Моћ „Big Moneya“ – иза кулиса политике САД

Онај толико хваљени амерички систем двију странака је заправо само варка. Заправо влада само једна странка. Она је без имена и невидљива је, па само од времена до времена излази од њезиних функционара на свјетлост јавности. Испод покрова демократстког живота, који служи за заваравање, успио је мален скуп нечувено богатих, незаситљиво похлепних и неизмјерно бескрупулозних људи подићи апсолутну владавину „Big Moneya“, крупног капитала.

Дакако да у Америци не влада нафта сама. Она мора своју моћ дијелити с индустријом челика, угљена, аутомобила и памука, с рударством, бурзом и другим елементима „big businessa“.

Индустрија нефте стоји, међутим, на челу. Између оних седамнаест највећих индустријских подузећа, којих број активе премашује милијарду долара, налази се ништа мање него девет петролејских подузећа. То је професор  Robert Engler са Sarah Lawrence Collegea утврдио у значајној серији чланака под насловом „Oil and Politics“, што их је часопис „New Republics“ објавио у коловозу и рујну 1955. Одонда су још два даља петролејска подузећа ушла у „клуб милијардера“.

Индустрија нафте не захваљује својим ничим неоспорну позицију моћи само свом истакнутом положају унутар народне привреде, већ специјално свом ванредном утјецају на управу.

Нафта квари све што деђе у дотицај с њом. Крај тога је посве подложила „слободну“ америчку штампу. Не постоје ни једне важније новине – а да и не говоримо о повитљивим чистим носиоцима рекламе, као што су радио и телевизија – које би се усудиле да чињенице из трговине нафтом објаве неуљепшане.

Није ни чудо! Пропагандни буџети великих петролејских подузећа прави су извор профита за новинске накладнике који умију затворити очи и уста. С друге стране, та средства служе и зато да се пркосници на осјетљив начин поуче добру владању.

„American Petroleum Institute“ који, као и други бројни „институти“ у САД, нипошто не служи објективном обавјештавању или истраживању, већ представља централни пропагандни орган индустрије нафте, редовито објављује велике огласе у штампи. Цио низ гласовитих људи из свих подручја привреде и интелектуалног живота пјева у текстовима огласа химну у част петролејаца, као да су они доброчинитељи човјечанства.

…

Будимо тачни: заиста постоји оштра борба у послу с нафтом, али нипошто не у смислу оног поштеног натјецања које користи потрошачу, одржавајући цијену на ниском нивоу. Та се борба не врши између појединих подузећа, већ између двије велике групе подузећа. На једној страни стоје „међународна“ подузећа, која велик дио своје нафте ваде на Блиском истоку и у Венезуели, а с друге стране „independens“, неовисна подузећа која раде готово једино у Сједињеним Државама.

Борба између тих двају скупова нема, међутим, утјецаја на цијену нафте. Чим се ради о томе да се одрже цијене, обје стране хармонички сурађују.

Поводом истраге, коју је у почетку 1957. повео сенат о порасту цијене нафти, правни је савјетник Donald P. McHugh у свом извјештају сенатском „антитрустовском одбору“ искрено изнио констатацију подобну да нас заплаши, да је нафта „постала неком врстом свете краве музаре америчке индустрије“.

Ни у једној другој индустрији, навео је McHugh у свом извјештају који обухваћа 24 странице, не постоји толика картелска пракса. Он тврди да је у индустрији нафте међусобно натјецање већ давно подлегло дугу картела.

               „Индустрија нафте је у свом настојању, да увери владу о томе како њезин изванредни положај захтијева и повлаштени статус, имала много више успјега од осталих грана индустрије.

               У другом дјелу свога извјештаја McHugh каже да контрола нафтовода „омогућује великом интегрираном петролејском подузећу да искључи своје конкуренте једноставно на тај начин што неовисним прерађивачима нафте више не допушта да дођу до нафте“.

Тако дакле у пракси изгледа „слободна конкуренција“ о којој штампа објављује тако лијепе говоре. Такозвана „конкурентна борба“ у послу с нафтом састоји се једино у томе да сваки скуп покушава у производњи и на тржишту избити на чело. Ради ли се пак о томе да се заједнички интереси индустрије најфте бране према вани, онда сва подузећа сачињавају затворену фронту.

Кључ за заиста слободну конкуренцију је слободна игра снага између понуде и потражње. Индустрија нафте се за тај закон уопће никада није бринула. Она је у бројним приликама показала да и у случајевима презасићености тржишта нафтом ипак може повећати цијене.

Како је то могуће? Одговор је једноставан: јер међународни петролејски картел, који одређује цијене по цијелом свијету, ужива протекцију владе Сједињених Држава, оне исте владе која се службено заклела да ће поштовати законе против трустова у САД.

Joachim Joesten: Нафта влада свијетом, НИП Загреб 1958. стр. 139-141.