Како поново постићи раст пољопривредне производње у Србији?

Уколико у 2025. години, а на основу података за три тромесечја, ниво пољопривредне производње буде исти као у 2024. години, то значи да ће он бити за 4,6% већи него у 2000. и за 19,0% мањи него у рекордној 1982. години. То је раст од 0,18% годишње у XXI веку! Ако је за утеху, а није, има много области где смо отишли много деценија уназад, попут политичког система.

У 2004. години ниво производње се приближио рекордној 1982. години на 98,2%, али од тада није премашио количину из те две године.

Изгледа прилично депресивно да је за 22 године (1982-2004) ниво пољопривредне производње смањен за 1,8%, а да је у наредних 21 година додатно смањен за 17,6%. Ради се о периоду од 43 године у којима пољопривреда стагнира и лагано опада!

Из ове вишедеценијске перспективе, пољопривредну производњу можемо поделити на три периода: (1) од 1947. до 1958. године, (2) од 1959. до 1982. и (3) од 1983. до 2025. године. Први период је трајао 11 година, други 24 и трећи 43 године.

У првом периоду пољопривреда је имала велике осцилације и у односу на базну 1947. годину повећана је за 19,7% (мада је у 1956. била нижа него у 1947). У овом периоду је развијан социјалистички сектор пољопривреде док је приватни сектор био у колапсу и изнудио је велику миграцију становништва из села у градове. Било је много гладних година, углавном парних (1950, 1952, 1954. и 1956.) на селу и „првобитна акумулација“ капитала стварана је на штету пољопривреде, као и задуживањем у иностранству.

У другом периоду пољопривреда је имала скок производње за 174%, уз просечну годишњу геометријску стопу раста од 4,25%. Овај раст је нижи уколико се за базну годину узме 1959: 78% по просечној стопи од само 2,5%. У овом периоду су пољопривредна предузећа у друштвеној својини значајно утицала на раст укупне пољопривреде а и индивидуални пољопривредници су остварили раст кроз модернизацију производње куповином трактора и других пољопривредних машина и алата.

Трећи период стагнације последица је економске кризе у СФРЈ током осамдесетих година прошлог века, економске катастрофе из деведесетих (мада је ниво производње у 1999. био идентичан као у 1990), а затим и приватизације пољопривредних предузећа у друштвеном власништву. Ни приватизација није довела до економског раста, јер највећи део пољопривреде у индивидуалном власништву спонтано нестаје са нестајањем становништва у селима.

У периоду од 78 година пољопривредна производња повећана је за 165% уз просечну годишњу геометријску стопу раста од 1,25%.

Пољопривреда добија субвенције из републичког буџета, али је питање колико су оне ефикасне и коме иду (великим приватним предузећима, на пример)?

Помоћ пољопривреди је (потенцијално) најјача полуга регионалног развоја, јер је она просторно најравномерније расута економска активност.

Нисам упознат са расподелом субвенција из пољопривредног буџета, па овде само износим основне принципе њихове потрошње како би дошло до обнове раста производње пољопривреде:

1. Субвенције су доступне свим индивидуалним пољопривредним домаћинствима, а не само регистрованим;
2. Осим субвенција по грлу стоке и по хектару обрадиве површине потребно је циљано увести субвенције за модернизацију пољопривредних машина и алата;
3. Систем субвенција не обухвата приватна пољопривредна предузећа, осим уколико за то постоји рационално економско оправдање.

Од ових принципа до стварања пољопривредног буџета, са њима усклађеним дуг је пут, али и кад је најтеже треба афирмативно размишљати.