Баке и деке и њихова унучад на путу у светлу будућност

Србија се данас налази у најтежем историјском тренутку до сада јер јој младост пребијају удружено полицајци и криминалци. Ово је апсолутно најтежи тренутак у нашој историји, јер било је изгинућа и страдања, али је било и обнове становништва, а сада се њена будућност млати и хапси. Обнова је мало вероватна, а замена се догађа изузетном брзином.

Србија је 1690. године остала без четири петине становништва и велике територије су опустеле. До Првог српског устанка текао је процес постепеног насељавања из Херцеговине и територије садашње Црне Горе. И у време подизања устанка она је још увек била изузетно ретко насељена: имала је око 500 хиљада становника 1820. године, према процени изнетој у Државопису број 1. (страна 96) из 1863. године.

У 1813. години наступио је слом Првог српског устанка и уследила је бежанија за Аустрију, а долазак турске војске, по обичају, пратила је и куга 1814-1815. године. Ипак, тада је уследило релативно најинензивније насељавање Србије, па је до 1830. године њена територија толико раскрчена да је књаз Милош морао да моли да се очувају оне малобројне преостале шуме.

У 1915. години догодио се војни слом где је мали део становништва кренуо у голготу заједно са војском преко Албаније. Након голготе уследио је и васкрс Србије када је пробијен Солунски фронт и ослобођен српски народ са територије Аустро-Угарске. Бејби-бум 1920-1925. године поништен је масовним изгинућем на Сремском фронту младића из ових годишта.

Шта је већа несрећа за српски народ, да ли април 1941. или октобар 1944. године, још увек је идеолошко питање. Углавном, бејби бумери 1945-1953. године сада живе своје последње дане и године, а њихови унуци и унуке се налазе у побуни против режима који криве за корупцију и друга злодела.  

Овде смо изнели податке о старосној структури становништва Србије из базе података Евростата са стањем од 1. јануара 2024. године.

Најбројније годиште у 2024. години било је 1955. јер је старости од 69. година припадало 102.372 лица, и ово је једино годиште које је имало више од 100 хиљада живих.

Више до 90 хиљада душа имало је укупно 26 годишта, а након 1955. по броју следе 1953, 1956, 1954, 1977, 1976, 1957, 1978 и 1979. и тако даље до 1964. које је тада имало 90.001 душа (а сада их више нема толико). Одмах иза 1964. било је „председничко“ 1970. годиште (89.436), па 1986. испред 1971. годишта.

Приложили смо податке о броју становника старости од 15-25 година, који представљају основу њене будућности у наредном периоду, и од 69 до 79 година, који се углавном информишу преко медијских тровачница. Млади у Србији, попут младих у Непалу и у другим државама, већином се информишу преко друштвених мрежа, и много више верују својим очима него деке и баке које верују очима телевизора у које гледају.

У приложеном поређењу, деке и баке су бројније све до 75. године у односу на 21. годину, и онда њихова бројност се нагло смањује, и постају малобројнији у односу на младе од 22. до 25. година.

Највећи број становника Србија је имала у четрдесетим годинама живота, њих 948 хиљада, мало више него у 60-тим (939 хиљада).

Укупно је било пунолетних 6.158.149 хиљада и гласаче на изборима могли би да поделимо у три групе: (1) млађе од 40 година који су чинили 38,5% пунолетних, (2) од 40 до 70 година којих је било 45,2% и старијих од 70 година који су учествовали са 16,4%. Ови настарији имају много већи удео у броју изашлих на изборима, јер су образовани у социјализму да верују и да слушају власти. Слушају да гласају.

Ако поделимо становништво на млађе и старије од 50 година, млађи су учествовали са 53,9% а старији за 46,1%. То значи да смо, у складу са приложеном причом у фусноти[1], имали више људи и коња, а мање паса и мајмуна.

---

[1] Он се ни у мраку није смирио него је свом суседу Ахмаџану причао идиотску бајку:

Зашто да човек живи стотину година? Нема никаквог смисла. И знаш како је то почело? Алах је делио животе и свима животињама је дао по педесет година, толико би им било доста. А човек је дошао последњи на ред, и Алаху је остало само двадесет и пет година.

Четвртина од сто, је ли? – упита Ахмаџан.

Баш тако. Човек се наљутио: мало му је, каже! Алах каже: доста је. Човек каже: мало је! Вели онда Алах: упитај ти сам животиње, можда ти која шта дадне. Оде човек и сретне коња. „Слушај“, каже, мени је живот прекратак. Дај ми мало од свога.“ – Добро, ево узми двадесет и пет година“. Иде он даље, сусретне пса. „Слушај, псето, дај ми мало од свога живота!“ – „На, узми двадесет и пет година!“ Оде човек даље. Ето ти мајмуна. Измолио и од њега двадесет и пет година. Вратио се човек Алаху. А Алах му вели: „Било је по твоме, сам си изабрао свој живот. Првих двадесет и пет година живећеш као човек. Других двадесет и пет радићеш као коњ. Трећих двадесет и пет лајаћеш као пас. И још ће ти остати двадесет и пет година да ти се сви, као мајмуну, ругају…“

 Александар Солжењицин „Одељење за рак“ стр. 23. Академска књига, Нови Сад, 2020.