Home » 0 Saša Milojević » Vreme za svođenje računa

Vreme za svođenje računa

Po svemu sudeći sledeći period će u Srbiji biti interesantan jer je za političko-ekonomski  establišment zemlje došlo vreme da podvuče crtu, sagleda i  izanalizira rezultate svoje politike. Ovo suočenje neće sigurno biti prijatno, samim tim jer prethodnih deset godina je bilo  kolektivnog  “leta” na talasima nerealnih očekivanja. Bilo bi nepravedno reći da ništa nije postignuto u proteklih deset godina jer određeni pomaci su ipak napravljeni. Međutim suočavanje će biti ipak dosta neprijatan proces jer će establishment, osim  polaganja računa za političke i ekonomske greška,  morati da se suoči i sa polaganjem računa  za nerealna očekivanja koja je kod naroda ponekad sam podgrejavao.

 

U sferi nacionalne politike po svemu sudeći za Srpsku Vladu je došao “high noon” momenat da se odredi po pitanju Kosova. Manje vise brutalno i otvoreno, srpskim političarima moćniji od njih kažu Ili Kosovo ili EU, oboje ne može. Kvaka 22 je da u pozadini ovoga se sluti nezgodna  mogućnost  da Srbija ostane izvan EU-a,  a   bez Kosova.

 

Treba reći da je Srpska vlada u dobroj meri samu sebe dovela u ćorsokak jer je bila isključiva u odnosu na oba ova problema. Ovo opet zbog toga zato što u vremenima kada se zahtevala ozbiljna politika koju vode ozbiljni političari, Srbija se dala u eksperiment parlamentarne demokratije koju poneki  naši parlamentarci u svojoj bahatosti jedva da razumeju. Zbog toga je u ozbiljnim vremenima Srbija dozvolila sebi surealne  neefikasne politicke koalicije koje su često znale bivati bizarna kolekcija uskih stranačkih kontradiktornih interesa, koje su nažalost znale iracionalno dominirati opšte nacionalne interes.

 

Na primer, dok  intelektualna elita razvijenih zemalja  hipotetiše i polemiše, da li postoji argument da se  penzionerima oduzme pravo glasa na parlamentarnim izborima (zbog toga što ova grupa građana zbog demografskih trendova postaje politički prominentna a ekonomski je neaktivna) u Srbiji je penzionerska stranka deo vladajuće koalicije ili preciznije rečeno jedan od njenih king-makers-a. U praksi ovo znači da jedna od stranaka u srpkoj vladi je je de facto udruženje građana ili bolje rečeno interesna grupa građana koja štiti soptvene interese koji mogu biti različiti od opštih nacionalnih interesa. Problem je što ove minorne stranke ponekad znaju biti u poziciji da ucenjuju vladu jer od njihovog prisustva u koaliciji zavisi opstanak Vlade, a što naravno umanjuje funkcionalnost same vlade. Po istom principu logički je moguće organizovati stranku pijanica, narkomana ili vlasnika lade i  isforsirati je u parlamentarnu stranku sa ciljem zaštite inters ove uske grupe.

 

Sa moje laičke tačke stanovišta ogromna je greška bila deklamovati da je ulazak u EU  osnovni  nacionalni cilj na kojem je insistirano čak kad je postalo očito da daljne proširenje kao i sam opstanak EU-a je neizvesno.  I umesto da beskrajan niz ponekad manje ili više razumnih zahteva, koji su pristizali iz Brisela, naši političari prihvate kao signal da je vreme da uspore sa pričom o pristupanju te da se pozabave drugim bitnijim stvarima, oni su ovo prihvatali kao kredibilne zahteve. No Sveti cilj ulaska u EU je uvek ostajao podjednako udaljen jer zemlje koje su alfa i omega Evrope, suočene sa vlastitim problemima, su same podvlačile crtu i svodile račune nad troškovima evropskog suživota  te bile u nedoumici o budućnosti zajednice.

 

A Srbija je u međuvremenu  revnosno ispunjavala sve što se od nje tražilo, brže i sa više elana nego što je to od nje očekivano, ali isporuke  Miloševića, Karadžića, Mladića, Hadžića Haškom sudu nisu pomerile ili povećale srpske šanse za promptan ulazak u EU.

 

Ako vreme za novu tranšu ulazaka u EU dođe,  Srbija će u EU ući ne zato što se ponaša kao dobar đak već zato što su velike zemlje EU-a odlučile tako, jer je u opštem evropskom interesu da Srbija pristupi Zajednici.  I ovde dolazimo do katastrofalno pogrešne procene srpskih političara koji jednostavno nisu želeli da vide da nakon Islanda i Hrvatske dalje proširenje je na neodređen period odloženo. Raditi na stvaranju uslova na ulazak je neophodan, jer se radi o opštem boljitku u mnogo slučajeva, ali ulazak u EU sam po sebi  ne bi trebao niti može biti politički cilj. Sveti cilj bi trebao biti podizanje standarda i kvaliteta života svim segmentima društva, a članstvo u EU je samo jedno od mogućih svetova u kojima ovaj cilj eventualno može biti ostvaren.

 

No u ovakvim situacijam političari su spretni sa alternativnim planom B koji opravdava njihove postupke tako da će verovatno reći da suradnja sa Hačkim sudom je naša moralna i civilizacijska dužnost. Ova konstataciaj je tačna ali političari bi se ipak trebali potruditi da sakriju da za zahtevanu kooperaciju zauzvrat ništa nisu dobili a dobili su eskalaciju kosovskog problema a izbori se bliže.  Srpska Vlada nije pogrešila u isponjavanju očekivanih normi i dužnosti u odnosu na Haški sud ali ovo nije trebalo biti dio trgovine u priči oko ulaskla u EU već sasvim odvojen proces kojeg radimo zbog sebe a u međuvremenu trebalo je daleko više pažnje posvetiti gorućim ekonomskim problemima  a daleko je više moglo i trebalo biti urađeno po pitanju ekonomske reforme.

 

Malo objektivniji domaći poznavaoci srpske istorije, koja ide izvan nacionalnih mitova, će u tekućoj eskalaciji kosovskog problema primetiti istorijsku ironiju. Kada izađemo iz okvira nacionalnih mitova osim nacionalnog buđenja, odlučujući faktor zbog kojih je srpska država u 19 veku obnovljena i stvorena su carinski prihodi. Jedanput kad su se dokopali ovih izdašnih prihoda, srpski kneževi su bili nespremni da ih dele sa Otomanima, ili da Turci imaju bIlo kakvu jurasdikciju nad ovim prihodima.

 

Srbija sistematski propušta šansu za ekonomsku reforme koju je bilo lakše i odgovornije sprovesti u jeku globalne ekonomske krize neko u fazi kad globalni oporavak počne.

 

Nažalost Srbija se nije pozabavila podizanjem produktivnosti, prebirokratizacijom zemlje i njena jedina komperativna prednost je siromštvo i jeftina radna snaga, koje je srećom u relativnoj blizini evropskog tržišta a ovakva ekonomska struktura države sigurno ne bi trebala biti ambicija i stremljenje nacionalne ekonomske politike.

 

Srbija sebi stvara dužničku zamku i ironično je što će se ovo možda kud i kamo osjetiti kad otpočne znatniji globalni oporavak i monetarno stezanje. Oporavak i izlazak razvijenog sveta iz globalne recesije uošte ne znači da će i Srbiji u isto vreme krenuti na bolje jer ako je kasnije ušla u krizu tako će  sa zakašnjenem i izaći.

 

Nespremnost da se racionalizuje javni sektor će koštati buduće generacije ali još jedna istorijska ironija da je od samog početka bivstvovanja, od devetnaestog veka, država Srbija bila sklona preteranoj birokratizaciji društva.

 

Politički establishment je pored svih propusta naš, verovatno bolji nego se nama laicima čini ali krajnje je vreme da se suoči sa mnogim neprijatnim istinama pa makar cena bila gubitak izbora ili trenutna politička nepopularnost. .

 

Srbiji trebaju Čerčilijanski principi rad i znoj da bi konkretnije stala na noge.

Memorija na neka bolja davna vremena, bezvizni režim kada smo mogli putovati samo štete jer dobar nacionalni standard i kvalitet  života su privilegija mudrih, strpljivih i radnih.

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>