Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
У особљу је било лопова, па кад оставиш новац у џеповима сакоа, обично би нестао. Вратар, који нам је исплаћивао надницу и претраживао нас да нађе украдену храну, био је највећи лопов у хотелу. Од мојих петсто франака месечно, тај човек је успео да ми за шест недеља закине сто четрнаест франака. Тражио сам да ме исплаћују дневно, тако да ми је вратар сваке вечери давао шеснаест франака и, како ми није платио за недеље (за које је, наравно, морао да ми плати), стрпао је шесдесет четири франка у џеп. Осим тога, понекад сам радио и недељом, за шта је, мада то нисам знао, требало да добијем додатних двадесет пет франака. Вратар ми ни то никад није исплатио, па ми је тако ускратио још седамдесет пет франака. Тек сам последње недеље схватио да ме вара, али како ништа нисам могао да докажем, вратили су ми само двадесет пет франака. Он је на исти начин пљачкао сваког запосленог ко је био довољно глуп да буде преварен. Тврдио је за себе да је Грк, али је у ствари био Јерменин. Тек сам тада схватио истинитост изреке: „Боље веруј змији него Јеврејину, боље Јеврејину него Грку, али никад не веруј Јерменину.
Међу конобарима је било и чудних типова. Један је био прави господин – младић са факултетским образовањем, који је претходно радио за добру плату у некој фирми. Покупио је неку венеричну болест, изгубио посао, лутао наоколо, и сада сматрао себе срећним што је конобар. Многи конобари ушли су у Француску без пасоша, а један или двојица били су шпијуни – то је класична професија за убацивање шпијуна. Једног дана избила је страховита свађа у трпезарији за конобаре – између Морандија, човека опасног изгледа, превише размакнутих очију, и још једног Италијана коме је Морнди изгледа преотео љубавницу. Тај други, слабић који се очигледно бојао Морандија, неодређено је претио.
Моранди му се ругао. „Да чујем, шта ћеш сад? Спавао сам са твојом малом, трипут сам спавао с њом. Било је добро. И шта ћеш сад, а?“
„Могу да те пријавим тајној полицији. Ти си италијански шпијун.“
Моранди то није порекао. Само је извадио бритву из џепа на свом фраку и двапут муњевито замахнуо њом, као да ће неком да унакази лице. Онда се други конобар повукао.
Најчуднији тип кога сам икада видео у хотелу био је један „помоћни“ радник. Унајмили су га за двадесет пет франака дневно, да замени Мађара, који је био болестан. Он је био Србин, набијен, окретан тип од око двадесет пет година, који је говорио шест језика, укључујући енглески. Чинило се да зна све о хотелском послу, и до подне је радио као црв. А онда, чим је избило дванаест, постао је мрзовољан, почео да забушава, краде вино, и на крају све то крунисао тиме што је отворено прошетао наоколо с лулом у устима. Пушење је, наравно, било настроже забрањено. Директор је то одмах сазнао и сишао да разговара са Србином, цептећи од беса.
„Шта ти ког ђавола значи то пушење овде“ дрекнуо је.
„А ког ђавола теби значи такво лице?“ мирно је узвратио Србин.
Не могу да изразим богохулност такве примедбе. Да је плонжер рекао тако нешто главном кувару, овај би му бацио лонац вреле супе на главу. Директор је само рекао „Слободан си!“ па је Србин у два сата добио својих двадесет пет франака и по пропису је отпуштен. Пре него што је изашао, Борис га је упитао на руском шта то изводи, а Србин му је рекао:
„Слушај, mon vieux[1], они морају да ми плате дневну зараду ако радим до подне, зар не? То је закон. А зашто бих радио даље кад већ добијам те паре? Ево како то иде. Одем у хотел, добијем посао као помоћни и озбиљно ринтам све до подне.Чим откуца подне, почнем да правим таква срања да могу само да ме шутну. Згодно, а? Углавном ме шутну до пола један; данас је потрајало до два; али није битно, уштедео сам себи четири сата рада. Једини је проблем што не можеш двапут у истом хотелу.“ Изгледа да је исту акцију извео у половини хотела и ресторана у Паризу. Вероватно није било тешко током лета, јер се хотели углавном штите помоћу црне листе.
Џорџ Орвел „Нико и ништа у Паризу и Лондону“, Стр. 74-76. Лом 2019.
[1] Стари мој.