Home » 1 Nebojša Katić, Cene, kurs i Belex » Valutna kriza kao velika repriza

Valutna kriza kao velika repriza

Ako se proteklih sedam godina svet bavio ekonomskim mukama zapadnih ekonomija, čini se da bi naredni period mogao biti obeležen ekonomskim krizama zemalja u razvoju. Veliki višemesečni poremećaji na valutnim tržištima su dobar indikator nadolazeće krize.

Sa izuzetkom Kine, valutni kursevi svih značajnijih ekonomija u razvoju danas su pod snažnim pritiskom i u velikom padu. Veličina tog pada ukazuje na početak ozbiljnih valutnih kriza, a valutne krize su samo uvod u ekonomske krize koje slede. Sve što se danas na svetskoj sceni događa viđeno je već mnogo puta, od Latinske Amerike do Jugoistočne Azije. I današnja, kao i sve ranije valutne krize, imaju iste korene i sličnu genezu – ovim krizama uvek prethodi period obilja jeftinog, slobodnog novca na svetskom tržištu.

Osnovni generator aktuelne krize vezan je za monetarnu politiku razvijenih država, SAD pre svih. Razvijene ekonomije su svoju krizu rešavale enormnim štampanjem novca i obaranjem domaćih kamatnih stopa. Nominalne kamatne stope su se kretale oko nule, dok su realne kamatne stope najčešće bile negativne.

Zbog ovako niskih kamatnih stopa, finansijeri su, u potrazi za većim prinosima, novac ulagali u rizičnije hartije od vrednosti, pre svega u akcije. Samo time se može objasniti veliki uspon svetskih berzi uprkos anemičnom privrednom oporavku. Pre ili kasnije, ovaj preterani, inflatorni rast akcija će morati da bude korigovan nadole. Vreme će pokazati da li će ta korekcija dovesti do nove finansijske krize.

Drugi pravac ulaganja bio je usmeren ka zemljama u razvoju, pogotovo ka onim većim i perspektivnijim, poput zemalja BRIKS-a, na primer. Ogromne količine jeftinog novca su se slivale u ove države, bilo preko lokalnih berzi ili kroz kreditiranje privrede i države. Kako to biva u periodima pojačanog zaduživanja, priliv kapitala je pomogao privrednom rastu, rastu ukupne potrošnje i opštem prosperitetu.

Ovakav priliv i ponuda jeftinih dolara su doveli do rasta vrednosti domaćih valuta. Rast vrednosti domaće valute podiže kupovnu moć građana, podiže tražnju za stranom, sada jeftinijom robom, i istovremeno smanjuje inflatorni pritisak. Ali…. Kako je vrednost domaćih valuta rasla, tako je konkurentnost privrede polako opadala. Posle kratkog perioda uzleta, privredni rast velikog broja država u razvoju je od 2012. počeo naglo da se usporava. Tekući bilansi su iz suficita prelazili u deficit (Argentina, Brazil, Čile, Indonezija npr. ) ili su se, još odranije veliki deficiti, drastično povećavali (Turska, Južna Afrika, Indija, Ukrajina npr.). Sve dok se deficit tekućeg bilansa mogao finansirati jeftinim novcem, države nisu videle problem, kao što ga nisu videli ni strani finansijeri.

Onog trenutka kada su SAD nagovestile da će sumanuto štampanje novca ubrzo biti zaustavljeno, da će kamate zato početi da rastu, došlo je do panike. Ako kamatne stope u zapadnim ekonomijama počinju da rastu, jaz između prinosa na zapadnim, sigurnijim tržištima, i prinosa na rizičnijim tržištima se smanjuje. Ulaganje u zemlje u razvoju prestaje da bude onako atraktivno kao ranije.

Istovremeno, i rizik ulaganja u države u razvoju raste, jer će sa rastom dolarskih kamatnih stopa servisiranje spoljnog duga i pokrivanje deficita tekućih bilansa biti sve skuplje. Ekonomska istorija pouzdano pokazuje da će, pre ili kasnije, doći trenutak kada države u razvoju neće moći da finansiraju svoje narasle deficite i kada će tražiti da se dugovi reprogramiraju.

Kako finansijski igrači ovo dobro znaju, oni na prvi signal nadolazeće krize napuštaju rizična tržišta i vraćaju se „kući“. U ovoj igri pobeđuje onaj ko prvi pobegne. Kada se novac povlači iz država u razvoju, lokalna tražnja za devizama dodatno raste i vrednost domaćih valuta strmoglavo pada. Gubljenje deviza ubrzava i produbljuje ekonomsku krizu.

Države tada imaju tri moguća odgovora na krizu i mogu ih kombinovati.

Uobičajena prva mera kojoj centralne banke pribegavaju je zaštita kursa domaće valute preko povećanja domaće kamatne stope, uz istovremene intervencije na deviznom tržištu. Ideja je da se prinos na sredstva u lokalnoj valuti veštački poveća i da se time stimulišu domaći i strani špekulanti da novac ostave u zemlji. Intervencije na deviznom tržištu imaju za cilj da povećaju ponudu deviza i demonstriraju odlučnost centralne banke da kurs brani. Takve mere imaju smisla samo ako je reč o špekulativnim napadima na valutu.

Ako se politika visokih kamatnih stopa vodi u dužem periodu, ona neminovno ubija privredu i uvodi je u recesiju. Pri tome, podizanje kamatnih stopa se događa u najgorem trenutku, upravo onda kada se privredni rast ionako usporava. Ovakva kamatna politika žrtvuje privredni rast zarad očuvanja stabilnosti valute i finansijskog sistema.

Druga mogućnost je da se kurs ne brani podizanjem kamata i da se dopusti tržišno uravnoteživanje kursa domaće valute. Tako deprecirani kurs bi trebalo da smanji uvoz, podstakne izvoz i smanji pritisak na devizne rezerve. Ovde se otvaraju dva problema. Prvo, u trenucima krize, pad valute je mnogo veći nego što to stvarno ekonomsko stanja iziskuje. Drugo, pad valute dovodi do rasta inflacije, do novog pritiska na valutu i do opasne spirale nadole. Rast domaćih cena se događa odmah i vrlo često poništava pozitivne efekte deprecijacije. Uz to, pozitivni efekti depreciranog kursa se ne reflektuju odmah na stanje tekućeg bilansa.

Treća mogućnost je da država uvede snažnu kapitalnu i deviznu kontrolu i time spreči prevelik odliv deviza, bar dok kriza traje. Iako ova treća mera deluje najlogičnije, nju je dosta teško sprovesti u trenucima krize. Špekulanti su veoma inventivni u izbegavanju ove vrste kontrole. Uz to, države u razvoju su najčešće previše korumpirane da bi mogle sprovesti ovakvu politiku u trenucima kada je pritisak na iznošenje deviza ogroman, a potencijalni valutni dobici ili gubici enormni.

Države najčešće pokušavaju da kombinuje pomenute mere, ali nažalost, valutne krize se retko okončavaju brzo i uspešno. U pravilu one prerastaju u duboke finansijske i ekonomske krize. Suština problema je u tome što je u periodima jeftinog novca i precenjenog kursa došlo do krupnih promena u ekonomskoj strukturi zemalja u razvoju. Strukturni problemi, pre svega gubitak konkurentnosti i kapaciteta, ne može se rešiti kratkoročnim monetarnim ili administrativnim merama.

Zemlje u razvoju su započele svoj put ka velikim nevoljama upravo onda, kada im se najviše aplaudiralo. Zlo seme koje je posejano u dužim periodima jeftinog novca i precenjenog kursa domaće valute, sada je u punom i nezaustavivom cvatu. Iz ovakvih kriza, nema lakog i netraumatičnog izlaza.

Jedna grupa ekonomskih analitičara za trenutne valutne poremećaje pre svega okrivljuje SAD i njenu politiku olakog štampanja novca. U tom tumačenju, SAD su krive jer vode sebičnu politiku, nevodeći računa o implikacijama takve politike na ostatak sveta. Kako je dolar i dalje ključna svetska valuta, sve što američki FED radi ili ne radi, pogađa i druge zemlje. Ovi analitičari smatraju da je rešenje u boljem koordiniranju monetarne politike na globalnom nivou.

Druga grupa ekonomista insistira na tome da su za valutnu krizu krive zemlje u razvoju koje su previše sklone ekonomskom populizmu, koje ne vode dovoljno računa o javnoj potrošnji, inflaciji i finansijskoj stabilnosti. U tom kontekstu, politika SAD više otkriva nego što uzrokuje ekonomske probleme trećih država.

Iako i jedna i druga argumentacija nisu bez smisla, one zaobilaze neke od ključnih problema svetskog ekonomskog sistema. Prvo, koordiniranje ekonomske politike se ostvaruje, ali samo na nivou moćnih država. Zemlje u razvoju, sa izuzetkom Kine i samo Kine, tu nemaju šta da traže. Svaki njihov apel je samo naivni vox clamantis. Drugo, argumentacija o krivici samih zemalja u razvoju je formalno tačna, ali i pomalo cinična.

Razvijene države kroz međunarodne institucije koje kontrolišu, kroz nevladine organizacije koje sponzorišu, ili kroz direktne bilateralne pritiske, ne dopuštaju zemljama u razvoju da vode onakvu politiku, kakva bi odgovarala njihovim nacionalnim interesima. Ove zemlje su upravo kroz nametnuti neoliberalni model ekonomski razoružane i prepuštene nemilosti tržišta kojim dominiraju velike sile i njihove korporacije. Bokserskim terminima rečeno, zemlje u razvoju moraju ne samo ući u ring i boriti se u kategoriji za koju nemaju potrebnu težinu, već im je i zabranjeno da u toj borbi drže visoki gard. Pravde radi, valja neprekidno ponavljati da je veliki broj država dobrovoljno i bez otpora pristao na takva pravila igre.

Ako bi se sumirala iskustva svih dosadašnjih kriza i ako bi trebalo izvući neku kratku pouku, ona bi uvek bila jednoznačna – države u razvoju mogu izbeći valutnu krizu samo ako su opsesivno fokusirane na stanje tekućeg bilansa, pogotovo na njegov trgovinski deo, i ako imaju ustanovljen sistem čvrste kapitalne kontrole. Čvrsta kapitalna kontrola je najpotrebnija upravo u najugodnijim periodima, u periodima obilja jeftinog kapitala[1].

Države koje kontinuirano imaju uravnotežen tekući bilans, ili još bolje, imaju suficit tekućeg bilansa, ne zavise od volje stranih kreditora i one mogu upravljati svojom sudbinom. Iskustvo međutim govori, da ni suficit tekućeg bilansa nije uvek dovoljan. I države koje imaju suficit tekućeg bilansa mogu dospeti u valutnu krizu ako nemaju čvrstu kapitalnu kontrolu. U periodima finansijske nestabilnosti, bilo kako da je ona generisana, domaći i strani špekulanti mogu neometano iznositi ogromne količine deviza iz ugroženih zemalja i time potpuno destabilizovati čak i fundamentalno zdrav finansijski sistem.

Teoretičari zavere bi u onome što se danas događa na tržištima trećeg sveta možda pronašli dokaze za tezu da je ekonomska politika štampanja dolara (ili evra) imala i dodatni skriveni cilj, a to je da zaustavi, ili bar uspori rast država u razvoju. Ova argumentacija nije daleko od pameti, ali se ipak ne sme zaboraviti da su zemlje u razvoju same i svojevoljno uzimale jeftini novac koji ih danas skupo košta i da ih niko na to nije prisiljavao. Tuđi novac je uvek skup, a najskuplji je kada se čini da je jeftin.

——————————————————————————————————————————-

[1] Tezu o tekućem bilansu kao najvažnijem agregatu za očuvanje finansijske stabilnosti sam često pominja, možda najviše u tekstovima

http://nkatic.wordpress.com/2011/11/20/finansijske-krize-faktografija-mitovi-zablude/ i

http://nkatic.files.wordpress.com/2013/03/svetska_ekonomska_kriza_katic.pdf

4 Komentara na Valutna kriza kao velika repriza

  1. Smatram da je ovo najbolji tekst koji je Nebojsa Katic ikada objavio. Mozda je napisao bolji ali to moje oko nije videlo.

    Nije dovoljno znati ,treba imati dara da se valjano sroci.

    E sad ,rodjaci, mozete da uramite tekst pa iznad radnog stola ministra finansija,privrede,premijera ,onog prvog sto je proso mimo druge i sl..

    Usput budi receno, ovo je i najkorisniji tekst na ovim stranicama od kako postoje…

  2. Nema zdrave privrede bez proizvodnje, drzanje stabilnog kursa samo pravi balon i sto vise brane kurs na kraju ce balon jace puci.

  3. Ovo treba da bude shtivo za sve ove “struchnjake” shto vode ex YU drzhave. Moj naklon i respect Gospodine Katicu

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>