Пример зашто је тешко, или немогуће, прочитати Хитлера

У ограниченом времену нашег постојања треба доносити мудре одлуке како бити ефикасан и задовољан. Економија је наука о алтернативним трошковима: да би смо уложили ресурсе у једну активност, морамо се одрећи друге активности. У овом одлучивању о улагању формирају се цене (релативне реткости) и размена.

Уколико сам одлучио да утрошим своје ограничено време на читање Хитлеровог Мајн Кампфа, одрекао сем се читања једноставнијег, лепшег и кориснијег штива. У књижари сам пожелео да купим (што је теже од читања Хитлера) Нушићеву 1915. и схватио сам да се одричем читања овог потресног штива желећи да у Хитлеровом програму пронађем Донбас и сазнам друге мисли од којих је Европа страховала крајем тридесетих година прошлог (XX) века.

Овде прилажем једну страницу са обележеним увредљивим изразима које Хитлер користи у писању/комуникацији. Неком прошлом, садашњем или будућем владаоцу овај стил писања може да импонује, да му храни мржњу и фрустрације из личног животе, али мени изазива одбојност и неспособност концентрације: кога је све Хића опљувао у једној комплексној и тешко схватљивој мисли?

Цитирам:

„Погледајмо само таквог једног политичког разбојника, како он забринут за сваку уредбу испрошава сагласност већине, да би тако осигурао мућкарошко друштво и тиме у свако доба могао да скине терет одговорности за себе. То је, међутим, додатни главни разлог, зашто је такав начин политичке делатности једном часном а тиме и храбром човеку одвратан и омражен, док сви други бедни карактери – а ко за своје деловање неће лично да преузме одговорност, већ тражи скровиште, тај је страшљиви мангуп – док све оне бедне карактере таква сорта политичке делатности привлачи. И када се руководитељи једне нације састоје од таквих бедника, онда се тако нешто већ за кратко време и жестоко освети. Онда се више не може наћи достојан човек ни за једну одлучујућу делатност, радије ће се прихватити свака па још и тако срамна нечасност, него се изборити за неку достојанствену одлуку; и зар још више нема овде никога, које је са своје стране спреман да своју личност и своју главу заложи за спровођење једне бескомпромисне одлуке!

Јер једно не треба и не сме никада заборавити: Мајоритет не може ни овде никада да замени правог човека. Она не сме да је увек заступник глупости него и кукавичлука. И као што је мало могуће да стотину шупљоглаваца дадну једног мудраца, тако је исто немогуће да од стотину плашљиваца настане једна херојска одлука.

Што је, међутим, лакша одговорност појединог вође, тим више ће расти број оних, који ће се и у најбеднијим размерама лично осетити позваним, да исто тако ставе нацији на располагање своје бесмртне услуге. Па они, забога, посто неће моћи да ишчекају, да једном најзад дођу на ред за тако што! … Они већ цупкају у реду, у дугој колони и броје с болним сажаљењем све оне који испред њих чекају и рачунају готово у минут и сат који ће их према људским мерилима довести да буду на потезу. Стога они чезну за сваком променом у функцији која им лебди пред носом и захвални су сваком скандалу, који прочешљава ред оних испод њих. Ако међутим неко не жели да узмакне са заузетог положаја, они то онда осећају као кршење светог споразума заједничке солидарности. Онда они постају зли и не смирују се пре никако све док бестидник најзад не падне и своје топло место поново опшћеству стави на располагање. Због тога он више и неће тако брзо доћи поново на тај положај. Јер чим је таква нека креатура била принуђена да напусти свој положај, одмах ће се она покушати да угура у опште редове чекалаца, уколико је тада узвитлани повици и псовања других у томе не задрже.

Последица свега овога је застрашујуће брза промена на најважнијим местима и ресорима такве једне државне творевине, један резултат, који у сваком случају делује неповољно а понекад управо катастрофално. Јер, сад више неће овим изменама пасти као жртва само глупак и неспособњаковић, већ штавише и прави вођа, ако судбина и уопште таквог једног успе да доведе на положај.“

Свака част свакоме ко је способан да задржи концентрацију на оваквом штиву, и да још у проведеном времену пронађе задовољство!