Моћ енглеске аристократије у II светском рату

… а LCS је почео плести сложену мрежу ратних варки којима по лукавости неће бити премца ни у енглеској ни у америчкој повијести. Успоредбе би се могле пронаћи тек у напуцима Сун Цуа, који је негдје између 600 и 500. године прије наше ере освојио Чу, Чи и Чин, и који је први уџбеник војних вјештина писао у вријеме кад је Лондон још био претповијесна мочвара. Сун Цу је врло добро описао оно што ће у наредним месецима 1943. бити задаћа LCS-а и удружених служби: „Најприје поткопај непријатеља, па ће затим у твоје руке пасти и његова војска. Заведи га, удари по његовој одлучности, разбиј му привреду, поткупи га. Посиј неслогу међу вођама, уништи га без борбе.“

Циљ свих будућих обмана бијаше „збунити и поразити“ Хитлера и OKW планом Overlord – што је био назив савезничких стратегијских потхвата на подручју сјеверо-западне Европе у 1944. години. А главним циљем био сам Хитлер, јер је он био нјемачки врховни командант. Против тога самоука устремила се скупина људи што бијаху аристократска крема једне касте по крви, земљопосједу и новцу, а која је сада управљала и британским тајним службама. Бијаху то потомци клике – која се обнављала у затвореном кругу – клике што је створила један свјетски империј и владала њиме двјеста и више година; имали су стога на располагању богато искуство у ратним варкама и специјалним средствима. Ти су се људи прихватили задатка са жаром и одлучношћу – а и злобом, рођеном можда из схваћања да ће и они и њихова класа пропасти ако сада закажу. Приступили су карташком столу у вјери да је то посљедњи коцкарски потез Британије, па су заиграли попут Chateaubrianda кад је његову класу сатрла француска револуција: чувајући ону „жарку љубав према слободи, својствену одабранима којима је куцнуо посљедњи час“.

У Storey s Gateu, Черчиловом бункеру испод вестминстерског плочника, „Надзорник варки“ – како је, као у неком Кафкину роману називан шеф LCS-а, пуковник John Henry Bevan – бијаше узорком тих лукавих и у исти мах угрожених британских аристократа. Јавности потпуно непознат, јер је био веома тих човјек, Беван је стасао у жару финанцијске моћи Лондона. Унук једног од највећих британских новчара и син водећег лондонског бурзовног мешетара, Беван је и сам успјешно мешетарио прије рата, па је и краљевску обитељ савјетовао о томе како да улаже новац. Бит ће зато именован тајним саветником у служби суверена, па ће његово постављање за „Надзорника варки“ бити у најбољој традицији таква мјеста – јер то је, дакако, био посао за аристократе. LCS су узастопце водили један син грофа од Derbyja, један брат грофа од Scarborougha и сада Беван, који је вјенчањем ушао у породицу грофа од Lucana а по мајци је био у роду с виконтима од Hampdena и војводама од Buccleucha.

Беван је (као и Menzies) полазио Blessed College of St. Marys  у Итону, а онда је ступио у Christ Church, најскупљи колеџ Oxforda, гдје је битни циљ одгоја био подучити интелигентне студенте како да допру до високих положаја у јавној служби – будући да им је то њихов друштвени положај омогућивао. Бијаше то свијет за себе, у којему је сватко свакога присно познавао много прије него што би доспио у Westminster; сјајан темељ, дакле, за онога чији ће рад на обманама захтијевати повјерење и присну сурадњу политичких моћника.

A.C.Brown „Велике обмане другог свјетског рата – двоструки шпијуни“ Центар за информације и публицитет, Загреб 1977. Стр. 35-36.

Посебице су банке и лондонски Сити играли важну иако једва замјетљиву улогу у обавештајном послу и стварању обмана; и Беван и Мензиес били су класом и обитељу у положају да се послуже големим, али понајвише тајновитим свијетом новчара у корист савезничке стратегије. Хитлер је, сматрало се у тим круговима, превратник чијој се ријечи не може вјеровати а чија политика и дјелатност не навјешћују никакво добро, дапаче, много зла институцијама свјетске трговине. Својим стољетним искуством, својим увјерењем како није важно што човјек зна него кога зна, својим безбројним невидљивим нитима што су City и Wall Street повезивале са свим свјетским метрополама, својим испреплетаним обитељима, установама и вјерама, самом истинском моћи и дометом новца, и својом мрежом финанцијских информација у покрету, моћници финанцијског свијета омогућавали су Бевану и Мензиесу врло привлачне тајне канале све до дворова у Берлину.

Стр. 40.

Још један чимбеник био је на страни LCS-а: врстан британски систем трговачких, војних и дипломатских комуникација. Захваљујући тој глобалној мрежи, LCS је могао достављати своје упуте брзо, сигурно, поуздано и временски усклађено. То је значило, на примјер, да се нека прича, лансирана у лисабонским дипломатским круговима, могла потврдити политичким потезом у Washingtonu, новинским чланком у Stockholmu, војном акцијом дуж сиријско-турске границе, прорачунатом „провалом“ у Мадриду, гласином у Каиру и изјавом некога високог заповједника у Делхију. У таквим комуникацијама – које су биле створене ради управљања Империјем – Беван је добио инструмент којим ће свирати по својој вољи.

Али Беван, и сви отали у LCS-у, добро су знали да ће њихове ратне варке упалити само ако тајне самих Савезника буду окружене непробојном сигурношћу. За успјех обмањивачког посла битна је шутња. Пренагљена изјава, погрешан потез, пробијена шифра – и низ других могућих грешака – раскринкат ће покушај обмане. Кад би се то догодило, Нијемци би могли докучити срж истине испод омотача лажи, правилно распоредити своје снаге и тако изненадити Савезнике. Да се то не догоди, у истину о савезничким плановима смјело је бити упућено само врло мало савезничких команданата. Другим ријечима, понекад је требало завести и пријатеља како би се преварио непријатељ.

Стр. 43.