске, социјалне, културне и друге интересе и који управљају и контролишу пословање задруге.“

3 Према проф. др Видену С. Ранђеловићу (1936–2001), Основи задругарства и земљорадничко задругарство, Пољопривредни факултет и Задружни савез Србије, Београд – Земун, 1999, стр. 9.

4. ПРВЕ ЗАДРУГЕ У СВЕТУ


4.1. Прва задруга (ткача) у Рочделу, Енглеској, 1844.


Прву (савремену потрошачку) задругу у свету основало је 28 незапослених рочделских ткача крајем 1844. године у малом месту Рочделу, у Енглеској. Тиме је означен почетак нове ере – савременог удруживања.

Задруга је почела да ради као мали дућан, у којој су задругари куповали квали­тетну робу, а да им није закидано на мери. Није случајно што се прва потрошачка задруга појавила баш у Енглеској, јер је та земља у првој половини XIX века до­стигла највиши степен развоја са најизраженијим супротностима у капитализму. У Лондону је сваког јутра устајало 50.000 људи, који нису знали где ће преспавати наредну ноћ. Радничка класа је живела веома тешко и морала је да се организује како би преживела.

Прва задруга у свету, у Рочделу, установила је принципе који ће касније по­стати трајни принципи рада потрошачких задруга уопште.

Годину дана после оснивања задруге рочделских ткача, 1845. године у Собо­тишту, у Словачкој, основана је друга задруга.

 

4.2. Задруга у Бачком Петровцу – трећа у свету, 1846.


Прва задруга (Gazdovsky spolok) на територији данашње Србије основана је у Петровцу (данас Бачки Петровац), у Војводини, 1846. године – само две године после прве задруге у Рочделу, као трећа задруга на свету. Њен оснивач, евангели­стички капелан Штефан Хомола, окупио је Словаке, који су имали високо развијену задружну свест. Организовали су се у задругу првенствено ради самопомоћи, удруживањем новчаних средстава.

Задруга у Бачком Петровцу је земљорадничка кредитна задруга нетипич­ног облика, чији се рад заснивао на начелима добровољности, равноправности мушкараца и жена, политичке и религиозне неутралности. Имовину задруге су чинила следећа три дела: оснивачки улози, недељни улози и наплаћене камате на позајмице које је задруга давала члановима. Чланови задруге морали су да по­штују одређена морална начела, пре свега принцип поштења, који се првенствено огледао у извршавању финансијских обавеза према задрузи – у плаћању удела штедних улога и камата. Задругари су неограничено и солидарно били јемци за обавезе задруге целом својом имовином.

Прва задруга на територији данашње Војводине значајна је и по својим, ау­тономно и пионирски формулисаним, задружним принципима, које је касније усвојио 14. Конгрес Међународног задружног савеза у Лондону 1934. године, као аутентичне принципе задружног рада.

 

4.3. Основне карактеристике првих задружних организација у свету


4.3.1. Потрошачке задруге


Прва задруга у свету, у Рочделу, имала је своје принципе који су касније по­стали трајни принципи рада потрошачких задруга уопште:

1. принцип самопомоћи; 2. принцип демократичности; 3. принцип неутрално­сти; 4. расподела добити – ристорна; 5. принцип продаје за готово и 6. продаја по текућим пијачним ценама.

4.3.2. Кредитне задруге


Прве кредитне – занатске и земљорадничке задруге, у градској привреди и пољопривреди, основане су у Немачкој.

Кредитне занатске задруге везане су за име Хермана Шулц-Делича, који је после револуције 1848. године, у време тешке кризе, почео да оснива сиротињске касе. Више су личиле на акционарска друштва, па су се многе касније претвориле у филијале капиталистичких банака.

Основни принципи Шулц-Деличевих задруга у граду били су:

1. принцип самопомоћи; 2. дељивост фондова; 3. ограничено јемство задругара за пословање задруге; 4. неограничена територија пословања задруга и 5. функције у задругама су плаћене.

4.3.3. Кредитне земљорадничке задруге

На преласку из феудализма у капитализам, није било организованих кредит­них новчаних институција, тако да су сељаци били принуђени да позајмљују новац од лихвара и зеленаша. У таквим приликама, 40-тих година XIX века у Немачкој су оснивана друштва за помоћ сиромашнима, која су се 1866. године трансфор­мисала у кредитне задруге. Прва кредитна земљорадничка задруга основана је у Анхаузену 1866. године.

Кредитне земљорадничке задруге на почетку су давале потрошачке кредите, а касније и зајмове за куповину оруђа, земљишта, стоке, набавку минералних ђубрива

Принципи рада задруга Рајфајзеновог типа су били следећи:

1. принцип самопомоћи – удели су били симболични, мали, и на њих се нису плаћале камате с намером да се привуче што већи број задругара – сиромаш­них сељака; 2. недељивост и неотуђивост фондова – добит задругара се није делила или се није у потпуности делила, како би се формирао резервни фонд за оснивање нових задруга; 3. јемство задругара за рад задруге је солидарно и нео­граничено – сваки члан задруге је за пословање задруге гарантовао целокупном својом имовином; 4. ограничена територија пословања задруге – с обзиром на неограничено јемство, било је изузетно важно да се задругари добро познају и 5. функције у задругама су почасне – задруге су биле економско-финансијски слабе, па су задругари управљачке функције обављали бесплатно.

 

4.3.4 Произвођачко-прерађивачке задруге

Прве задруге овог типа основане су после Јулске револуције 1848. године, а биле су подстакнуте идејама раних француских социјалистичких мислилаца Сен Симона и Шарла Фуријеа. Филип Бише је први основао те задруге на принципима: самопомоћи, недељивости и неотуђивости фондова.

Позната су два типа произвођачких задруга: потпуно произвођачке и и специјализоване произвођачко-прерађивачке задруге.

Произвођачко-прерађивачке, специјализоване задруге заступљене су у пољопривреди. Док су производњу сировина задругари обављали на својим газдинствима, дорада, прерада сировина и продаја готових производа организо­вани су у оквиру задруге. У таквој удруженој производњи, познате су: ратарске, виноградарско-винарске (подруми), воћарске, сточарске, млекарске, рибарске, пчеларске задруге итд. У земљама са добро развијеним задружним системима, постоје задружне кланице, уљаре, шећеране…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>