Винстон Черчил – енглески Сун Цу

Управо је Черчил био увелике одговоран што је специјалним средствима додијељена средишња улога у Нептуну (операција искрцавања – МЗ). То што су она примијењена као битно оружје у другом свјетском рату, и стварање централне агенције LCS (London Controlling Section), за измишљање и координирање ратних варки уз помоћ специјалних средстава – био је вјеројатно његов највећи индивидуални допринос војној теорији и пракси. Теорија се родила захваљујући Черчиловом искусту у једном другом рату, и то с војном операцијом која је завршила катастрофално – у Галипољу. Черчил је 1915. године, забринут пат позицијом на западној фронти, покушао свладати застој рововског рата „убодом ножа“ у „меки трбух Европе“. У Дарданелима је искрцан велики савезнички експедициони корпус који је имао отворити нову фронту и привући онамо њемачке снаге из Француске. Али нож се сломио, а експедиција је пропала уз губитак 252 тисуће војника, понајвише због млитавости и претјеране опрезности савезничких генерала и адмирала који су заповиједали операцијом. Черчил је као главни архитект плана морао дати оставку на положај првог лорда Адмиралитета. Чинило се да је том оставком докрајчена његова каријера политичара и државника. Повукавши се из политике, он је размишљао о „бешћутном крвопролићу“ у Француској које је збрисало цијелу једну енглеску генерацију. Тада је написао есеј што ће постати credo LCS-a. Његов је главни закључак:

Битке се добивају крвопролићем или маневром. Што је већи генерал, то ће се више ослањати на маневар и захтијевати то мање крвопролиће… Готово све битке што су оцијењене као ремек-дјела војне вештине… биле су битке маневара, у којима је непријатељ понајчешће био поражен неким новим проналаском или уређајем, неким необичним, брзим, неочекиваним продором или ратном варком. У таквим су биткама губици побједника били мали. Да би нетко био велики заповједник, мора посједовати не само обиље здрава разума и способности закључивања, не само домишљатост, него и понешто од мађионичара, способност за оригиналан и неочекиван поступак што ће збунити и поразити непријатеља… Много је врста маневара у рату, али се само понеки од њих изводи на бојном пољу. Постоје маневри на боку и у позадини. Постоје маневри у времену, у дипломацији, у механици, у психологији; све су то маневри далеко од бојног поља, па ипак имају на њ одлучан утјецај – сврха је свима да изнађу путове лакше од крвопролића како би се остварио главни циљ.

Ту је филозофију, рођену у трагедији и опћем покољу једне амфибијске операције, ваљало сада примијенити како би се спречила још већа трагедија и покољ на Дан Д.

В. Черчил: „У ратним временима истина је тако драгоцјена да би увијек требало да је прати тјелесна стража лажи“. 30.стр.

У високим сферама обавјештајног рада чињенице су често биле равне најфантастичнијим досјеткама романа и мелодрама. Заплет у заплету, завјера и протузавјера, пријевара и двострука пријевара, прави агент и лажни агент, двоструки агент, злато и челик, бомба, бодеж и одред за стријељање – све је то било тако испреплетано да се чинило невјеројатним иако је уистину постојало. Шеф и високи официра тајне службе кретали су се тим подземним лабиринтима и обављали свој посао с хладном и безгласном страшћу. 33.стр.

 A.C.Brown „Велике обмане другог свјетског рата – прислушкујте Хитлера“ Центар за информације и публицитет, Загреб 1977. Стр. 23-24.

Сун Цу је преведен на енглески 1910. године па је вероватно употребљен током Великог рата, јер се Хитлер у „Мој живот“ жалио да су рат изгубили због веште енглеске пропаганде. МЗ