Top 100 naselja prema površini pod belim lukom

РЗС има на свом порталу (линк) 23 табеле о попису пољопривреде из 2012. на нивоу насеља из којих, уколико се уједначе по броју редова, можемо добити личну карту сваког насеља са више десетина информација: колико је било домаћинстава, чиме су се бавила, колико су стоке имала и шта су гајила од биљака. Попис становништва 2021. ће нас суочити са застрашујућом стварношћу колико су села испражњена а нови попис пољопривреде даће нам информацију колико се смањило обрадиво земљиште и сточни фонд.

У Србији се често пише о здравом животу на селу. Сада, у време ванредног стања, када се старци у Београду и у другим градовима налазе у опасности од заразе, а остало становништво је у страху од несташица у снабдевању, старачка домаћинства по Србији настављају нормално да живе своје усамљеничке животе са децом у далеком иностранству или у већим градовима по Србији. Њима није потребно много, највише мало пажње, да се изненаде неким случајним посетиоцем, и ето им радости на лицима. Да могу да бирам, мислим да бих сваки дан могао да живим само од проје, сира и лука. Таква исхрана ми буди лепа сећања на детињство поред баке на селу. Али, нисам сам, па не могу да се понашам аутистично.

Приложена табела представља пример једног од десетина могућих индикатора о нашим селима. Уместо морбидног анализирања којом брзином села изумиру ово је супротан, конструктиван приступ проблематици – афирмација наших села.

У наредном периоду биће низ оваквих табела првих 100 насеља према броју животиња и засејаних површина, а ишчитавање назива насеља требало би да се суочи са либералном политиком увоза пољопривредних производа – уколико смо преплављени пасуљем из Киргистана постоје конкретне десетине и стотине села која плаћају цену. Уколико се увозе паприке, лубенице и црни лук из Албаније много је села по Србији која су таквим увозом погођена. Белог лука из Кине има на свим пијацама у Србији па сам и ја, грешник, пре 2-3 месеца купио килограм за 400 динара допремљен из Кине уместо да купим наш за 600 динара. Уживање у теглама љутих белолучанки било ми је испред локалног патриотизма. Сада, када знам да је Кочино село међу 100 највећих произвођача у Србији, купићу домаћи и претходно ћу питати продавца одакле је бели лук.

Првих 12 насеља из табеле су на територији Војводине и учествују готово са трећином у укупној површини под белим луком. Келебија, осим што је најпознатији гранични прелаз представља и седмог произвођача белог лука у Србији, тик испред градског насеља Суботица.

Мени пажњу привлаче ипак насеља у општини Бујановац (има их највише) или Доња Љубата и Доње Тламино у општини Босилеград. Периферне и граничне општине су опустеле од становништва, а од производње белог лука и других активности пустоши их увозна конкуренција.

 

Jedan komentar

  1. Причала ми је једна студенткиња из Торде, општина Житиште. У том селу се навелико сади бели лук. Када дође време садње и вађења белог лука, сви студенти из села, који студирају у Новом Саду, Београду, или у Румунији и Мађарској, прекидају слушање наставе на факултетима и на десетак дана одлазе у село да помогну родитељима. То је прави пример како треба радити, а не дангубити по кафићима и користити дрогу.

Оставите одговор на Слободан Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *