Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Наслеђе римске државе и хеленистичке културе одређује политички и културно онај доминантни положај који је Византијско Царство вековима сачувало у свету: као најзначајније средиште културе и просвете, као моћна државна творевина са јединственим апаратом, надмоћном ратном техником, изграђеним правним поретком и високо развијеним привредним и финансијским системом. Враћање у односе натуралне привреде после слома валуте у III веку било је у источном делу Царства само пролазна појава; већ је валутна реформа Константина Великог створила основу за стално продирање новчане привреде, која је у Византији мало-помало превагнула. По томе се византијска држава темељно разликује од осталих средњевековних држава са њиховим примитивним системом натуралне привреде. Новчано богатство је тако и постало један од главних извора моћи византијске привреде. Стр. 5-6.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B0_3._%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%B0
Али дуга, напорна борба потпуно је истрошила снаге земље. После свог последњег полета под Михаилом VIII Палеологом, Византија се нашла парализована, слаба и немоћна да се одупре надирању Османлија на Истоку и Срба на Балкану. Од краја XIII века почиње нагло пропадање Византијског Царства без изгледа на оздрављење.
Финансијски слом намеће драстичне мере штедње, пре свега радикално ограничавање бројног стања војске и у исти мах повишење пореских терета. После великог пада вредности у XI веку, византијска перпера – „иперпирон“, како се византијски златник сад све чешће назива – била се опоравила у дома Комнина, тако да је неко време опет имала око 90 процената своје номиналне вредности. Али затим је наступило ново погоршање, које је коначно покопало углед византијског нова у спољном свету. Већ од средине XIII века, византијка номизма, која је некад без конкуренције владала светском трговином, знатно је потиснута новим златником, „la buona moneta d`oro“ талијанских градских република. Заиста је њена легурна финоћа тада износила само две трећине номиналне вредности. После поновног освајања Цариграда византијска перпера се још више срозала и на почетку XIV века имала је само још половину своје вредности. Отад је византијски новац, напоредо са растућом привредном невољом, падао све јаче и брже. Последица је била осетно дизање цена. А поскупљење животних намирница изазвало је општу кризу исхране, која ће царство Палеолога трајно све теже притискивати. Стр. 44-45.
О кризи Турске империје прочитати:
Георгије Острогорски „Привреда и друштво у Византијском царству“, Просвета 1969.