Економско уздизање модерне Србије

Кад се погледа здање у коме је државна благајна, казначејство, онда се лако долази и на питање о новчаним приликама земаљске управе. Књаз је штедњом саставио државно благо од 10 милиона гроша (милион талира), отприлике. – Како је то могао један утучени народ, из сопствених средстава, без икакве новчане помоћи са стране, водити ратове од 1804. до 1812. и још доћи до државног уређења, које је захтевало знатне новчане суме? Како се могло у то доба, после пропасних прилика од 1813. и 1814, када је готово сва сопственост пропала, наћи средстава да се устанак почне, изведе и после његовог сретног завршетка да се одмах плаћају велики порези и да се нове државне установе уводе? Како се могло већ сада, после толико великих издатака, које су изазвале унутарње и стране прилике, доћи до државног блага, које је с обзиром на становништво и културу земље тако знатно и при томе, да се појединац тако мало напрегне, да се може бити у ниједној земљи, бар у ни једној цивилизованој, не плаћају мањи данци? – Од куда је дошла та по изгледу тако сиромашна земља, до суме која нас доиста изненађује?

Потпуно решење тих питања лежи у околности да постоји врло велики извоз, а готово никакав увоз и да је извоз у артиклу који се и у најтежим приликама размножавао. Наиме, годишње се извози на десет милиона гроша свиња и у сразмерној количини извозе се стока, коже, лој и мед. Тај је извоз био врло жив до почетка устанка, 1804, за оно дуго време, кад су Срби били само потлачена раја, и доносио је велику добит, а и за ратно доба није никад престајао. Кад се томе насупрот, узме у рачун, колико је мали увоз – главни артикал је со, која се узима из Мале Влашке, а нешто и из Аустрије – и нешто колонијалне робе, бојаџијски ствари, стакларије, грнчарије, оружја и муниције – то се лако долази до сувишка, који је са незнатне трговине у унутрашњости и малих потреба остајао у готовом у рукама појединаца, а често и у земљу закопавао и који се из године у годину повећавао.

Са тим знатним сувишком могуће је било одржати тако добре финансијске прилике и те су прилике у знатној мери допринеле томе да Србија заузме тако повољан положај. Уз то долази и то да књаз има несумњив таленат за финансијске ствари и да разуме вештину, да чини издратке, који изгледају изванредни за тако малу земљу, а да много не напреже силе државне благајне или становника. Депутација у Цариграду, пошиљке, одржавање добрих односа са околним пашама итд. стале су врло много, али због њих још до сада никада није наступило оптерећивање данцима, нити се услед тога, ма и за један дан, задржало пошиљање пореза Порти или београдском паши. Књаз лично узимао је до сада од народа само 30000 гроша годишње – три хиљаде талира. Његово лично имање, његова умешност и приљежност у обрађивању земље, дали су му могућност да његову, истина скромну, али велику, кућу одржава пристојно и да се свуда појави с достојанством. – Свакојако, кад се ствари уреде, јавни издаци мораће се знатно повећати.

Услед оног извоза сваки је сељак, поред земљорада и сточарства, и трговац у ширем значају, но што је то наш сељак. То је много допринело томе да одржи бистрину и обазривост у народа. Мањег су значаја до сад послови којима се баве трговци по варошима; несигурност прилика укочила је сваку већу предузимљивост. Но сад ће и та грана привреде добити полета и већег развића. У земљи још нема утврђене новчане вредности. Тако у Београду цванцик вреди 90, а у Пожаревцу и Крагујевцу само 80 пара. Београдски трговци, и најсигурнији, још узимају готов новац са 10% инетереса итд.

Стр. 145-146.

Земљу је покривао дубок снег. При свем тем, карактер Шумадије, који се тако разликује од осталих округа, јасно се видео. – Док је дивља Поречка река насељена готово искључно влашким пастирима и док у великим источним и јужним долинама Србију све више осваја земљорадња, у Шумадији свет још живи старим пастирским животом. Храстове шуме, које покривају овај део земље дају издашну рану за велике чопоре свиња. Највећи део људи и дечака у Шумадији проводи целу годину у тим шумама и свраћа се до својих кућа само на кратко време. Њихов цео живот посвећен је пастирском позиву, отуда је, да се управо овде налази прави народни карактер, да се цео тип народа налази још у највећој његовој ведрини, са свим његовим врлинама. Како су овде готово све мисли скупљене око напредовања свиња, то је најобичнији поздрав, кад се сретне Шумадинац у шуми: Има ли жира? Тј. иде ли добро?

Шумадинке су међу свим женама највештије ручним радовима. Лепе чарапе од шарене вуне, рукавице са ђинђувама из Шумадије, познате су на далеко.

Стр. 156.