Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Французи и Низоземци оптуживали су послије рата Британце да су хотимично игнорирали и занемаривали провјере-лозинке и друге показатеље из којих се могло јасно видјети да су неки одашиљачи пали под контролу непријатеља; тако су, према тим оптужбама, Британци слали агенте иако су морали унапријед знати да ће их на мјесту прихвата дочекати Нијемци. (Наводно је тако било жртвовано чак седамдесет агената!) У тим се оптужбама тврдило како се то радило зато да би се створили канали за комуницирање који ће касније бити потребни да би се непријатељу слале лажне информације и то тако да он у њих вјерује. Низоземци и Французи оптужили су Британце и да су нарочито радо употребљавали женске агенте у триковима са шифрама. Зашто управо жене? Знајући да ће Нијемци посумњати ако им превише лако успије разбити шифру којом неки мушки агент комуницира с Лондоном, Британци су (тврди се у тим оптужбама) радије употребљавали жене: очекивали су, наиме, да ће Нијемци полазити од претпоставке како ни један Енглез не би био тако лош кавалир да угура жену у такав прљави маневар.
Биле су то веома тешке оптужбе, па се разумије само по себи да су Британци занијекали њихову тачност. Ипак је остало отворено једно питање. Нису ли Британци, одлучивши једном да по сваку цијену остваре стратегијско и тактичко изненађење за Дан Д, заправо и у томе опет само „хладно и точно прорачунали зараду и добитак“ (како ће то послије рата описати Мастерман); нису ли ставили на једну страну ваге животе неколико агената, а на другу страну животе многих тисућа савезничких војника на обалама Нормандије? Неке се чињенице не могу порећи. Послије пропасти мреже Проспер SOE није одмах обуставио рад неколико одашиљача који су били повезани с Проспером – и ти су одашиљачи (и људи који су њима баратали) пали у руке Нијемцима. Због тога пропуста големе пошиљке новца, оружја и ратне опеме бачене су Нијемцима умјесто Французима, а становит број агената F Секције дочекали су у Француској Нијемци, а не Французи, то јест њемачки а не француски „одбори за дочек“. Шта то значи? Зар Британци доиста нису знали да ће ти одашиљачи пасти Нијемцима у руке? Или су то знали, али су играли неку радио-игру која је била саставни део плана Fortitude у операцијама обмањивања Нијемаца о мјесту и датуму инвазије? Ако је потврдан одговор на прво питање, Британцима се може пребацити само то да су починили страховито трагичну грешку; али, ако је потврдан одговор на друго питање, онда су они људским животима куповали тактичке предности које ће имати на Дан Д. А ако је је доиста било посриједи свјесно жртвовање властитих људи, поставља се питање што су заправо Британци мислили да ће тиме постићи.
Тврдња да су Британци жртвовали властите агента у радио-играма и у смицалицама са шифрама заправо највише почива на трагичном случају младе жене која је носила конспиративно име „Маделеине“, а заправо се звала Noor Inayat Khan.
A.C. Brown „Dan „D“ u oklopu laži“, Velike obmane drugog svjetskog rata, str. 226-227. Центар за информације и публицитет, Загреб 1977.