Home » 0 Saša Milojević » Inžinjerijska rešenja – drugi dio (Pojašnjenje)

Inžinjerijska rešenja – drugi dio (Pojašnjenje)

Nadam se da posetioci sajta neće zamerati na forsiranju teme ali mi se svidiela ideja o “trust-u mozgova” sa makroekonomije,
koja zajedničkim naporima uobličava  ideja i poluideje u konture nečega konkretnog. Mislim, u stvari, da, naš, kolektivni
nedostataka u diskusijama na sajtu je, što mnoge teme  ne privedemo kraju, do uobličavanja ideja u logičko izhodište. Pre par dana smo to, ipak, uspešno “odradili” dovodeći Draganove ideje o sivoj ekonomiji u nekakvo ishodišta. Dragan je imao korisne
ideje o sivoj ekonomiji – odlično je da se napravi registar instanci u kojima se pojavljuje siva ekonomija, a još bolji je pokušaj formulacije načina borbe protiv sive ekonomije. Ja i još nas se sa Draganom nismo složili sa njegovim idejama o daljnoj implementaciji, međutim čak i naša neslaganja su doprinela boljem  razumevanju problematike.

Pre par dana smo, u hodu, počevši od Miroslavovog članka, iz koga je očito da struktura i nivo dugova su neodrživi, razvili ideju o mogućem načinu rasterećivanja realnog sektora u članku inžinjerska rešenja i diskusiji koja je usledila.  Fiskalno stanje srpske
ekonomije, je toliko loše da čak fenomenalna prolongirana performansa gdp-a u narednim godinama je nedovoljna da fiskalnu
stranu dovoljno brzo oporavi, da bi sadašnje  generacije stanovnika Srbije osetila konkretnu korist koja bi im poboljšala živote.  Fiskalna pozicija će dodatno biti otežana promenom globalne monetarne politike a ovaj momenat, skoro svi relevantni indikatori ukazuju, se sve konkretnije bliži.

Što se tiče članka Inžinjerska rešenja on je, kako već rekoh, rezultat interne komunikacije između MZ i mene, koja je objavljena u u originalnoj formi, bez ikakve dorade ili razrade oko koje se ipak razvila korisna diskusija. No obzirom da “sirovost” i nedorađenost,  članak je ipak  inicijalno ostao nedorečen tako da osećam potrebu da konkretnije pojasnim kako i zbog čega je ideja nastala, a u ovim namerama komentari na tekst su neizmerno pomogli.  No pre ovoga, zgodan je momenat  da skrenem pažnju na dva nedavna članka sa makroekonomije.  Jedan je pomenuti članak MZ-a koji jasno ukazuje na neodrživost fiskalne pozicije i kojem zbog konkretnosti ne trebaju  dodatna pojašnjenja. Drugi je moj vlastiti članak “Bolji život čekajuci Godoa”, gde namerno karikirajući ukazujem da uz trenutnu relaciju rasta gdp-a Srbije i EU-a, Srbiji be trebalo preko 100 godina da
dostigne pola nivoa gdp/capita Evrozone. Karikiranje je bilo svesno i namerno, dodatno podcrtano pominjanjem standardne fraze (keeping everything else constant) što je, naravno, jaka, restriktivna pretpostavka. U stvari  jedna od poenti članka je da ako očekujemo da dostignemo evropski standard života, uzdajući se samo u performansu gdp-a ovaj cilj verovatno nećemo nikad ostvariti. U ovakvom kontekstu, svi mogući scenariji suztizanja Evrozonskog gdp/capita iz članka su preoptimistični.

Da  bi brže dostigli evropski standard života, uz dobar rast gdp-ja, mi jednostavno moramo podignuti bazu kapitalne vrednost domaćih asset-a “across the board”. Bez strategije kako ovo da ostvarimo, svi drugi napori Srbije,  sve što se radi, rast izvoza, strane investicije, uključujući težnju ka ulasku  u EU…, su ekvivalent tumaranju pijanca na ivica klanca koji će se ili stropoštati u ambis i nestati, ili, ako je srećan, eventualno pasti na drugu stranu, pa sutradan uz tešku  glavobolju i prelome kostiju, koji će dugo nakon boliti, otrezniti. Ako prihvatimo da održivost fiskalne pozicije zavisi od uspešnosti podizanja kapitalne baze “assets-a”, onda pretpostavljam da nije problematično se i složiti da najveća prepreka podizanju ove baze je hronična nelikvidnost ekonomskog sistema.

Da bi poenta mog teksta uopšte bila moguća za shvatiti bilo je potrebno razumeti njenu polaznu tačku, predstavljenu u prethodnom pasusu, a koja u članku od neki dan uopšte nije bila pomenuta. Sada ću pokušati sa konkretnijom formulacijom ideje “clearing house” + legalni okvir + instrument koja će, nadam se, razjasniti nedorečenosti iz prethodne inkarnacije ovoga
članka. No pre svega, ovde je možda od koristi razjasniti terminologiju koja verovatno nije najsrećnije izabrana obzirom da sam termine koristio u generičkom smislu, kao način identifikacije tri različita koncepta koji su bitne za ideju. Pretpostavljam da najnejasniji je ostao pojam “clearing house” ali pre njegovog pojašnjenja potreban je letimičan osvrt na trenutno stanje realnog sektora.

Bez prevelikog objašnjavanja očitoga, zbog nelikvidnosti realnog sektora, nadam se da se ovde slažemo; država će pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, morati dokapitalizovati realni sektor što će biti mučan proces jer država za ovakve mere jednostavno nema novce, ali će neke korake jednostavno morati poduzeti. U ovim budućim merama država niti može priuštiti niti treba da otpisuje postojeće dugove realnog sektora, što kao jedinu moguću soluciju ukazuje na neko inovativno rešenje.

Kako u ovom kontekstu zamišljam šta je “clearing house” i koja je njegova uloga?

Clearing house je institucije koja bi u inicijalnoj fazi otpočela temeljit računovodstveni proces, sabijajući sva dugovanja realnog sektora do određenog datuma, ustanovila mu veličinu, relevantne vremenske horizonte dospeća dugovanja (koji u velikoj meri već nisu ispoštovana), dakle jednostavno precizna spoznaja o stanjima i imanjima firmi realnog sektora. U ovoj fazi bi neminovno isplivala međusobna „cross“ zaduživanja među firmama, između firmi i države i između firmi i institucija, te bi samom ovom identifikacijom totalna masa duga bila delimično smanjena. Također u ovoj bi fazi došlo do identifikacije  besperspektivnih nerentabilnih preduzeća koja bi bila likvidirana ali tako da dugovanja ovih firmi uđu u totalnu konačnu masu dugovanja realnog sektora. Na kraju ovog računovodstevnog procesa država bi dokapitalizovala preostala, “preživela” preduzeća da mogu poslovati, koja bi od tog momenta poslovala pod novim zakonima i novim poslovnim principima a novci dati za
dokapitalizaciju bi bili dodati totalnoj masi dugova u “clearing house”.

Nakon ove faze pristupilo bi se monetizaciji dugovanja realnog sektora i stvaranju primarnog i sekundarnog tržišta za
monetizovane dugove.  Da bi monetizacija uopšte bila moguća postoje tri preduslova koja moraju biti zadovoljena. Prvi preduslov je da država garantuje određeni minimum u odnosu na isplatu totalne mase duga koja bi mogla biti, recimo  u
iznosu 30%, što postavlja limit na mogući downside rizik. Firme realnog sektora bi bile obavezne da svaki dan otplaćuju dio svojih dugovanja, sa precizno odredjenim “pravilima igre, s tim što bi im bilo dozvoljeno da imaju određen sukcesivan niz dana sa nultom uplatom. Firme bi bile stimulisane i nagrađene za kumulativne godišnje uplate veće od kojih su obavezne, a imale bi nivo  tolerancije u slučaju da je njihova uplata ispod obaveznog nivoa. Unutar ovoga nivoa tolerancije firme ne bi sankcionisane ali bi ova nedoplaćena razlika bila izložena penalima u vidu kamatnih stopa. Ako se na kraju godine desi da kumulativno firme nisu dovoljno platile, država bi doplatila potreban iznos a za ovu uplatu bi naplaćivala kamate (rata inflacije + premija) s tim što firme koje su uplatile više nego obavezan iznos bi također u ovakvim instancama primale ove kamate uz paket drugih beneficije.   U slučaju da firma nema sredstva da plati obaveznu ratu (minus nivo tolerancije) došlo bi do oštrog sankcionisanja firme sa mogućnošću bankrota.Firme bi također imale jak motiv da otplate ukupnu masu duga time što bi “dobro ponašenje” firme bilo nagrađeno na način da to prestavlja dovoljan stimulans firmi za dobro ponašanje.

Treći potreban preduslov je da totalna masa dugovanja je indeksirana kao realna vrednost, dakle bez mogućnosti da vrednost
mase duge bude obezvređena inflacijom.

Ovakav jedan “set up” stvara sasvim konkretnu platformu na kojoj na kojoj je moguće kreirati čitav niz inovativnih finansijskih instrumenta  sa različitom rizičnošću i različitim senioritetima za različite tipove investitora. Ovi instrumenti bi također bili
takvi da efikasno vrše transformaciju rizika i  transformaciju rokova (“maturity”) mase a obzirom na garancije države i realnu indeksiranost, rokovi otplate mase dugova mogu biti produženi na jako dugačak period, čak sa elementom infinitivnog perpetuiteta, pod uslovom da je šema uspešna.

Svakako treba primetiti da u inicijalnoj fazi ova šema ne bi bila bez negativnih posledica po budžet ili kreditni rejting zemlje zbog tridesetoprocentne garancije jer se radi o veoma konkretnoj “liability”, no u dugom roku, šema bi po državu mogla postati izuzetno profitabilna pod uslovom da sama država striktno igra po fair-play pravilima.
Ko bi činio  tržište u clearing house?

Članstvo u clearing house i mogućnost trgovanja bi bilo striktno ekskluzivno, jasno i precizno definisano  i regulisano zakonima i pravilnikom o članstvu, dostupno isključivo domaćim institucijama… Pogodni kandidati,  članovi clearing house su penzioni fondovi, osiguravajuća društva, lokalne uprave, zdravstveni fondovi, prosvetni fondovi  itd itd. Ove bi institucije bi u primarnom
market kupili kreirane instrumente, koje bi nakon toga mogli međusobno trgovati u regulisanom sekundarnom tržištu.

Većina  navedenih institucija ima problema sa dugoročnim finasiranjema fiskalna pozicija države što ne uleva poverenje o
dugoročnoj održivosti postojećeg sistema, tako da postoji sve veća potreba za menjanjem načinja finansiranja ovih ustanova tako da se njihovo buduće finansiranje delimično počne oslanjatia na investiciona portfolija kojih bi ove ustanove u budućnosti trebale da izgrade,  sa znatnom dioničarskom komponentom ovoga portfolija. Ovo je lakše ostvarivo nego što to izgleda. Jednostavno, dovoljno je zakonom regulisati da proces otpočne npr već sada tako što bi dio uplata za penzije, socijalno, zdravstvo itd već sada svkoga meseca bio kanalisan u ovakve svrhe. Da bi participacija u šemi clearing house-a bila interesantna ovim institucijama, finasijski instrumenti moraju biti osmišljeni tako da  imaju elemnte “cash flow-a”, dionica, opcije na dionicu, itd, itd. Za sve navedene institucije participacija u šemi trebalo bi da je jasno i precizno definisana mogućnost da po diskontnoj ceni u nizu godina izgrade “equity” komponentu svojih portfolija, koja u konkretnom slučaju bi im dala  deo direktnog vlasništva nad domaćim realnim sektorom. Takođe ovo bi značilo da pristojan dio domaćeg realnog sektora bi bio u rukama domaćih institucija.

U prvoj godini ili u prvih par godina,  dok market potpuno ne zaživi, zahtevana diskontna stopa za  masu dugovanja realnog sektora bi bila velika. Ovo znači da bi totalnu masu duga trebalo “prodavati” u tranšama putem aukcije, s tim što u inicijalnom periodu clering house bi nudila samo malu proporciju sveukupne mase do postizanja veće efikasnosti tržišta unutar cearing house-a. Sa postizanjem veće funkcionalnosti tržišta diskontne stope bi bile spuštene što bi omogućile veću ponudu totalne mase dugova tržištu po povoljnijim uslovima. Clering house bi također zadržala pravo da bez najave opozove  dio duga plaćajući puni iznos ovih dugova. Ovaj mehanizam bi također doprineo smanjivanju zahtevane diskontne stope.

Zbog čega je stvaranje tržište i trgovina moguća?

Bez da ulazim dublje u statistički argument (to je ipak ekspertiza koja košta) ovako organizovana “clearing house” ima dva očita “izvora neizvesnosti”. Iz ekonomske teorije znamo da neizvesnost (i konzekventnog neslaganje oko vrednosti asset-a) jedan od preduslova postojanja i mogućnosti trgovanja na finansijskom tržištu.

Prvi izvor  neizvesnosti je mehanizam koji clering house dozvoljava opoziv dela dugovanje bez ikakve najave. Drugi, ključni izvor
neizvesnost  je činjenica da količina uplata koje će firme uplatiti je “random” varijabila koja ima očekivanu vrednost, ali zbog same konstukcije šeme,  jasno je da će postojati odstupanja od očekivanja. Iskazano rečima teorije verovatnoće, ovo znači da količina uplata (kumulativnih i od svake firme pojedinačno) “prati” nama neke nepoznate statističke distribicije sa očekivanim srednjim vrednostima i varijansama:

Uplatai ~ Ψii ;) , gde:

Uplatai = uplata jedne individualne firme iz “uzorka” od N kompanija

Ψi = Nepoznata statistička distribucija kojom se povinjuju uplate kompanije i

 

Dakle očito je da postoje barem N + 2 izvora neizvesnosti što više nego adekvatno stvara preliminarne uslove za mogućnost tržišta.

Završna reč:

Dodatna pojašnjenja iz ovoga članka su i dalje gruba nadogradnja originalnog članka gde je i nadogradnja u ovom članku
skicirana u jednom poslepodnevu. Ali se svakako nadam da berem neke ideje i poente prvoga članka su sada malo jasnije. Ovaj članak treba pre svega shvatiti kao jednu poluideju o načinu kako bi možda bilo moguće rasteretiti dugovanja i upumpati malo likvidnosti realnom sektoru a trust mozgova će već ukazati na dobre i loše strane ideje.

Članak je intelektualno vlasništvo autora i uredništva sajta makroekonomija.org .

Prenošenje  članka, njegovih delova, ideja i njegovo sažimanje nije dozvoljeno bez eksplicitnog navođenja makroekonomija.org ili  eksplicitne dozvole uredništva makroekonomija.org

Tags:

18 Komentara na Inžinjerijska rešenja – drugi dio (Pojašnjenje)

  1. Da ,ja sam to ovako i razumeo .
    No kao i proslog puta postavlja se pitanje fokusa na realni sektor. Ko su kompanije koje bi na ovakav nacn dobile novu priliku a koje to nisu.
    Da li ovakvim modelom moguce postaviti na noge kompanije popout ZTP,EPS-a,Srbijagasa,Puteve itd.. Te kompanijemoraju postojati i raditi cak i sa gubicima. U stvari moze li dokapitalizacija i ovakav model garantovati njihovo pozitivno poslovanje u buducnosti ? Ako ne ,u cemu je sustina.. Posebno treba razumeti trenutu poziciju tih kompanija koje osim dugova imaju tenoloski i kadrovski zaostatak..
    I na kraju vazno je shvatiti o kolikom iznosu se radi jer deficit budzeta nije nikakv pokazatelj ove problematike.

    Sa jedne strane je to realni problem a jos veci je formiranje trzista takvim instrumentom jer svi navedeni igraci tog trzista su sustinski u bankrotu..

    Srbija nema novca ,sve ono sto je u opticaju i sto stvara kakvu takvu likvidnost je pozajmljeni novac stranog porekla.

    To je 25 milijardi trenutnog duga.

    Koa protivteza ovakvom modelu je u kranjem ishodu bankrot koji ja vidim zapravo kao pocetnu mogucnost. Primer Jata je baza za dalje razmiljasnje i “nesto izmedju” ali problem je u tome sto model ne bi mogao da bude univerzalan vec striktno selektivan cime se obesmisljava trziste tog instrumenta.
    Da paaradoks bude veci glavni garant izvesnosti ovakve institucije bila bi vladi ili ti drzavi koja je duznik sa budzetom u deficitu??
    Hipoteticki, menadzer Penziong fonda kojeg imenuje vlada treba da kupi instrument u kojem je posredno i neposredno sabijen dug same vlade ili recimo EPS-a ZTP itd… Koliko da kupi a na stran od cega jer izvor svega je PDV koji cirkulise kroz bojler zvani budzet.

    Iskreno ,to je nemoguce ni u skandinavslim drzavama a kamo li na Balkanu. Taj model bi bio alibi za necinjenje jer on u svojoj osnovi povecanom kamatom sankcionise neuspesnost.I u krajnjme ishodu bankrotom kao i svuda u svetu?!

    U prevodu ,plasi se mecka resetom. To je rupa do Kine.

  2. Darko ko i kago bi usao u semu utvrditi u racunovodstvemom procesu. Sad ja nisam tu o detaljima nisam ni pisao o legalnom okviru. ovo je samo kratka skica koju treba mnogo nadoraditi ili odbaciti.
    No ja se slazem s vama ja bi neke firme bankrotirao u racunovodstvenom procesu dakle prije pocetka druge faze. O tome nikakve sumnje nema da je to potrebno.
    Kakav god da je iznos cvrto sam ubjedjen da je ovo jedan od najjeftinijih nacina jer ako drzava igra striktno fair play oni mogu maturiti dugovanja rastegnuti bukvalno u beskraj.
    No poneta je da firmama trena dati motiv da im se isplati vratiti totalan dug. Nema veze sto je ovo dugim nizom godina ali bitno je da one sam eimaju ovaj motiv.
    Ja ne vidim bankrot kao protivtezu vec kao nesto sto mora da se desi prije aktiviranja trgovine unutar seme.

  3. fokus na realni sektor. pa zato sto ce ga morati prodavati u bescenje.

  4. pojma nemam zasto je ispao smajli gdje treba grcko slovo sigma.

  5. Kompanije kojima treba pomoc su gubitasi 2 ili 3 decenije .Nisu one u problemu nelikvidnosti zbog SEKE ili nekog trenutnog poremecaja na trzistu. Dakle osim duga koji poseduju te kompanije imaju i sve moguce i nemoguce bolesti koje sprecavaju pozitivno poslovanje. Kazem pozitivno sto nije i profitabilno.

    Ovo pisem zbog “odokativne” procene o tezini trzista takvim instrumentom. Unutrasnji javni dug je kao i trzisna kapitalizacija BB negde oko 7 milijardi eura i treba pogledati obime trgovanja na BB…

    A to je samo dug i samo unutrasnji bez sredstava za dokapitalizaciju koji bi visestruko prevazisao iznos duga..

    E sad bankrot nije protivteza ali je ishod, u vascelom svetu osim u Srbiji. U Srbiji nema bankrota er svako malo se dodje do neke zamisli da se stvori odel koji ce odnekud pozajmiti kapital za dodatnu infuziju i jos jednu godinu zivota.
    Kad je bio zajam za preporod Srbije to je bilo glavna tema ,bankrot i zivot i kako se to zavrsilo nekoliko puta vec..

    Inace nije problem prodaja realnog sektora vec prodaja javnog..Pitaje je da li ste drzava ako nemate ni jedan resurs u svojim rukama i jos ako ste u nekom politickom bloku koji vam garantuje vojnu zastitu onda se moze smatrati da nemate vise osnovne prerogative drzave.

    U trenutku kada politicki blok ne ispostuje dogovor ili jednostrano promeni misljenje vi ste fakticki izgubili drzavu .Ekonomski ste unisteni,pri tome ste duzni i ostali ste bez mogucnosti za odbranu golih zivota.

    Dakle prioritet svih prioriteta je kako da Srbija stvori 25 milijardi u srednjem roku a da ne ottudji javni sektor. Tesko cini mi se a sa ovakvo politikom koja se tek najvaljuje apsolutno nemoguce.

    Dakle kad govorimo o fiskalnim problemima Srbije pitanje je da li je jednostvnije i da li je uopste moguce , zbog stranog uticaja i prijkljucka EU, taj problem resiti monetarnim merama. Ja mislim da je to izvesnije od formiranja novog trzista na kojim bise trgovalo novim instrumentom,uz garanciju drzave koja je inace garant gubitasima..

    Uprosceno Srbija ima politicki problem ..

  6. Darko vi ste postavili par interesantnih observacija pa cu pokusati koliko toliko nesto smisleno da kazem. Ovo sto sam ja napisao je samo gruba skica jedne ideje. Medjutim ja mislim da njegoav sustina jeste da je on sam po sebi proxy bankrotstvu. Prva faza jeste kljucna gdje bi doslo do konkretnog bankrota nekih firmi a i ostatak firmi dok ne otplate dugove su jete tehnicki u bankrotstvu kako god mi to zvali. No da li ova konstrukcija njima daje pltformu za oporavak podizanja kapitalne baze je sustina. Jer ako bi sema doprinjela rapidnom rastu kapitalizacije firmi nakon sam dug postaje mmanji problem.D li bi eliminaciaj nelikvidnosti ovo postigla je million dollars pitanje.

    Sto se tice firmi i sektora infrastrukture ne znam sta da vam kazem. njihov dug treba uci u masu zbog toga sto duguju dosta drugim firmama.mozda bi drzava trebala da uz garanciju 30% djelimicno garantuje i njihove mjesecne uplate do neke buduce godine. medjutim paketi gdje bi bio dug ovih firmi bi bi ocito najrizicniji.

    Jos jedna poenta seme je da vlasnisto domacih firmi koliko toliko ostane u domacim rukama.

    Kad bi se mogla osmiliti kredibilna sema da pomjeri rokove vracana dugova na dug period veliki dio posa bi bio obavlljen. No opat kazem ovo je samo skica ideje, ali cisto d apojasnim sta sam mislio

  7. Dug javnih kompanija je 90% od ukupnog duga.Ovaj model bi se sustinski samo na njh i odnosio.Zato sam to i napomenuo..

    Tehnicki i drzava je u bankrotu…Prvi put kad pozajmite novac vi ste u tehnickom bankrotstvu..

    No dug je dug i resavanje njegovog problmema je samo nuzan preduslov. I otpis duga ne garantuje uspesno poslovanje u buducnosti..Dakle glavni problem jeste kako na postoecih 25 milijardi duga namaknuti jos 50 za dokapitalizciju svake vrste. Odokativno naravno ali prblizno istinito ..

    Hoce li ZTP postati likvidan otpisom duga ,hoce ali samo nekoliko minuta…

  8. ma infrastrukturu treba posmatrati kao poseban slucaj unutar konstrukcije. Njihovi dugovi moraju uci zbog ostatka firmi a nakon ovoga su drugi uslovi poslovanja. ako su nelikvidni nece mogu zeznuti druge firme jednom. u stvari problem aralelan ovom je finasiranje infrastrukturnih firmi. to je posebna paralelna tema

  9. jeste svakako da je to problem ali se uslo u spiralu, ako imamo namjeru sacuvati realni sektor mora mu se dati sansa novi pocetak. ako ovo ne uradimo bicemo samo outleti stranih veliki korporacija koji ce sklapati komponente zbog jeftine radne snage. bez ikakvog r&d bez ikakve mogucnosti razvoja …

    • Apsolutno ,zato sam i preporucio americki lek za tu boljku.Bankrot.

      Samo treba biti “muskarac” u svojoj drzavi i ne biti eksponent stanih interesa i resen problem bez, manipulativnog izmestanja u buducnost.
      To je i psiholoski vrlo podsticajno za naciju ali ne zelim o tome ispod teme o kriranju novog instrumenta duga na mrtvom trzistu kapitala….Kakvi smo blesavi jos cemo se zaduziti da otkupimo sopstveni dug..

  10. Ne mozete u potpunosti americki sistem. ne radi se kod nas bankrotu par kompanije nego gotovo citavog sistema. da toliki dug otpisete bankrotom nastupio bi haos

  11. Verovatno ali kontrolisan. Ne vidim da na kratki i srednji rok ima drugog resenja. Trgovanje toksicnim hartijama zasigurno nije put ka sreci posebno ako se zna da ce u vecini slucajeva ishod opet biti bankrot..Ako bi to trgovanje ikad i zazivelo sto je mozda najveci problem gornje price. Penzioni fond kao vlasnik toksicnih hartija..tesko..
    Uglavnom kontrolisani haos daleko je bolji od anarhije ..Ali i haos i anarhija su prejake reci za proces bankrota koji je sustinski samo pravni okvir koji omogucuje novi ciklus investiranja..
    Namerno insistiram na bankrotu u odnosu na stecaj zbog istorijskog otklona…

  12. pa ja zaista ne vidim neki acin nego neki nacin trgovine dugovima u zamjenu za dionice jedan dan. penzione fondove mozete jednostavno natjerati da dio sredstava usmjere ka mogucnosti dobijanja dionica.ili jednostavno dodatnih par stotina usmjereno ka ovome. paaaite bez invetiranaj u dionice oni za 20 godna nece moci isplacivati penzije cisto zbog demografije. Tacno e da bu ti bilo toksicnih instrumennata ali s eto rjesava diskontom na ove instrumente. ko hoce neg izvoli kockara uvijek ima koji se nadaju velikoj dobiti. no n ebi sve biko toksicno. ubjeden sam da b bilo i benignijih instrumenata. sav niz instrumenata razlicitih karakteristika je moguc ali ovo je manje bitno u ovom momentu. nime kontam da postoji mogucnost trzista zbog neizvjesnosti a kad bi se uspostavilo trziste znaci da je doslo i do transformacije rizika . ono sto je sporno je kraciaj dugih rokova.

  13. Dug privrede prema drzavi, Poreskoj upravi, vec svi znate da je oko 600 milijardi dinara (hiljadu puta objavljen podatak). Procene su da je nenaplativo 400 milijardi dinara. Vec znate da su najveci duznici banke, kao i mnogi druga preduzeca. Morate priznati da su ovo frapantni podaci. Medjutim, niko ne kaze da su u ovih 600 milijardi hiljadu puta obracunate kamate na kamate iz vremena kada je poreska sluzba racunala 0.2% dnevno, 6% mesecno ili 72% godisnje, sa pripisom kamate na glavnicu na kraju godine, pa ponovo kamata 72% godisnje sa novim pripisom. Koliko su realna ova potrazivanja, toliko je realna i naplata. Kome su uopste trebali ovakvi obracuni i ovakva potrazivanja? Samo nestrucnim i nesposobnim rukovodiocima poreskih sluzba koji su ovakve podatke prezentirali ondasnjim ministrima finansija, koji su dalje prezentirali svojim predsednicima kako imamo potencijala u naplati poreskih prihoda u narednim periodima. Nikada niste od takvih “strucnjaka” culi da je suludo obracuvati kamatu od 72% godisnje sa godisnjim pripisom na glavnicu.
    Sta je resenje? Ovako nerealne kamate obrisati, dugove iz vremena nastanka pretvoriti u cvrstu valutu i probati naplatu gde god je to moguce. Brisanjem nerealnih potrazivanja pomoglo bi se privrednicima, naplatom gde je moguce pomoglo bi se budzetu.

  14. pa to vi dragane racunovodje u racunovodstvenoj fazi izganjajte i ostalim stvarima udjite u trag.eto i ovo je jedan detalj koji bi mogao smanjiti masu

  15. Sasa, ne mogu ja sam da izguram, ali sa svima vama i te kako mogu (posebno cu napisati clanak na ovu temu). Na zalost, materija o kojoj sam pisao a portal objavio, bilo koliko da svi najveci srpski strucnjaci o njoj pricaju svakodnevnodnevno, vecina je toliko malo usla u srz, onda i ne cudi sto tonemo sve dublje. Ja sam imao kontakte sa mnogim najvecim nasim strucnjacima o ovoj temi (da ne navodim imena) – iz prepiske sam mogao da vidim koliko malo poznaju materiju. Ivan Simic, do skoro prvi covek Poreske uprave Srbije, pre godinu dana je oformio tim strucnjaka koji ce pribliziti poresku problematiku privrednicima i gradjanima, u timu su bili: Labus, Drakulic, Grenauer, Prokopijevic, Milan Knezevic, Draginja Djuric – sve strucnjaci koji nemaju veze sa poreskom problematikom. Kakav je bio tim – takav je bio i rezultat, NIKAKAV. I danas, Poreska sluzba koja je najveci krivac za katastrofalno stanje u budzetu pokusava da nadje resenje – nikada dzelat nije bio spasioc. U svakom slucaju napretka u borbi ima i te kako, zato nastavljam(o).

  16. http://www.blic.rs/Vesti/Svet/438840/Tuzilastvo-trazi-da-Banka-Amerike-plati-21-milijardu

    Ako igde na svetu postoji promil sanse da ishod bude jos gori to je svakako Srbija.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>