Home » 0 Miroslav Zdravković, Ekonomska istorija » Neke crtice iz „vaspitanja“ dece

Neke crtice iz „vaspitanja“ dece

Са модерним правима деце упознао сам се, делимично, када сам био у САД-у 1997 и 1998 године. Посматрао сам уплашене родитеље који су све допуштали деци, а да она не би искористила неки од механизама правне заштите које им је држава/друштво омогућило. Нису се дала деца умолити да дођу за сто у време оброка, нити удаљити од ТВ-а или компјутерских игрица. Од тада су технологије напредовале, па су и деца напреднија у погледу непотребних сазнања, деконцентрације, немотивисаности, итд. Ово су моји родитељски проблеми када је мотиватора за учење и васпитање деце мало, а казнених механизама готово и да нема.

У таквом окружењу и живљењу расправе о правима деце ме не интересују, нарочито кад их заступају особе која своју децу немају, или би их радо дала на васпитање у брачне заједнице истог пола.

Значи, ово је једна од тема које „тињају у експрес лонцу моје свести и подсвести“, и њено кипљење у овом посту, а који никакве везе нема са називом портала, последица је запрепаштења једном реченицом у тексту који је приложен, а који је односи на не тако далеку прошлост. Разумео бих да је из 1804 године, али да су се у 1876 години догађали злочини, толико страшни да родитељи деци пресуђују, да им не би непријатељ судио, није ми схватљиво.

Јован Мишковић „Књажевачки округ“, Гласник српског ученог друштва, 1881. Репринт Службени Гласник и САНУ

… они, који су умели да погину на бојишту за своју браћу и отаџбину, заслужили су да им се име дуго спомиње.

Још да поменем неке цртице о народу Књажевачком из овог рата:

Кад су Турци, по одступу наше војске 23 Јула, заузели већи део Књажевачког округа, из неких села, поглавито из Заглавка, нису се могли уклонити обитаоци, него падну Турцима у руке, или су се крили по шумама и пећинама. Тако су села Алдинац, Деановац, Берчиновац, Папратна, …, пала из небуха у турске руке и народ нешто заробљен, а нешто прснуо по шуми. Том приликом неке жене и људи из Алдинаца и Деановца, поклали су око 13 своје мале деце, да не би жива душманину пала у руке. Какве невине жртве.

Али се од свију одликоваше својом неустрашивошћу и постојанством обитаоци села Причевца, а за ово се има највише да захвали јуначком буљукбаши са Шљиве Дини Радојковићи. Између села Гор. Каменице и Папратне, идући уз Тимок Коренатац, налази се једна пећина која се зове „Говеђа пештера“. Она има дужине 80 хвати, ширине 1-2 хвата, а висине до 3 хвата. Има два излаза. Кад Турци наиђу у овај крај, онда буљугбаша Дина са својим сељанима и фамилијама склони се у ову пећину и ту донесе ране и нешто од покућства. Ту се склоне с` њим и народни војници из треће и остале две класе, који су са Књажевца дошли били да фамилије спасавају. Дина на улазе распореди војнике, па кад Турци дођу, отворе борбу и бранили су се очајно. Турци су у више прилика долазили у великим гомилама и читавим батаљонима, позивали их на предају, пуцали плотунима у пештеру, палили сламу на уласку; али их је Дина са друштвом увек упорно одбијао и неколико Турака потукао, без да су они имали и једног рањеника. Ноћу су излазили из Пећине те доносили воду, па се опет у њу враћали, јер су Турци свако јутро на њу нагртали. Кад Турска војска одступи од Тресибабе и напусти Књажевачки округ, и кад наше трупе понова поседну овај крај, онда и обитаоци села Причевца оду слободно својим кућама, сачуван своју слободу у средини силе душманске. Слава им! Дина је за ово јуначко држање одликован сребрном медаљом за храброст, и сада је буљугбаша, те се поноси пред Турцима са овим знаком.

П.С. Причевац је имао 77 становника у 1834, 354 у 1884, 418 у 1948, и само 25 становника у 2011 години, без и једног млађег од 50 година, уз просечну старост од 72,8 година.

 

Jedan komentar na Neke crtice iz „vaspitanja“ dece

  1. “Necu da me od odredjene bolesti lece oni koji tu bolest nikad nisu imali…”
    Ne znam sa cime se u pogledu decijih prava tacno ne slazete ali ona recenica “У таквом окружењу и живљењу расправе о правима деце ме не интересују, нарочито кад их заступају особе која своју децу немају…” Vam ne pristaje. Ja sam na osnovu svega sto ste do sada pisali stekao mnogo bolje misljenje o Vama.
    Sto se tice “Ово су моји родитељски проблеми када је мотиватора за учење и васпитање деце мало…”, da bi se deca motivisala potreban je konstantan rad i sa decom i na sebi.
    Da ne bude zabune, imam decu, iako je to po meni za ovu raspravu nebitno, ali cisto da kazem da bi ovo sto sam napisao autor uopste uzeo u razmatranje :)
    Pozdrav,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>