Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
…
Али док Нахас паша изјављује да је монархиста, његови пријатељи у Енглеској (лабуристи) публикују у свом органу „Манчестер Гардијен“ један чланак против египатског Монарха какав се никад и нигде није написао. После таквог писања неће бити чудо ако у Египту наступи револуција коју из хуманих разлога не би требало желети ни најгорем народу, а камо ли нероду египатском где лабуристи сматрају да имају своје начелне пријатеље. Част ми је навести овде тај чланак листа из Манчестера који је и о нашој земљи писао често без и најмање деликатности и са пуно провидне зле намере. Ево тај чланак:
„Нереди у Египту иду брже него што смо мислили. Очевидно да је ситуација запаљива. Према томе какав су ток ствари узеле последњих дана, јасно је да су сви Египћани, подразумевајући овде и фелахе (сељаке) сви укупно за странку Вафд. Краљ Фуад није у прошлости имао добру репутацију, али је трпљен; међутим данас, он је тотално омрзнут.
Уколико су његове трупе и његова полиција одане његовој личности, то би се видело нарочито ако би енглеске трупе пошле да га спасавају из ћор-сокака у који су га бациле његове луде амбиције. Међутим, британске трупе могу бити употребљене само у опредељеним случајевима. Али ма како ствари пошле, Краљ Фуад може бити сигуран да Енглеска неће помагати, ни у ком случају, његову амбицију да управља земљом без парламента. Британска влада неће дозволити ни једног тренутка да енглеска војска буде употребљена за друге ствари него за одбрану живота и имања страних држављана[1].
Ако се с једне стране буду посматрали садашњи нереди египатски, може се узети да су они добро дошли јер ће се коначно пресећи досадашње питање хоће ли Египат бити управљан уставно или аутократски.
У почетку, Краљ Фуад је пристао на устав против воље. Од тога времена он није престајао да чини све напоре како би повећао привилегије Престола на штету Парламента. Било је једно време у којем је двор био чувен као огњиште интрига које су све ишле да повећају лични утицај Краљев. Међутим, у више погледа, краљ Фуад је културан човек, и учинио је много да подигне интелектуални живот Египта. Без сваке сумње, његова намера (је) изгледа да буде један праведни аутократ. Али где има један аутократ, ту нема један праведник. Он је чак сигуран да његове идеје о управи Египта јесу боље него идеје Нахас паше. Али истина је да египатски народ већма воли Нахаса него краља Фуада. Ово је можда лудост, али је факат. Да краљ Фуад увери своје Египћане, треба да остане у границама које му обележава устав, или да абдицира. По неки пут се чује да сви азијски народи воле да њима управља један деспот. Али ако то је било тачно у прошлости, није данас.
Али што је извесно, ако не буде стране интервенције, Вафд ће добити битку; и онда ће се Египат ослободити једног терета.“
Из овог писања лабуристичког букачког листа види се колико стоји Египат пред ужасном ситуацијом. Као да се на леђима овог народа боре у овом часу две завађене енглеске струје, лабуристи који помажу Вафд противно интересима саме Енглеске, и империјалисти који нападају Вафд и не помажући краља Фуада. Међутим, свако ко познаје египатски случај, зна да је краљ Фуад у неколико махова суспендовао устав или радио неуставно, само да би дошао до споразума са Енглеском противно претераним прохтевима и набуситим начинима овога истог Вафда. Чак и више: краљ Фуад није ниједном обишао устав ако му такве ствари нису тражене из Лондона. У овом моменту он је одиста усамљен. Ни један енглески империјалистички лист није ушао у његову одбрану; а његови противници у Египту публиковали су на челу својих листова горњи чланак „Манчестер Гардиена“ да још већма распале своје избезумљене масе, показујући да је краљ Фуад у овом моменту једина сметња њиховим унутрашњим слободама али чак и сметња споразуму са Енглеском. Најжалосније је овде подвући факат да је краљ Фуад дошао у сукоб са Нахасом нарочито због тога што велики демагог Нахас није хтео пре три месеца да потпише у Лондону споразум са Мекдоналдом (енглески премијер – МЗ), сасвим онакав какав је споразум тражила енглеска влада, и једини који је могућан.
Због свих ових заплета и противречности, није чудо ако догађаји у Египту буду и даље пошли овим путем којим иду сада, и ако ова земља оде у праву анархију. Међутим, једно је извесно: да су Енглези хтели, до ових крвопролића не би дошло; али, исто тако, ако буду променили своје држање, ствари у Египту могу сутра дан окренути најбољим путем. Ни краљ Фуад ни Нахас паша нису господари ситуације, него само енглески лабуристе и њихови противници енглески консервативци.
Јован Дучић, Дипломатски списи, стр. 99-101. Удружење Требињаца „Јован Дучић“ у Београду, 2015.
[1] Велика Британија је била заштитник интереса страних држављана у Египту. Од 1840. када је Турска Лондонском конвенцијом дала Египту административну аутономију, Египат је либералније тумачио режим капитулација у односу према странцима. Странци су у Египту били неприкосновени и могли су одговарати само по законима државе из које су дошли, пред својим дипломатским представницима – конзулима, који су у односу на њих имали административну, судску, извршну и фискалну власт. Странцима у Египту нису судили египатски судови на основу капитулантског начела судске ектериторијалности. Египат је признавао то право свим државама које су са њим закључиле уговор о капитулацијама“. Краљевина Југославија није имала такав уговор (као ни Краљевина Србија која је у Египту имала Дипломатску агенцију од 1907. године) иако је постојала једна колонија држављана Краљевине Југославије у Египту. Реформом египатског судства 30-тих година био је доведен у питање положај странаца – држављана чије земље нису имале уговоре са Египтом а уживали су скоро иста права као странци који су имали право капитулација. (АЈ, ПК, извештај отправника послова од 1. VI 1928, ф. 10)