Realna ekonomija

Prethodnih dana imali smo dve oprečne vesti: o “tihom hodu” Smederevske železare i o početku proizvodnje Fijata u Kragujevcu za tržište. Oba događaja imaju značajnog uticaja na ekonomska kretanja: prva se već odrazila kroz recesiju od drugog tromesečja prošle godine, a druga može značiti privredni oporavak u poslednjem tromesečju ove godine i tokom cele naredne godine po stopama iznad dva ili tri procenata. Koliko iznad, zavisiće od dolazaka novih proizvodnih kompanija, sa jedne strane, i od rešavanja problema neprivatizovanih proizvodnih preduzeća, sa druge strane.

Što se tiče dolazaka proizvodnih kompanija treba istaći da je radna snaga u Kini postala skuplja od naše, u Srbiji i u regionu, te bi Balkan mogao da postane nova proizvodna Kina za velike kompanije koje traže niže troškove proizvodnje.

Prema anketi o potrošnji domaćinstva prosečni prihod po domaćinstvu u Srbiji iznosio je 52.050 dinara u prvom tromesečju ove godine, što je oko 480 evra. U Kini je, prema zvaničnim podacima prosečna potrošnja urbanog domaćinstva (prosečno domaćinstvo 2,86 članova, a u Srbiji 2,93) iznosila 830 evra i kretala se u rasponu od 1.415 evra u Šangaju do 490 evra u Heilongjiangu. Srbija je, prema ovim podacima postala siromašnija od najsiromašnije provincije u Kini! Doduše, ovo su podaci za urbano stanovništvo dok bi razvodnjavanje ovih podataka prihodima poljoprivrednog stanovništva spustilo desetak od 31 regiona ispod prosečnih prihoda domaćinstava Srbije. Bitnu razliku predstavlja struktura prihoda, po kojoj je kod nas 44% iz redovnog radnog odnosa a 33% od penzija dok je u Kini udeo zarada mnogo veći, pa time i prosečna zarada u odnosu na srpsku.

Znači, kompanije već imaju nižu cenu rada u odnosu na Daleki Istok u Srbiji, i samo je potrebno da im se olakša početak poslovanja u Srbiji, gde subvencije ostaju smislene samo u ekonomski devastiranim brdskim i planinskim predelima.

Završetak procesa privatizacije bivših industrijskih giganata je proces koji treba da se završi u narednih godinu do dve, a kako bi se dodatno ubrzao industrijski oporavak koji će Fijat inicirati. Svako preduzeće ima različite uzroke zbog kojih nije privatizovano, pa će zahtevati i specifičan pristup u oživljavanju proizvodnje.

Bez ulaženja u ove specifičnosti mislim da je neophodno da opet oživi proces rešavanja njihovih problema kroz privatizaciju ili likvidaciju, uz moguće ideje kako da radnici sami ožive proizvodnju.

Na primer, da se proizvodne hale i mašine prepuste radnicima a da država na pedeset ili sto novih preduzetnika plaća dvojicu ekonomista, za marketing i računovodstvo, a kako bi njihova proizvodnja pronašla tržište i kako bi im se omogućilo bavljenje neophodnom papirologijom.

Kako god da se problemi budu rešavali, neophodno je da se inicira ovaj proces, a kako bi smo kroz razvoj realne ekonomske aktivnosti rešavali svi drugi ekonomski problemi. I ne samo ekonomski.

13 Komentara na Realna ekonomija

  1. Podatci za Kinu su mozda zvanicni podatci, ali su daleko od cinjenica. Prvo, ja iznosim saznanja od ljudi koji tamo zive i na osnovu njihove percepcije. Sustina je u sledecem. Prakticno je plata 450-500 dolara, medjutim, zivot se cesto odvija u okviru fabrickih smestajnih kapaciteta, ishrana u fabrickom krugu a na put kuci se ide vise stotina kilometara uglacvnom o vecim peraznicima. Takodje radno vreme je realno mnogo preko 40 sati nedeljno a tempo je za srpske uslove nepojmljiv. Pogledajte clipove na youtube raznih manufaktura i proizvodnji u Kini i donesite sami svoj sud. Na kraju price radnik dobije 100-150 dolara neto (nakon “placenih” svih dazbina). Takodje zbog dugotrajne zakonodavne politike u kojoj je bilo strogo kaznjivo imati vise od jednog deteta, broj “izgubljenih” u Kini procenjuje se na vise stotina miliona (300-400 miliona). Dogadja se i danas da dete koje se rodi jednostavno ne bude prijavljeno i njega zvanicna statistika ne poznaje. Takvi ljudi zive u ocajnim uslovima i rade za neverovatno mali novac sto onih 150 dolara neto cini istinski mnogo vrednijim nego sto se to na osnovu cena moze zakljuciti. Na kraju, ljudski i potencijal po zivotnoj dobi, u Aziji generalno je neuporedivo bolji nego u Evropi. Nedavno je Obama, zamerljivo upitao APLE zasto najnoviji I-pad ne sklapaju u Americi. Odgovor je bio, zato sto jedino u Kini postoji toliki potencijal u radnoj snazi da se za dva tri meseca proizvedu stotine miliona komada, i nakon sto takav proizvod izadje iz potrosackog fokusa isti ti radnici otpuste bez ikakvih gluposti i natezanja pri cemu ih njihova firma angazuje na poslovima sasvim drugog tipa. Ne savetujem ni ekonomistima ni poslodavcima ni radnicima da racunaju sa “konkurentnoscu” azijskim radnicima.

    • Da u Kini se bedno zivi, a plate su manje nego kod nas, to sam shvatio iz tvog komentara.
      Samo mi objasni kako onda postadose najvece trziste za automobile, ili najvece trziste luksuzne robe? Odakle im pare za to?

      A da ne mozemo da se takmicimo sa njima to je tacno, oni su u socijalizmu, a mi se vratismo u 19ti vek.

      • Kad razmisljas o jednom geniju u Srbiji budi svestan da je takvih 300 u Kini, kad razmisljas o “bogatom” srednjem sloju u kome neko kupi novi Punto, takvih je 300 u Kini a kad vidis na ulici slepca i bude ti ga zao, takvih je 300 u Kini. Eto, tako ti ide prodaja automobila. Dakle, sve zavisi od ugla iz koga zelis da posmatras stvari, ali cinjenica je da kad govoris o Kini prvo moras da stvoris percepciju o koliko velikoj i mnogoljudnoj zemlji pricas, pa tako procenti mogu biti niski a nominalni brojevi ogromni. Inace veceras sam sa prijateljem razgovarao i on se nedavno vratio iz Shenzena, gde je pokusavao da dogovori nabavku nekih medicinskih aparata, i on je sam dosao sa toliko impresija da pomislis da je bio na Marsu. Najneverovatnije je to sto je citav grad nov napravljen i naseljen u poslednjih 15-20 godina. Takvih stvari u “poznatom svetu – Europi” nema. Medjutim uvek tu ostane gorak ukus u “socijalistickim” ustima. Najinteresantniji deo price je pak onaj u kome je inace Svajcarska firma dosla sa idejom da otvori fabriku u Kini, sa idejom da smanje troskove radne snage. Po njihovoj racunici u ceni jednog aparata radna snaga u Svajcarskoj ucestvuje sa 40% a u Kini po istoj ceni sa 3% sto omogucava proizviodjacu da ponudi istu stvar po 35% nizoj ceni sa istim profitom. Najinteresantniji je deo u kome su Svajcarcu, Kinezi potpuno besplatno izgradili citavu fabriku (sa svom infrastrukturom i po svim specifikacijama) izvrsili obuku svih kadrova, i platili probnu proizvodnju, a za uzvrat dobili 51% vlasnistva. Toliko o Kini, radnicima i subvencijama. Naravno Svajcarac je prezadovoljan dogovorom a 51% je dao da mu Kinezi ne bi preko puta otvorili istu fabriku sa kradenmom tehnologijom. Sa druge strane Kinezi postaju svetski lider u proizvodnji tih aparata, i to je tipican primer “i vuk sit i ovce na broju”. Probajte da transponujete logiku i razmisljanje u Srbiju. Zacudile bi vas reakcije i razmisljanje mnogih koji sebe nazivaju intelektualcima a kamoli obicnog sveta.

  2. Vrlo poucan tekst. Tako to biva u zemlji u kojoj dve decenije vlast uci narod da je najvaznija stvar na svetu biti politicar i raditi u drzavnom sektoru. 98 posto onih koji zive od poreskog novca bi trebalo krivicno goniti zbog stvaranja takve poslovne i moralne klime u Srbiji.
    Negde 2003-e Djelic nam je na jednom manjem zatvorenom skupu rekao da je DS i ostala ekipa iz vlasti resila da stvara srednju klasu od prosvetnih i zdravstvenih radnika i drzavnih sluzbenika, uz obrazlozenje da je to najobrazovaniji i najvredniji deo stanovnistva koji ce biti temelj za buducu modernu Srbiju. Protestvovao sam, rekao mu da ima pismenih ljudi i van tog sektora i da dohodak stvara sektor koji oni ignorisu. Tada je vodeca mantra bila da ce Srbija ziveti od usluga. Demonstrativno sam napustio sastanak, a Djelic me je gledao belo i rekao da je taj deo drustva osnova buduceg drustva i buduca srednja klasa. I stvarno, namernu su i ostvarili. Prosvetni i zdravstveni radnici i javni sektor su poslednjih godina postali srednja klasa. Rezultate vidimo, obradjeni su u tekstu.

  3. Oligarhija ne shavata, jer su svi zaposleni u javnom sektoru, da su oni napravili ovakvu klimu u drustvu, kao i da je ovo neka vrsta tihog bojkota obicnih ljudi. Oni nece da rade u privredi, osim kada ih krajnja nuzda natera. Jednostavno nece. Javni sektor ce morati da pocne sam da proizvodi i puni budzet. Vidi se to i po visokim cenama hrane. Seljaci hoce da naplate svoje. Imperija uzvraca udarac. Stvari stoje vrlo prosto, ko to hoce da vidi.

  4. “Znači, kompanije već imaju nižu cenu rada u odnosu na Daleki Istok u Srbiji, i samo je potrebno da im se olakša početak poslovanja u Srbiji, gde subvencije ostaju smislene samo u ekonomski devastiranim brdskim i planinskim predelima.”
    Nije placanje rada jedini trosak za kompaniju, pitanje je kolika su indirektna poreska opterecenja, primera radi.

  5. Zdravkovicu, postoji jos jedan problem. Kineske firme su sve cesce investitori, sto ce reci, oni su ti koji odlucuju gde ce i sta da se proizvodi, a oni ce uvek da izaberu Kinu, tako da je pitanje sta bi ti nasi zamisljeni preduzetnici mogli da rade. Priroda obicno uradi svoje, da ima nesto pametno da se proizvodi, sigurno bi se neko vec nasao da to zapocne.

  6. Hvala vam svima sto ste bili dobri, fini i sto niste trolovali.
    Gosn. Mile
    Na 151mlrd dinara od poreza na zarade ide 167 mlrd neporeskih prihoda.
    Sve je javno, samo treba citati.
    http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/tabele/2012%20jul/Tabela%204%20Konsolidovani%20sektor%20drzave.pdf
    Gosn Boki
    Bitna je romantika.
    Kada bi majci pokupili celu platu, kao studenti, pitala bi od cega ona da zivi, a ja bih rekao “od romantike”. I zaista je bilo romanticno 50-60tih iz potpune bede podizati standard, a u odnosu na nas nihilizam koji traje 30 godina.

    • Ovo ste potpuno u pravu. Cinjenica je da i “obican” Kinez i onaj boljestojeci ali i potpuno siromasni u buducnost gledaju sa optimizmom, i svi ocekuju poboljsanje. Sa druge strane Srbija je utonula u pesimizam i polako je stize ona najgora narodna kletva “da bog da imao pa nemao” sto svakako percepciju i ne bas tako loseg zivota naveliko pogorsava. Sto bi rekli nasa je casa napola prazna a Kineska napola puna. U tom grmu, izmedju ostalog, i lezi velika razlika u produktivnosti pojedinca. Prosecan Kinez produktivno radi skoro 50 sati nedeljno. Bilo bi zaista super kad bi neko u Srbiji mogao da “nahvata” ovakav podatak ali ne iz statistike nego iz realnog zivota.

  7. Zdravkovicu, nisam hteo da sirim pricu, ali sam prevashodno mislio na paraporeske namete opstinskih birokratija – firmarine, takse za koriscenje gradskog gradjevinskog zemljista, razne ekoloske takse, nadoknade lokalnim komunalnim preduzecima, izdavanje raznih opstinskih dozvola i potvrda, pa i registracija automobila i slicno. Znam opstinu u kojoj se 2000-e nije naplacivala nikakva potvrda, da bi se danas naplacivalo preko 30 raznih potrvrda. A da ne pricam o indirektnim troskovima zbog lose infrastrukture… Secam se 2002-e su iz opstinske direkcije investitoru trazili da podigne trafostanicu za celo naselje, jer u tom krajun nije bilo dovoljnog napona struje. Troskovi izgradnje i prikljucka trafostanice su bili preko 30 posto od ukupnog projekta. Danas je opstina napravila tu trafostanicu, ali je taj investitor zauvek napusito taj kraj…

  8. Boki
    Sećam se istraživanja objavljenog u Financial Times-u 1986 kako se u SFRJ u proseku radilo 3,5 sata dnevno. Recimo da je Srbija u tom proseku bila 3 sata, daje 15 nedeljno.
    Od tada je produktivnost rada bitno smanjena, tako da se sada, u proseku, radi 6 do 7 sati nedeljno(a pri tome imamo malo nize zarade od Kineza). Što bi Mile rekao, 50 sati u privatnom i 1 u javnom. Sad, radi pondera, trebali bi da jasno razgranicimo koliko je zaposlenih po sektorima.

  9. “Što bi Mile rekao, 50 sati u privatnom i 1 u javnom.”
    Da sam ja netko… Prvi dan po preuzimanju vlasti bih rekao sluzbenicima da vode dnevnik mesec dana i da pisu sta su radili u toku radnog vremena…

  10. Evo, i Slavoj Zizek je shvatio”
    “U Sloveniji imamo, da to naivno nazovemo, pravu radničku klasu – radnike u tekstilnoj, rudarskoj industriji itd. Oni se ni ne usuđuju da štrajkuju. Štrajk postaje privilegija klase koju ja nazivam plaćenom buržoazijom. Ko se usuđuje na štrajk u mojoj zemlji? Sudije, viši policijski službenici, lekari, državna administracija. Oni znaju da imaju nešto što je danas već privilegija – garantovani državni posao. Naročito ako su u poziciji da vrše, nazovimo to tako, socijalnu ucenu. Znate, svi se plaše kad lekari štrajkuju – šta ako meni pozli itd.

    Mislim da je to veliki problem. Imamo štrajkove koji nisu proleterski štrajkovi, nego štrajkovi čiji osnovni socijalni zahtev glasi: želimo da zadržimo svoju poziciju iznad radničke klase. Želimo da izbegnemo proletarizaciju, da ne postanemo kao oni. U Sloveniji je to bilo brutalno jasno. Univerzitetski profesori kukaju – ovo je užasno, kako da preživim sa 2.000 evra mesečno. Niko nije ni spomenuo hiljade nevidljivih radnika koji su toliko očajni da, kad štrajukuju, a štrajkovali su u nekim preduzećima, znate za šta štrajkuju? Za stečaj. Jer znaju da će se, ako preduzeće ode u stečaj, makar računati u nezaposlene, dobiće nešto novca. Ako ne, nalaze se u sumanutom položaju gde već 6-7 meseci ne dobijaju nikakvu platu, ama baš ništa. Zar to nije žalosno? Oni se jedino usuđuju da štrajkuju kada treba da primoraju preduzeće da objavi stečaj.”

Leave a Reply to mile Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>