Home » 0 Miroslav Zdravković, Cene, kurs i Belex, Ekonomska istorija » Srbija u 1905 i u 2013 godini: Kupovna moć radničke i činovničke zarade

Srbija u 1905 i u 2013 godini: Kupovna moć radničke i činovničke zarade

Некада давно Србија је била сељачка земља. Од оних који раде чак је 66,2% било у земљорадњи и у осталим гранама првобитне производње и међу земљама за поређење, а било их је мало независних попут Србије, само је Угарска имала већи удео (68,6%) ове категорије становништва (вероватно због Хрватске, Војводине и БиХ) Али, Угарска није била независна, као ни њени делови. Италија (59,4%), Европска Русија (58,3%) и Аустрија (58,2%) већ су се еманциповале од пољопривреде, а мање од 40% запослених у овој грани имали су само Велика Британија (8%), Белгија (21,1%), Холандија (30,7%), Савезне Америчке Државе (35,9%), Француска (37,4%) и Немачка (37,5%). Након пољопривреде, највише запослених је тада (подаци су из 1900) било у индустрији и рударству (12,7%), затим у јавним службама и у осталим занимањима (12,3%), док је у трговини било 8,8% запослених.

Од сто становника радило је какво занимање 20,7, што је било најмање међу тада независним државама. У Русији је радило 24,9 од сто, док је у развијеним земљама Европе најмање радило у Холандији (37,2), а највише у Аустрији  (50,1%). Зли језици би рекли да смо и тада били нерадници каквим нас данас сматрају, али тада смо имали макар прављење деце као најинтензивнију делатност међу овим статистички познатим и независним државама, а сада смо и у тој активности потпуно затајили. У Србији је тада од сто мушких радило 37,8 а у сто женских само 2,6 па се овде може тражити одговор за тако ниску стопу радне активности укупног становништва. Причам ја мојој ћерци, од њене треће године, да ће та еманципација жена уништити цивилизацију, али изгледа да је до сада уништила само овај мали и некада поносан народ. Највећу запосленост мушкараца тада је имала Италија (68%), а најмању, након Србије, Русија (41,6%), док је код жена предњачила Аустрија (44%), а назадовала је Русија (8,4%). И онда се комунизам подметнуо сељачкој Русији, уместо да прво победи у Италији или Аустрији. Чудна је та историја, уколико не учите лекције напамет.

И тако, пре него што дамо пар реченица о наслову текста потребно је изнети и пар напомена.

На пример, у раднике и у надницу је пре 108 година ишао само онај ко је морао, било зато што су га отац и браћа истерали са земље, или зато што је читање Ромеа и Јулије утицало на бекство из традиционалног начина живота. Пољопривредно становништво је имало много већу куповну моћ од овде излистаних надничара, копача, косача, зидара и чувара шума. Чиновник је тада могао да себи приушти много бољи живот у односу на ова радничка занимања, али и много бољи у односу на садашње чиновнике и запослене у здравству, образовању, и у јавним предузећима, што ћемо приказати у табели.

Интересантно би било учинити какво поређење тадашњег и садашњем сељака, или паора ако неког израз сељак вређа. Ја ћу да останем Моравски сељак до краја живота, па шта год да био и чинио у томе периоду. Ваљда је то став и систем вредности, а може и по мало да се практикује када треба помоћи у копању и брању.

Драматична разлика у овом поређењу постоји код категорије назапослених, које би данас могли да наоружамо у десетак армијских формација, која тада није постојала. Било је и просјака и проститутки (они и оне нерегистровани су хапшени и кривично гоњени, а данас се баш не зна ко се све овим делатностима бави), али беспосличара није било. Комунизам, капитализам и остали технолошки и модернизаторски напретци утицали су да се села испразне, и да са индустријским сломом добијемо урбану сиротињу, која назад неће, а у граду могућности за рад много и нема.

Вратимо се подацима. За раднике и чиновнике из 1905 године узели смо податке из Статистичког годишњака Краљевине Србије за ту годину, странице од 308 до 311. Подаци се у електронској форми могу наћи на порталу archive.org, али мене очи полако издају, па се држим ових папирнатих издања, уколико се неким чудом њихов и мој пут укрсте. За данашње податке кварим очи на порталу webrzs.stats.gov.rs/WebSite,  мада сам податке о броју запослених у јавном сектору и о просечним зарадама преузео из Билтена јавне финансије Министарства финансије, у тврдом
издању, мада меко постоји на порталу mfin.gov.rs/ . Подаци о данашњим зарадама радника и запосленог са средњом школом су из шестомесечног саопштења о исплаћеним зарадама, а из марта 2013 године, док су цене изабраних намирница из јуна 2013 године.

Није потребно истицати да модеран становник Србије има и других потреба осим ових 27 прехрамбено-алкохолних производа. Међутим, он те потребе, у већини, себи не може да приушти, или их приушти, али не плаћа, попут електричне енергије, комуналних услуга и слично.

Домаћини по имовном стању 1900 године имали су од сто 80,57 поред куће и друге непокретности, само кућу 7,25, само непокретности 1,06, а 10,31 није имало непокретне имовине. Данас је претпостављам из пописних података за 2011 годину могуће доћи до сличне поделе Домаћина по имовном стању, мада ће, због одумирања села бити све више урбане сиротиње која је Домаћин у једној или више напуштених кућа на селу.

Да не дужим, приложене су две табеле. Прва даје израчунате показатеље куповне моћи радника и чиновника на основу плата и цена изабраних намирница, цигли и црепа, у изабраним годинама. Испод основне табеле су поређења категорија тадашњих и садашњих радника и чиновника, а према куповној моћи зарада. Данашње куповне могућности обојио сам жутом бојом, јер оне означавају потврду да је модернизација те тадашње сељачке и заостале Србије учинила да данашњи модеран радник може да себи приушти више производа од тадашњег заосталог, угњетаваног и подложног комунистичкој пропаганди. Белом бојом су остали означени производи којих је могло више да се купи у тој мрачној и заосталој прошлости, када се понос више ценио од дебљине новчаника, и када су тако мрачни и заостали уместо да раде правили децу.

Приликом поређења куповне моћи треба водити рачуна да је тада породица била многобројнија па се од једне наднице или зараде морало нахранити много више уста и стомака него данас.

У четири приложена поређења куповне моћи надница и зарада једино код соли данашњи радници и чиновници могу да купе већу количину од тадашњих. Онда не чуди што данас толико људи умире и има проблема повезаних са великом употребом соли и сланих производа. Со је 1905 године представљала државни монопол, трошило се 24 хиљада тона или по 2 килограма по становнику и била је скупа. Данас је со предмет слободне трговине и увоза те можемо посолити себи живот до миле воље, ако већ не можемо да га засладимо.

Када се посматрају цене 27 производа у 1905 и у 2013 години намеће се, сам по себи, паритет да је тадашњи динар вредео као хиљаду садашњих, па и да је тадашња плата од 60 динара вредела као данашња од 60.000 динара. За 108 година промениле су се релативне цене, што се најбоље може видети код ракија, вина и пива. Прва два напитка су релативно поскупела, а трећи је појефтинио.  То је и логично, јер се тада за производњу пива користила чиста изворска вода, а сада чесмовача, најчешће. Најбољи пример како модернизација доноси плодове у виду јефтинијих производа.

У првом поређењу, куповне моћи обичног надничара из 1905 и квалификованог радника из 2013 године, овај други суверено доказује напредак остварен у Србији, у протеклих 108 година, а тиче се материјалног. Постоји и духовни напредак, али он нас је срећом мимоишао. Од 27 производа данашњи квалификован радник може да купи 21 производ више од тадашњег надничара. Тадашња надница, под претпоставком, која је модерна, да је зарађивана у 22 дана месечно, могла је да приушти више ракије шљивовице, овчевине, крушака, сувих шљива, црепа и ораха (овде нисам утврдио да ли се и тада цена односила на ољуштен орах). Тадашњи надничар је могао да купи за четири килограма мање пасуља па је разумљиво да је више волео чорбаст пасуљ од пребранца.

У другом поређењу квалификован радник садашњице налази се у мртвој трци са тадашњим копачем, плата му дозвољава да купи више код 14 изабраних производа, а мање код 13 производа. У односу на обичног надничара, копач је могао да купи више још и белог лука, говеђине, кромпира, јабука, кукурузног брашна (овде сам за данашњу цену узео 100 динара по којој ја купујем пројино брашно на пијаци), пасуља и мармеладе.

У трећем поређењу данашњи службеник са средњом школом такође води мртву трку у поређењу са зидаром од пре 108 година, јер може да од плате приушти више 14 изабраних производа, а мање 13 производа. Ради се о истим производима као у поређењу квалификованог радника и копача, јер су и плате зидара и средњошколаца веће од њихових у сличној сразмери.

У последњем поређењу данашњи државни чиновници и запослени у јавним предузећима и установама губе трку у односу на државног чиновника – шумара, из 2, пардон, 1905 године. Данашњи чиновник може да приушти само три производа у већој количини од тадашњег државног чиновника-шумара, и то соли, пива и масти. Шта може данас да учини са овом куповном предношћу оставимо статистикама морталитета. А колико је више тадашњи шумар, државни чиновник, могаo да приушти више којих производа, сматрам да је непристојно словима изразити. Довољни су
приказани бројеви.

Текст је један од прилога у књизи „Економска политика моје прабабе“, која ће једног дана бити објављена.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>