DA LI JE MANTRA O PERMANETNOM RASTU MOGUĆA I ODRŽIVA

Ekonomski rast, rast, rast…jedina reč koju će svaki visoki političar reći kao prioritet bilo svog novog mandata ili kao osnivni cilj svoje poliitke ili politike vlade u narednoj godini. Da li je moguće održati ovu mantur, da li je moguće odrivi permantenti rast. Prema do sada urađenim studijama i anlazima (uzgred osnovni aksiomi u vezi ograničenja rasta su dati pre više od pola veka) beksonačni rast nije moguć. Naravno da je ovde potrebno načinitidistinkciju. U nerazvijenim ili siromašnim zemljama privredni rast utiče na rast autputa, budžetskih prihoda, državne potrošnje, finansiranje socijalne zaštite,poećane zarada i smanjenje siromaštva. To definitivno niko ne može osporiti. Ali šta znači rast u visoko razvijenim ekonomijama. Raste ekonomije se meri rasto BDP kao sintetičkog pokazatelja koji ipak ako malo ili nimalo govori o porastu  stvarnih vrednosnih pokazatelja u društvu. Pošto BDP pokazuje ukupnu vrednost stvorenih dobara i usluga minus međufazna potrošnja on samo govori o kvalitativnom rastu fakturisane vrednosti. Kako u vrednost BDP ulazi i neevidentirana ekonomija (ekonomija ’’van dohvata ruke’’) koja se procenjuje, jer su savremeni statistički sistemi smislili model, u to ulazi i droga i prostitucija, kao i kocka i klađenje. Postavlja se pitanje da li to doprinosti razvoju društva.

BDP takođe ne daje odgovor na ključno pitanje opstanka jednog društva. Ono glasi? Koliko je stepen devastacije prirodne sredine da bi se postigao statistički rast. Ovo je tema koja definiše ključo pitanje održivosti rasta na dugi rok i koju cenu svaka granicama oivičena zajednica plaća.

No glavno pitanje zašto je ova mantra sveprisutna? Svetski ekonomski sistem počiva na dugu. Ako nema rasta, kompanije u savremenom kapitalizmu će kresati troškove jer  nema izvora povećanja profita, potrošnja će stagnirati, banke neće odobravati dodatne kredite, ljudi se neće zaduživati, banke neće stvarati dodatni novac putem kreiranja kredita, naravno uz kamatu takod da vrednost koja se mora vratiti daleko prevazilazi iznos uzetog kredita, a taj višak se jedino može zaraditi kroz dodatnu ekonomsku vrednosti. Ako nema rasta sistem se urušava jer nema opcije da svi moraju da zarade više.Država će ubirati manje prihode od poreza, nema veće državne potrošnje, tražnja pada, porezi stagniraju a nema ni mogućnosti dodatne zarade kroz sveprisutni ’’inflatorni porez’’ kada rast inflaije obezvređuje realne zarade.

Još 1971 godine, rumunski matematičar i ekonomista  Nikolas Đorđesku Regen u svojoj knjizi ’’ The Entropy Law and the Economic  Process’’. Zakon entropije sistema je drugi zakon termodinamike i ukrako se bazira na:

• Zakon entropije kaže da u zatvorenom sistemu (bez spoljnjeg uticaja) entropija, odnosno mera nereda ili neuređenosti, uvek raste ili ostaje konstantna.
• Entropija predstavlja tendenciju sistema da prelazi iz urednog, organizovanog stanja u neuredno, haotično stanje.
• Drugim rečima, energija u sistemu vremenom postaje sve manje dostupna za korisne radnje.

Povezanost sa ekonomskim procesima

• Ekonomski procesi, kao i svi fizički sistemi, funkcionišu u svetu gde važi zakon entropije.
• Ekonomija koristi resurse (energiju, sirovine, radnu snagu) za proizvodnju dobara i usluga.
• Tokom proizvodnje i potrošnje dolazi do gubitaka energije i materije u obliku otpada, zagađenja i drugih oblika „entropijskog gubitka“.

Ovaj proces pokazuje da se ekonomija mora suočavati sa sve većim izazovima održivosti, jer entropija uvek raste.

• Zato je važno razvijati efikasne tehnologije, reciklažu i obnovljive izvore energije kako bismo smanjili entropijski „otpad“ i učinili ekonomske procese održivijim.
• Ukratko:Zakon entropije naglašava da svaka ekonomska aktivnost povećava ukupni nivo nereda u sistemu.
• Ekonomija treba da balansira između rasta i očuvanja resursa uz minimizaciju negativnih posledica entropije.

Detaljnija analiza:

• Ekonomija kao otvoreni sistem

Za razliku od zatvorenih sistema u fizici, ekonomija je otvoreni sistem jer stalno razmenjuje energiju i materiju sa okolinom. Ipak, princip entropije važi i ovde: dok god postoji potrošnja energije i resursa, dolazi do povećanja entropije u širem sistemu (uključujući životnu sredinu).

• Energetski i materijalni tokovi

U proizvodnji, energija i materijali se transformišu iz oblika visokog reda (npr. sirovine, fosilna goriva) u niži oblik (otpadi, zagađenje, toplota), čime se povećava entropija.

• Troškovi entropije

Entropijski procesi dovode do troškova: degradacije životne sredine, iscrpljivanja resursa, smanjenja produktivnosti u budućnosti. Ovo su tzv. “skriveni” troškovi u ekonomiji.

Povezanost sa ekonomskom teorijom: Entropija i održiva ekonomija

• Klasična ekonomija: Fokusira se na rast proizvodnje i potrošnje, često zanemarujući prirodne limite i troškove entropije (poput zagađenja i iscrpljivanja resursa).
• Ekologija i ekonomska teorija održivosti: Uvažavaju da resursi nisu neograničeni i da rast može biti ograničen entropijskim procesima.
• Teorija rasta i granica rasta (Limits to Growth): Ističe da ekonomski rast na planeti sa ograničenim resursima vodi ka povećanju entropije, što može izazvati ekonomske i ekološke krize.
• Cirkularna ekonomija: Ideja da se materijali i energija maksimalno recikliraju i ponovo koriste, smanjujući ukupni entropijski „otpad“ i produžavajući životni vek resursa.

Ukratko:

Ekonomija mora da integriše principe entropije u svoje modele i prakse kako bi osigurala dugoročnu održivost i smanjila negativne posledice koje neizbežno nastaju usled povećanja entropije u prirodnim i društvenim sistemima.

Cirkularna ekonomija — praktični principi i veza sa entropijom

1. Osnovna ideja:

Kružna ekonomija teži da što više smanji otpad i entropijske gubitke tako što maksimalno iskorišćava resurse kroz ponovnu upotrebu, reciklažu i obnovu.

Glavni principi kružne ekonomije:

• Dizajn za dug vek trajanja: Proizvodi se dizajniraju tako da traju što duže, budu lako popravljivi i nadogradivi. Time se smanjuje potreba za stalnom proizvodnjom novih proizvoda i resursa.
• Ponovna upotreba i deljenje: Umesto da proizvodi budu bačeni nakon kratke upotrebe, koriste se ponovo ili dele (npr. bicikli za iznajmljivanje, deljenje automobila).
• Reciklaža i obnova: Materijali se vraćaju u proizvodni proces umesto da završe kao otpad. Ovo smanjuje potrebu za novim sirovinama i energijom, a time i entropijske gubitke.
• Obnovljivi izvori energije: Koriste se izvori energije koji su neiscrpni i ne povećavaju entropiju okoline onoliko koliko fosilna goriva (npr. solarna, vetar).

Kako to smanjuje entropiju?

• Smanjuje se količina energije i materijala koji prelaze u „nered“ (otpad, zagađenje).
• Više energije se koristi za korisne procese, a manje se rasipa u obliku toplote i otpada.
• Očuvaju se prirodni resursi, jer se reciklažom i obnovom smanjuje eksploatacija novih sirovina.

Potaknuta ovim nalazima grupa naučnika sa MIT-a (Massachusets Institute of Tehnology) pokreće studiju o  ograničenim mogućnostima rasta. Davne 1972 godine publikovana  je studiju o granicama rsta svetske ekonomije u 21.veku. Naravna da smela prognoza ekonomskih i socijalnih kretanja u budućnosti ne bi značano uticala na javno mnjenje ) sve bi se svelo na fututistička predvidjanja ili kako se to u ovom vremenu naziva ‘’teorija zavere’’ da 2010 godine grupa naučnika sa univerziteta u Melburnu nije sprovela opsežna istraživanja o ostvarivanju navednih scenarija do 2010 godine.

Nova istraživanja govore da se bližimo kolapsu

Više od četiri decenije nakon što je knjiga objavljena, prognoze „Granica rasta“ dokazane su novim istraživanjem pod vodjstvom australijskog naučnika Grahama Turnera. Očekujte da će se uskoro početi pokazivati rani stadijumi globalnog urušavanja. Knjiga iz 1972. godine „Granice rasta“, koja je predviđala da će se naša civilizacija verovatno urušiti nekada u 21. veku , kritikovana  je kao fantazija sudnjega dana od trenutka kada je objavljena.

Istraživanje Univerziteta iz Melburna je utvrdilo da su, posmatrano četrdeset godina kasnije, prognoze knjige tačne. Ako nastavimo istim putem, zaključci iz  knjiga predviđaju  da će rani stadijumi globalnog kolapsa nastupiti brzo. 

„Granice rasta“ objavio je think-tank Rimski klub. Istraživački tim MIT-a (Massachusetts Institute of Technology) u kojem su bili supružnici Donella i Dennis Meadows, uradili složeni računarski softver koje prati svetsku ekonomiju i životnu sredinu. Nazvan je World3 i bio je zadnji krik tehnologije u to doba. 

„Sve po starom“

Zadatak je bio vrlo ambiciozan. Tim je pratio industrijalizaciju, populaciju, hranu, upotrebu resursa i zagađenje. Modelirali su podatke do 1970. godine i onda su razvili nekoliko scenarija do 2100. godine, zavisno o tome hoće li čovečanstvo preduzeti ozbiljne korake kada su u pitanju problemi životne sredine i resursa. Ako se to ne bi dogodilo, model je predviđao „dosezanje krajnje tačke i urušavanje“ – u ekonomiji, životnoj sredini i populaciji – pre 2070. godine. To su nazvali scenarijem „business as usual“ (sve po starom).

Centralna teza knjige, koja je vrlo kritikovana od tada pa na dalje, bila je da je „Zemlja ograničena“ i da će težnja za neograničenim rastom u populaciji, materijalnim dobrima i slično jednoga dana dovesti do sloma. Rezultati su pokazali da svet blisko prati scenarij „business as usual“. Podaci se ne poklapaju s ostalim scenarijima.

Ovi grafikoni pokazuju podatke iz realnog sveta (prvi su uzeti iz rada MIT-a, a zatim su uzeti i ovi iz istraživanja) i oni ocrtavaju punu liniju. Isprekidana linija pokazuje scenarij „business as usual“ iz „Granica rasta“ sve do 2100. godine. Do 2010. godine podaci šokantno nalikuju onima iz prognoze ove knjige. Grafovi su preuzeti s web stranica Universiteta  u Melburnu na kojima je objavljeno istraživanje Grahama Turnera. Pune linije predstavljaju prikaz stvarnih podataka o kretanjima ekonomije, zagađenja i populacije, a isprekidane linije predstavljaju „business as usual“ prognozu iz knjige „Granice rasta“. Kako su objasnili istraživači sa MIT-a 1972. godine, prema tom scenariju će porast populacije i potražnje za materijalnim bogatstvom rezultirati većim industrijskim outputom i zagađenjem. Grafikoni pokazuju da se ovo uistinu događa. Resursi se koriste rapidno, zagađenje raste, industrijski proizvod i potrošnja hrane po glavi stanovnika rastu. Populacija raste vrlo brzo.

Za sada, „Granice rasta“ se poklapaju sa stvarnošću.

Šta nam sledi?

Prema ovoj knjizi, kako bi se nahranio kontinuirani rast industrijskih proizvoda mora se događati stalno povećanje upotrebe resursa. Ali je eksploatacija  resursa poskupela zato što se oni troše. Kako se sve više kapitala koristi za izvlačenje sirovina, industrijski proizvod po stanovniku počinje padati – prema knjizi, od 2015. godine.

Povećavanje smrtnosti zbog sakaćenja obrazovanja i zdravstva

Kako se zagađenje gomila i pada ulaganje u poljoprivredu, proizvodnja hrane per capita takođe pada. Režu se izdavanja za zdravstvo i obrazovanje i to u kombinaciji dovodi do porasta smrtnosti od 2020. godine na dalje. Svetska populacija počinje se smanjivati 2030. godine za pola milijarde ljudi po deceniji. Uslovi života padaju na nivo sličan onome iz 1900. godine.

Prema knjizi je za svetski kolaps odgovorno iscrpljivanje resursa. Ipak, „Granice rasta“ uračunavaju kao faktor ove havarije i povećano zagađenje, uključujući i klimatske promene. Knjiga upozorava na emisije ugljen dioksida koje bi mogle imati „uticaj na klimu“ putem „zagrevanja atmosfere“. 

Kako grafikoni pokazuju, istraživanje Unjiverziteta u Melburnu nije pronašlo dokaze urušavanja u 2010. godine (iako se u nekim područjima rasta već beleži stagnacija). Ali u „Granicama rasta“ efekti će proraditi između 2015. i 2030. godine.

Vrhunac eksploatacije nafte se već dogodio

Prvi stadijum pada su već  počeli. Globalna finansijska kriza 2007. i 2008. godine i ekonomsko urušavanje koje je u toku, moglo bi biti znakom raspada koji se događa zbog ograničenosti resursa. Trka za materijalnim bogatstvom doprinela je neodrživim nivoima duga, sa rastom socijalnih nejednakosti i rasta Gini koeficijenta, sa  iznenadnim porastom cena i nafte koji doprinose bankrotima – i globalnoj ekonomskoj krizi.

Problem naftnog vrhunca je kritičan. Mnogi nezavisni istraživači su zaključili da je „laka“ konvencionalna proizvodnja nafte prešla svoj vrhunac. Čak i konzervativna Međunarodna energetska agencija je upozorila na taj vrhunac.  Vrhunac eksploatacije nafte ne znači da je kolaps svetske ekonomije, životne sredine i populacije sigurna stvar. Niti se tvrdi da će se budućnost odvijati baš onako kako su istraživači MIT-a predvideli 1972. godine. Ratovi bi mogli izbiti  najvećoj meri zbog resursa; a moglo bi nam se dogoditi i da dobijemo stvarne globalne lidere koji bi vodili računa o životnoj sredini . I jedno i drugo bi moglo dramatično uticati na ove putanje. Za sada putanja do 2010 pokazuje da su autori studije bili  više nego u pravu.