Home » 3 Industrija, z Jovo Drobnjak » NOVA INDUSTRIJALIZACIJA

NOVA INDUSTRIJALIZACIJA

Uslov ne samo opstanka već i razvoja društva

Uvod.

Industrijalizacija je društveni koncet privrednog razvoja u kome dolazi do korenitog menjanja privredne strukture pod dejstvom ubrzanog razvoja industrije i primene savremenih tehnologija. To je najbrži i najefikasniji način za ubrzanu promenu usporenog i tradicionalnog u industrijski dinamično društvo. Industrijalizacija nije jednokratan posao, već kontinualan proces u kome se usavršava i unapređuje  proizvodnja, a sa usavršavanjem i inovacijama u proizvodnji, usavršava se i preobražava celokupno društvo. To je koncepcija sa kojom se ostvaruje metamorfoza svih društvenih segmenata i ubrzano podstiče zaposlenost
radnika, pospešuje rast i razvoj ekonomije, zatim utiče na razvoj građevinarstava i tercijalnih delatnosti, na razvoj obrazovanja i nauke, na poboljšalje zdravstva, na razvoj kulture i sporta, kao i na rast BDP i standarda građana. Industrijalizacija nije samo koncepcija privrednog razvoja, već je to i svojevrsna ,,privredna ideologija’’ čijom se primenom preobražava celokupno društvo. To je jedina ,,ideologija’’ od koje svi imaju koristi, a niko štete.

Reindustrijalizacija je ponovna industrijalizacija, koja bi trebala da se ostvaruje sa novom strategijom pro izvodnje gde se procesi proizvodnje zasnivaju na savremenim tehničko-tehnološkim dostignućima i gde se struktura, kvalitet i dizajn prizvoda stalno prilagođavaju zahtevima tržišta. Posmatrano sa sadašnje tačke, koncept reindustrijalizacije bi podrazumevao ambiciozan plan izgradnje modernih i sofisticiranih ekološki odgovornih i energetski efikasnih industrija koje zapošljavaju visoko obrazovanu radnu snagu i koji ima podršku od naučnih institucija.

Za uspešno ostvarenje reindustrijalizacije, državni menadžment bi o istoj trebao imati stratešku viziju na temelju koje bi trebao projektovati strateške ciljeve te kontinualno dograđivati i unapređivati ekonomsko-pravni ambijent. Da bi se napravila strategija o reindustrijalizaciji i ista počela provoditi, neophodno je doneti set propisa sa mnoštvom ideja, podsticajnih mera i principa sa kojima se može odgovoriti na sve sadašnje i buduće izazove. Takve aktivnosti zahtevaju korenite reforme u svim privrednim i finansijskim segmentima. Znači, državna meritokratija bi trebala vizionarski sagledati potrebe društva, odrediti pravce razvoja i doneti odluke o strateškim ciljevima, kontinualno dograđivati i unapređivati privredni ambijent i biti generator afirmacije i omasovljenja ,,industrijskog duha’’ za ubrzanu i sveobuhvatnu reindustrijalizaciju.

Pojam reči industrija i industrijska proizvodnja.

Rec industrija potiče od latinske reči ,,industrius’’ što znači vrednoća. Tako etimološki posmatrano  iz  navedene reči proizlazi da industrija nije ništa drugo do proizvodnja vrednosti, odnosno proizvodnja novih dobara za tržište.

Pod industrijom se podrazumeva skup proizvodnih delatnosti u društvu, koje pomoću tehničkih i tehnoloških dostignuća, u skladu sa normativnim ustrojstvima i potrebama tržišta, proizvode materijalna dobra za tržište. Osnovna podela industrije pravi se na:

-Ekstraktivnu industriju (lat. extractus, što znači izvučen), koja se bavi eksploatacijom (vađenjem) iz zemljišta i vodenih površina: uglja, ruda, nafte. gasa i dr. i

-Prerađivačku industriju koja se bavi preradom biljnih, životinjskih i mineralnih sirovina u cilju proizvodnje materijalnih dobara namenjenih tržištu.

Pored osnovne podele, postoje i druge podele kao npr. podela na tešku i laku industriju, zatim podela po industrijskim granama na: metalsko-prerađivačku, mašinsku, hemijsku, farmaceutsku, tekstilnu, naftnu, prehrambenu, drvoprerađivačku, automobilsku industriju i dr., kao i podela na nenamensku i civilnu industriju.

Industrijska proizvodnja je svrsishodna delatnost sa kojom čovek, od prirodnih resursa, pomoću mašina, organizuje proizvodnju upotrebnih vrednosti. Dakle, industrijska prozvodnja predstavlja način proizvodnje koja se ostvaruje pomoću mašina za koju su neophodni ljudski rad i organizacija rada (ljudski kapital), mašine i prirodni resursi ili poluproizvodi (finansijski kapital). Putem industrijske proizvodnje vrši se ,,razmena materije’’ između čoveka i prirode što je prirodni uslov za život i opstanak ljudi. Upravo iz navedenih razloga, industrijska proizvodnja je jednako svojstvena svim oblicima ljudskog društva.

Početak industrijske proizvodnje se vezuje za pronalazak parne mašine u drugoj polovini 18. veka (Britanac James Watt je 1764. god. usavršio parnu mašinu) što je uticalo na promenu načina proizvodnje i dovelo do korenitih društveno-ekonomskih promena u celom svetu. Odmah se u svim industrijskim granama, počelo prelaziti sa manufakturne (ručne) na industrijsku
(mašinsku) proizvodnju koja je omogućila bržu i jeftiniju prouizvodnju roba. Ovaj revolucionarni pronalazak ubrzo je našao primenu u svim segmentima društva i podstakao daljnja naučna istraživanja i pronalaske. Tako je amerikanac Robert Fulton 1807. godine sagradio prvi parobrod, a već 1819. godine američki parobrod ,,Sevana’’ preplovio je Atlantski okean za 26 dana. Godine 1814. englez Džordž Stivenson konstruisao je prvu parnu lokomotivu, a 1825. godine u Engleskoj je sagrađena prva železnička pruga u svetu. Korenite promene u načinu proizvodnje i načinu života ljudi, izazvane pronalaskom parne mašine,
naziva se industrijska revolucija.

Kratak pregled razvoja industrije u Srbiji.

U bivšoj zajedničkoj SFRJ imali smo plansku privredu pa se i razvoj industrije odvijao prema  ,,skrojenim’’ državnim planovima.
Uvođenjem samoupravljanja i delimičnom demokratizacijom društva, došlo je do decentralizacije državnih funkcija pa je najvećim delom planiranje proizvodnje i razvoja preneseno na republike, lokalne zajednice i privredne subjekta. Tako je privredni sistem postepeno dobijao obrise tržišne ekonomije uz znatne državne intervencionizme. Međutim, ono što karakteriše ovaj period jeste dinamičan i kontinualan razvoj industrijske proizvodnje. U periodu od 1953. do 1988. godine industrijska proizvodnja u SFRJ rasla je po prosečnoj stopi od 7,5 odsto, a u Srbiji po prosečnoj stopi od 8,3 odsto. Najveći rast industrijske
proizvodnje bio je od 1953. do 1965. godine kada je prosečna stopa rasta u SFRJ bila 11,9 odsto, a u Srbiji 13 odsto.

Posle devedesetih godina, zbog sankcija i ratova, naša industrija je najvećim delom devastirana. U totalnoj izolaciji nemoguće je bilo pratiti tehnološki razvoj zbog čega su sredstva tehnološki zastarevala, a usled pomanjkanja finansijskih sredstava slabo su i održavana. Odsečena od stranih tržišta, većim delom naša industrija bila je upućena samo na produkciju za domaće potrebe.
To je uticalo na raspad  i znatno uništenje velikih privrednih sistema. Radnici su odlazili iz fabrika da bi na drugačiji način obezbeđivali najosnovniju egzistenciju za sebe i svoje porodice, a sa njihovim odlascima gubila su se i proizvodna znanja, navike i fabričke specifičnosti.

Posle društveno-ekonomskih promena 2000. godine u masama je zavladao optimizam i narod je očekivao brzi oporavak ekonomije, revitalizaciju industrije i poboljšanje standarda građana. Nažalost, to su bile samo lepe želje. U Srbiju su na vlast došli, uglavnom, ljudi bez kritičnog minimuma znanja i bez bilo kakve privredne empirije. Imali su samo dobre referense od svojih poslodavaca – imperijalističkih sila. Oslobođeni od stvaralačkih poriva i ambicija za razvoj i preobražaj društva, kao i od svake vrste patriotizma, imali su samo za cilj – zadovoljenje ,,svojih gospodara’’ uz čiju su pomoć došli na vlast, zatim što više se obogatiti na račun društva i bez odgovornosti uživati u blagodetima vlasti. Dobijanjem statusa vazala, smatrali su da će večno vladati. Odmah su se proglasili srpskim ,,reformatorima’’. Osudili su industriju na propast, propovedajući da se tehničko-tehnološka zastarelost ne može nadoknaditi te da nam industrija nije ni potrebna. Često su napominjali da mi i ne posedujemo neophodne ljudske, a niti prirodne resurse, a ono što imamo trebalo bi prepustiti drugima da eksploatišu. Kako su često napominjali,  naša ekonomija treba da se fokusira na razvoj ,,lepših’’ poslova, a to su usluge. Dakle, uništenje industrije, bili su
početci implementacije instrumenata globalizacije, a taj prvi korak imao je dva osnovna cilja. Prvo, trebalo je uništiti industriju zato što je vlastita industrija glavna prepreka globalizaije (imperijalizma) i drugo, uništenjem industrije uništava se baza sindikata koji bi mogli biti glavni otpor globalizaciji. Odmah je nastavljena implementacija i ostalih instrumenata: prodaja državnih preduzeća i rasprodaja ostalih resursa, uvođenje neoliberalne ekonomije koja podrazumeva – liberalizaciju trgovine, liberalizaciju finansijskog tržišta, liberalizaciju stranih direktnih investicija i dr. Zatim, pored navedenih, postepeno su implementirani i ostali instrumenti globalizacije: ukidanje pomoći i subvencija domaćim privrednim subjektima, liberalizacija GMO proizvoda, uništavanje vojske i vojne industrije, stavljanje medija pod kontrolu, infiltracija u institucije koje imaju značajan uticaj na društvo – kao što su SPC i SANU – i otupljivanje njihove uloge, uništavanjenje nacionalne kulture i uvođenje ,,vesternizacije’’  i dr.

Posledice vazalske politike samozvanih ,,reformatora’’ su i nesagledive i teško merljive. Primera radi, pomenućemo samo nekoliko činjenica. Udeo industrijske proizvodnje u BDP od 21,7 % iz 2001. godine sveden je na 15 % u 2010. godini. Broj industrijskih radnika od jednog miliona, koliko ih je bilo zaposleno 1989. gdine, smanjio se na svega 312 hiljada u 2010. godini. No, da ne bi nabrajali samo kvantitativne materijalne i ljudske potencijale, neophodno je pomenuti da je u industriji
izgubljen i kvalitativni potencijal. Politikom rasprodaje državnih preduzeća, blokadama računa, kadrovskim obezglavljivanjem industrijskih sistema i stvaranjem opšteg beznađa, uništena je industrijska sposobnost i onemogućeno je da industrijski sektor uspešno upravlja i inovira svoje poslovne sisteme kako bi bili konkrurentni na globalnom  tržištu. Obrazovanje i nauka, od kojih zavisi budućnost  industrije i društva u celini, potpuno su zanemareni, tako da su izdvajanja iz budžeta za ove delatnosti svedena na nivo statističke greške. Zbog neodgovorne politike u svim segmentima društva i očiglednog uništenja industrije, u zemlji je zavladala apatija i opšte beznađe. Radnici su svakodnevno ostajali bez posla, a mladi nisu imali nikakve šanse za zaposlenje. Takvo stanje proizvelo je najveći gubitak ljudskog kapitala u istoriji srpskog društva. U potrazi za obezbeđenjem gole egzistencije, iz Srbije se zauvek iselilo preko 250.000 mladih i obrazovanih ljudi. Oni su najveće biološko bogatstvo za one zemlje u koje su se doselili i čije će ekonomije izgrađivati, a za Srbiju najveći biološko-umni gubitak, nacionalni poraz i istorijska sramota. Trend iseljavanja još uvek se nije zaustavio.

U periodu od 2000. pa do 2012 godine – izuzimajući period od početka 2004. do 2008. godine – napravljeni su veliki ekonomski, biološko-umni, kulturni, bezbednosni i ostali sociološki zločini koje je nemoguće čak i utvrditi i koji se ne mogu zaceliti
za dugo vremena.

Pogled na današnje stanje u industriji.

Danas industrija u Srbiji (ono što je ostalo od industrije) ne samo da tehnološki zaostaje za evropskim i svetskim industrijama, već zaostaje i u odnosu na tehnološki nivo koji je imala 1990. godine. U strukturi prerađivačke industrije 90 % preduzeća su iz grupe niske i srednje tehnološke intezivnosti. Takođe, u ovim grupama zaposleno je i 90 % industrijskih radnika. Ovakvo stanje predodređuje i kvalifikacionu strukturu industrijskih radnika što se nepovoljno odražava na tražnju visokokvalifikovanih radnika. Veoma su male grupe visokih i srednjevisokih tehnologija, tako da nemamo kritični minimum koji bi bio generator i pokretačka snaga razvoja industrije kao bitne komponente nezavisnosti i dugoročne stabilnosti. Takvo stanje znatno se odražava i na strukturu srpskog izvoza koji se dominantno zasniva na primarnim proizvodima (34,5 % u 2009. godini), umesto na proizvodima veće dodate vrednosti i višeg stepena finalizacije.

Navedene činjenice upućuju nas na konstataciju da Srbija u poslednje vreme ne stagnira zbog uticaja svetske krize, već zbog sopstvene autohtone krize (zbog nesposobnosti i neodgovornosti državnog menadžmenta) koja se može otkloniti uvođenjem odgovornosti u državni menadžment, zatim promenom strategije o razvoju privrede i stvaranjem posebne strategije o reindustrijalizaciji uz aktiviranje potencijala meritokratije, kao i stvaranjem strategije o dugoročnom ulaganju u obrazovanje
i nauku.

Provođenje politike globalizacije u Srbiji, koja uključuje i neoliberalnu ekonomiju kao njen neodvojivi deo, dovelo je do devastacije industrije, tihog odumiranja tradicionalnih industrijskih centara i do masovne nezaposlenosti. Upravljanje
industrijskim razvojem prepušteno je nekoj vrsti stranih direktnih investicija (SDI) koje stihiski ulaze bez bilo kakve selekcije i državne odgovornosti. Najveći deo takvih investicija su proizvodnje niske tehnološke intezivnosti koje ne donose niti nove tehnologije niti zapošljavaju visokoobrazovanu radnu snagu. Naši ,,reformatori’’, kao protagonisti neoliberalne ekonomije, bazirali su politiku nacionalnog ravoja (ako se uopšte može govoriti o nekom razvoju) upravo na SDI (koje nisu ništa drugo do jedna od komponenti neoliberalnog fundamentalizma) nezavisno od stepena tehnološkog inteziteta. Iz budžeta su izdvajana ogromna sredstva i dodeljivana nekim stranim investitorima koji su došli samo zbog jeftine radne snage i organizovali neku vrstu manufakturne proizvodnje. Stoga, treba još jednom ukazati na poraznu činjenicu da su sa takvom politikom, uglavnom realizovane SDI sa niskim stepenom tehnološkog inteziteta. Čak i u poluozbiljnim državama (koje se nazivaju banana država)
bila bi zatvorena vrata takvim investicijama, a kamoli da bi ih još i subvencionisali.

Kada se govori o SDI treba napomenuti da praksa tranzicionih i drugih zemalja u razvoju, kao i ozbiljna empirijska istraživanja pokazuju, ne samo da strane direktne investicije ne podstiču privredni rast i razvoj, već da među njima postoji negativna veza (veće inostrane investicije – manji rast i obratno). To potvrđuju mnogi istraživači među kojima je i ugledni Prof. dr. Jože Mecinger (u časopisu Kyklos). Njegovo istraživanje obuhvata gotovo sve postsocijalističke zemlje u dužem vremenskom periodu. Takođe, i Komisija za rast i razvoj – osnovana 2006 godine – sa kojom je upravljao poznati nobelovac Majkl Spens, proučavala je iskustva i modele u 13 ekonomski najuspešnijih zemalja koje su u kontinuitetu od 25 godina ostvarivale prosečnu stopu rasta iznad 7 % i došla do jedinstvenog zaključka da se njihova uspešnost zasniva na: štednji, visokoj stopi vlastitih investicija i sposobnom državnom menadžmentu, te da strane direktne investicije ne mogu biti adekvatna zamena za domaću akumulaciju.

Na osnovu naučnih proučavanja i stručnih analiza, a poučeni i našom praksom, možemo zaključiti da su opravdane samo one SDI koje unose savremene tehnologije i novu opremu, nova naučna saznanja i tehnološka iskustva i koje zapošljavaju domaću radnu snagu. Takve investisije, sa visokim tehnološkim intezitetom, zapošljavaju i visokoobrazovane radnike i stalno podmlađuju i usavršavaju kadrovske potencijale čime doprinose i podizanju tehnološke svesti u društvu. Sve ostale strane direktne investicije su dekadentne, eksploatatorske i nepoželjne. Ovo je osnovna poruka svim prošlim, sadšnjim i budućim našim poltičarima.

Zbog svega rečenog treba konstatovati, da je Srbiji potrebna domaća industrija, ona industrija koja je i u ,,zlu i u dobru’’ uvek u Srbiji. Dakle, treba nam industrija koja će profit reinvestirati u svojoj zemlji i koja će razvijati svoju zemlju. Svetska kriza je oslikala sve loše tačke nacionalnih ekonomija i njihovog razvoja. Iz snimljenog stanja može se izvući univerzalno pravilo koje nas upućuje na činjenicu da je osnovni preduslov održivog i stabilnog razvoja jedne države postojanje zdrave ekonomije, koja počiva na razvijenoj domaćoj industriji. Da bi se obezbedila održivost privrednog sistema Srbije neophodno je konsolidovati
domaću industriju i dovesti je u funkcionalno stanje pravilnim odabirom grana koje imaju najviše potencijala da omoguće potreban rast u srednjoročnom periodu. To podrazumeva i nastojanje da se poveća konkurentnost odabranih grana industrije, kroz unapređenje tehnološke osnove i ljudskih resursa.

 

Neke od karakteristika današnje industrije i privrede upšte.

U prethodnom tekstu sagledavane su politike i industrijski procesi u periodu od 2000. do 2012. godine  nakon kog se perioda očekivala prekretnica u pogledu promene privredne strategije u kojoj bi konačno industrija trebala dobiti onaj status koji joj i pripada. Takva očekivanja zasnivala su se i na programima većine opozicionih stranaka koje su reindustrijalizaciju isticale kao strateški cilj i glavni prioritet za naredni period. Ubrzano su sazrevale ideje o nasušnoj potrebi reindustrijalizacije čemu su znatno doprinele i katastrofalne posledice neoliberalnog fundamentalizma (glavnog vinovnika industrijskog uništenja) koje su otupele neoliberalnu politiku tadašnjih vlasti i nekih kvazi teoretičara – propovedača neoliberalizma (uzgred rečeno, neoliberalizam nije ništa drugo do neka vrsta pseudoreligije).

Konačno je shvaćeno da je industrija najznačajniji deo materijalne proizvodnje koja ima veliki privredni multiplikator i od koje zavisi razvoj, kako tercijalnih delatnosti, tako i društva u celini. Stoga je bilo logično očekivanje od novih vlasti, čije su stranke u programskim vizijama isticale reindustrijalizaciju kao strateški cilj, da zaista istu i odrede kao prioritet. Međutim, to se nije desilo. Zato današnje stanje u industriji nije ništa bolje no pre 2012. godine i  karaterišu ga sledeći činioci:

1.Nepostojanje Strategije o industrijalizaciji.

Ne postoje ni najosnovniji elementi u makroekonomskoj politici koji bi ukazivali na podršku i stvaranje uslova za održiv opstanak preživelog dela industrije ili koji ukazuju na  neku vrstu usmerenja u radu, na davanje programskih orjentacija, podsticaja za tehnološka unapređenja, podsticaja za javno-privatna partnerstva, podsticaja za inovacije i stvaranje novih
brendova ili sl. O nepostojanju bilo kakve strategije najbolje svedoče već pomenute linearne dodele podsticaja inostranim investitorima koji kod nas organizuju proizvodnju sa niskim stepenom tehnološkog inteziteta (manufakturna proizvodnja).

2.Tehnološka zastarelost.

Naša industrija je tehnološki zastarela i bez obzira na proizvodne programe, sa postojećom tehnologijom ne može se ostvarivati neophodna konkurentnost na tržištu. U strukturi industrijskih prduzeća, kao što je i pomenuto u prethodnom delu teksta,
preovlađuju grupe niske i srednje-niste tehnološke intezivnosti. U tim grupama nalazi se preko 90 % industrijskih preduzeća i u njima je zaposleno preko 90 % radnika u industriji.

3.Loša struktura roba koje se izvoze.

Struktura roba koje se izvoze dominantno se zasniva na primarnim proizvodima (u 2009 god. 34,5%) umesto da se zasniva na proizvodima veće dodate vrednosti i višeg stepena finalizacije.

4.Neposedovanje nacionalnih brendova.

Nažalost, mi danas imamo veoma malo nacionalnih brendova koji nas mogu predstavljati u evropskim i planetarnim okvirima. Najznačajniji brendovi koje smo imali uništeni su delimično u toku sankcija, a delimično sa uništenjem industrije posle 2000
godine. Nije potrebno posebno naglašavati da su nacionalni brendovi najbolji ekonomski ambasadori i da je država bez prepoznatljivih svojih proizvoda na svetskom tržištu, bezimena država.

5.Nebriga i daljnje uništenje velikih industrijskih sistema.

Srbija je imala značajne industrijske sisteme koji su imali zaokružene ekonomsko-tehnološke celine sa ljudskim resursima osposobljenim za proizvodne, naučnoistraživačke i razvojne aktivnosti – u okviru određenih grana delatnosti – koji su imali
značajnu ulogu u razvoju nacionalne ekonomije. Takvi sistemi imali su svoje afirmisane brendove po kojima smo bili prepoznatljivi u svetu. Nažalost, industrijski sistemi su najvećim delom uništeni. Nova vlast nije ništa uradila na sprečavanju daljeg propadanje preživelih industrijskih sistema.

6.Nemogućnost razvoja malih i srednjih preduzeća (MIP).

Mala i srednja preduzeća mogu egzistirati, razvijati se i unapređivati svoju delatnost samo kao kooperanti velikih industrijskih sistema. Pošto su prethodne vlasti tzv. ,,reformatori’’ najvećim delom uništili velike industrijske sisteme, a sadašnja vlast nije ništa uradila da se sačuvaju i revitaliziraju sistemi koji su preživeli ,,lomaču globalizacije’’, ostali smo i bez industrije i bez osnove za razvoj MIP.

7.Nizak stepen prerade poljoprivrednih proizvoda.

Naša primarna poljoprivedna proizvodnja je značajn resurs za razvoj prehramene industrije. Međutim, prerađivačka industrija nije revitalizovana niti osposobljena za viši stepen finalizacije primarnih proizvoda. Umesto da se na osnovu primarne proizvodnje razvija prerađivačka industrija i zapošljava domaća radna snaga, izvoze se primarni proizvodi sa najnižim stepenom prerade. U strukturi izvoza nema ni mesa ni mleka, a kamoli mesnih i mlečnih prerađevina. Da bude još gore izvozi se kukuruz, a uvozi se sveže meso. Primera radi, od oktobra 2010. do aprila 2011. izvezeno je 1,5 miliona tona kukuruza, a uvezeno 7000 tona svinjskog mesa.

8.Neadekvatna podsticajna politika u agraru.

Kao što nema nacionalne strategije za razvoj bilo kog privrednog sektora, a niti društva u celini, tako nema ni strategije za razvoj agrara, što samo potvrđuje činjenicu da imamo u kontinuitetu neodgovoran i nestručnan državni menadžment. Podsećanja radi, sve evropske zemlje daju neke podsticaje za poljoprivrednu prizvodnju, pa tako i Srbija. Razlika podsticajnih politika Evropskih zemalja i Srbije nije samo u visini sredstava koja se izdvajaju, već i u paritetima između pojedinih sektora u agraru. U evropskim zemljama se strogo vodi računa da svi sektori budu subvencionisani prema njihovoj potrebi i interesima nacionalnih ekonomija, dok se to u Srbiji radi voluntaristički, od slučaja do slučaja i to na osnovu paušalne ocene aktuelnog ministra. U poslednjim godinama 80 % budžetskih sredstava opredeljenih za agrar, plasirano je u ratarstvo čime su zapostavljeni akumulativniji sektori i čija je proizvodnja većeg stepena finalizacije, kao što je voćarstvo, vinogradarstvo i stočarstvo. Zbog nakaradne politike u protekloj deceniji, sve prosečne godišnje proizvodnje u stočarstvu su manje i to: tovnih svinja za 36,6 %, proizvodnja jaja za 28,9 %, goveđeg mesa za 25,5 %, svinjskog mesa za 11,2 %  i živinskog mesa za 31,7%.

9.Niska konkurentnost.

Srbija je po konkurentnsti u 2013. godini na 101. mestu na listi od 148 zemalja i u odnosu na prethodnu godinu pala je za šest mesta. Vrednost Indeksa globalne konkurentnosti (IGK) naše zemlje za ovu godinu iznosi 3,77 od mogućih sedam. Taj pad je najvećim delom posledica makroekonomskih rezultata ostvarenih u 2012. godini. Misli se pre svega na pad BDP od 1,9 %, na inflaciju od 12,2%, zatim povećanje budžetskog deficita, povećanje javnog duga i stanje infrastrukture. Prema kriterijumima Indeksa globalne konkurentnosti, od 12 ,,stubova konkurentnosti’’ Srbija je zabeležila pad u oblasti:  infrastrukture, makroekonomskom okruženju, efikasnosti tržišta dobara, efikasnosti tržišta rada, sofisticiranosti finansijskog tržišta i tehnološkoj osposobljenosti.

Navedeni pokazatelji ilistruju stanje našeg društva u odnosu na svet i nameću potrebu preduzimanja adekvatnih mera i radnji u cilju poboljšanja Indeksa globalne konkurentnosti kako Srbije, tako i svih  njenih privrednih i neprivrednih subjekata.

10.Zanemarivanje obrazovanja i nauke.

Nema opstanka, a kamoli napretka u nijednoj delatnosti pa ni u inustriji, bez kvalitetnog obrazovanja, kao ni bez praćenja i razvoja nauke i primene savremenih tehnologija. Sama činjenica da se nalazimo u fazi najveće indistrijske revolucije od postanka ljudskog društva – izazvane naučnim izumima u informacionim tehnologijama – upućuje nas i obavezuje na veća ulaganja u obrazovanje i nauku. Međutim, tako ne misle oni koji danas vrše vlast. Planirana sredstva u budžetu za ovu namenu
su na nivou statističke greške.

Zasigurno ima još dosta činjenica koje ilustruju današnje stanje u srpskoj industriji i privredi uopšte i teško bi ih bilo sve pobrojati. Iz svakodnevnog praćenja makroekonomskog stanja, može se dati i opšta konstatacija da nova vlast nije ništa poboljšala stanje u industriji, a niti u celokupnoj ekonomiji, u odnosu na prethodnu vlast. To pokazuju, pored ostalog,
i indeksi industrijske proizvodnje gde je u periodu januar- jun 2013. u odnosu na isti period prethodne godine, ostvaren neznatan rast industrijske proizvodnje i to u vađenju ruda za 0,1 % i u prerađivačkoj industriji za 1,6 %.

Takođe, zapaža se da je nova vlast preuzela mnoge manire od prethodne vlasti, što se može videti iz sledećih činjenica:

-Nastavak sa spoljnim zaduživanjima za popunjavanje budžeta,

-Nastavak prodaje preostalih državnih preduzeća,

-I dalje je onemogućeno domaćim građevnskim firmama da učestvuju na tenderima izmišljajući raznorazne
razloge među kojima se najčešće pominje priča da inokreditori traže čvrste garancije koje naši građevinari ne mogu obezbediti (postavlja se logično pitanje, kakva je onda uloga države?).

-Nije reformisana i racionalizovana državna uprava.

-Nisu restrukturisane firme u javnom sektoru, nije izvršena korporatizacija, reorganizacija i racionalizacija njihovog rada.

-Nije izvršena dekolonizacija bankarskog i finansijskog tržišta. I dalje strane banke eksploatišu građane i realni sektor iz koga se kontinualno prelijeva kapital (industrijski i trgovački) u bankarski kapital.

-Nije utvrđen realan i fiksni kurs nacionalne valute, već se i dalje manipuliše sa kursom kako odgovara špekulantima.

-Nisu pronađene i preduzete adekvatne mere da se zaustavi uvoz bofl roba i roba sa istekom roka trajanja (zbog čega se ugrožava zdravlje građana).

-Nije ništa urađeno na podsticanju domaće trgovine da se približi uslovima poslovanja stranih lanaca koji su subvencionisani od strane svojih država.

-Nisu napravljene podsticajne mere za naše trgovine da otvaraju svoje maloprodajne centre na istočnim tržištima u cilju povećanja našeg izvoza i …

Reindustrijalizacija je reč koja samo lepo zvuči.

Pored navedenih nedelotvornosti nove vlasti, svakako da ima još sijaset činjenica koje na to ukazuju. No, pošto je ovaj tekst posvećen reindustrijalizaciji, na istu ćemo i fokusirati delotvornost nove vlasti. Najjednostavnijim rečima rečeno, nova vlast nije ništa pozitivno uradila na stvaranju strategije sa kojom bi se postojeća industrija revitalizovala, niti je stvorila osnovnu ekonomsko-pravnu bazu za uvođenje i razvoj novih sofisticiranih, ekološki odgovornih i energetski efikasnih industrija koje zapošljavaju visokoobrazovanu radnu snagu. Za sada reindustrijalizacija, kao sinonim za opšti napredak i razvoj društva,
ostaje samo reč koja lepo zvuči. Da je to tako, najbolje ilustruje stihijsko otvaranje ,,manufakturnih’’ proizvodnja koje su, uz znatne državne subvencije, otvarali neki strani investori. U njih se zaposlio deo nezaposlenih radnika, kojima nije bilo teško ispuniti kriterijume poslodavaca. Najvažnije je bilo da su izdržljivi, ,,dobrovidni’’ i da razaznavaju boje. Naime, u ovim
proizvodnjama je tehnološki vrhunac spajanje u snop – crvenih, žutih i belih žica.

Armija nezaposlenih, koji se nisu uhlebili ni u manufakturne proizvodnje, živeće u naizmeničnim smenama očajanja i nadanja u bolji život. Neki od njih koji su moralno labilniji, posegnuće u nedozvoljene i kriminalne radnje, a beznadežni će ,,egzistenciju tražiti u kontejnerima’’. Mladi i obrazovani će i dalje odlaziti na razne strane sveta u potrazi za osnovnom egzistencijom. Oni će tamo negde izgrađivati neke tuđe ekonomije. Još jednom napominjemo, da ovaj biološko-umni kapital se ne može ničim i nikada nadoknaditi.

Ako se ovakvo vođenje industrijske, makroekonomske i sociološke politike nastavi, Srbija će se i dalje demografski smanjivati i ekonomski nazadovati. Zasigurno, to nisu ni prirodne, ni sociološko-ekonomske zakonomernosti, a niti posledice svetske
ekonomske krize. U pitanju je pogrešan put. Neko nas je usmerio na ,,slepi’’ kolosek. Stoga, je veoma bitno da stručna javnost stalno upozorava vlast na propuste u vođenju pomenutih politika i da pravi pritiske u cilju iznalaženja rešenja sa kojima će se otklanjati negativne pojave i popravljati loša stanja, kao i da predlaže realistične programe razvoja. Sa adekvatnom industrijskom, makroekonomskom i finansijskom politikom, naša ekonomija bi se brzo oporavila i prešla u fazu rasta i razvoja. Upravo iz tih razloga u narednom delu predložićemo koncept i organizacione forme razvoja, kao i grane na kojima bi se trebao zasnivati razvoj. ,,Neka bude borba neprestalna, neka bude što biti ne može’’- Njegoš.

Koncept reindustrijalizacije.

Vreme je da se napravi novi koncept razvoja industrije koji mora biti dijametralno drugačiji od koncepta  koji je primenjivan posle Drugog svetsko rata kada je država gradila nove fabrike. Nova industrijalizacija treba da se zasniva:

1.Na utvrđenoj strategiji o reindustrijalizaciji.

2.Na organizacionoj formi u vidu Industrijskih zona.

3.Na inicijativi privatnog i javno-privatnog kapitala, čija odgovornost treba da se temelji na tržišnoj ekonomiji.

4.Na tehnološki modernoj, ekološki odgovornoj i energetski efikasnoj industriji.

5.Na državnim podsticajima.

Da bi se ovakav koncept industrijalizacije mogao ostvariti trebalo bi u strategiji o reindustrijalizaciji definisati – šta država treba da uradi, a šta potencijalni investitori. Takođe, u strategiji je neophodno utvrditi: koja će se industrija razvijati i u kojim regionima, koji će biti organizacioni oblik razvoja nove industrijalizacije, zatim kakvi trebaju biti tehnološki, ekološki i energetski standardi, kakve i kolike će podsticaje država davati, koje su obaveze investitora koji dobiju subvencije i dr.

Organizaciona forma razvoja nove industrijalizacije.

Nakon sagledavanja forma i načina organizovanja industrijske proizvodnje u svetu, može se zaključiti da je najracionalnija i ekonomski najprihvatljivija forma razvoja nove industrijalizacije putem organizovanja i izgradnje Industrijskih zona. Prednosti ovakve forme su višestruke, pa ih sada nećemo nabrajati. Stoga je veoma bitno da se u Strategiji definiše jednoobrazna forma, zatim način, razmeštaj i dinamika razvoja industrije u Srbiji. U cilju ravnomernog razvoja treba precizno utvrditi lokacije novih Industrijskih zona, vodeći računa o prostornim, saobraćajnim, ekonomskim, energetskim, ekološkim i komunalnim aspektima.

Da bi se izgradile i organizovale Industrijske zone, u kojima bi počela nova industrijalizacija, potrebno je obezbediti osnovne preduslove, a to su:

-Napraviti Zakon o Industrijskim zonama i u istome regulisati sve pojedinosti.

-Na temelju Zakona o Industrijskim zonama, potrebno je napraviti i Strategiju o njihovom razvoju.

-Formirati Fond za izgradnju industrijskih zona i obezbediti početna sredsstva.

-Kontinualno raditi na stvaranju povoljnog ekonomsko-pravnog i bezbednosnog ambijenta za investicije i razvoj ekonomije i

-Formirati grupu za izgradnju i razvoj Industrijskih zona.

U jednom od ranijih tekstova – o novoj industrijalizaciji – detaljno su razrađene pojedinosti oko izgradnje, komunalnog opremanja i organizacije rada Industrijskih zona, kao i o konceptu privlačenja investitora i načinu dodele lokacija. Cilj je da se ovakvom formom razvoja industrije, pored ostalog, obezbedi što ravnomerniji razvoj Srbije.

Osnovna pravila u pristupu reindustrijalizacije.

Reindustrijalizacija u Srbiji treba da se odvija po jasno utvrđenim pravilima, odnosno prema utvrđenoj i ozakonjenoj strategiji u kojoj trebaju biti definisane sve pojedinosti, a posebno:

1.Strateški ciljevi i podciljevi nove industrijalizacije.

2.Principi reindustrijalizacije.

3.Prioriteti razvoja po industrijskim granama

1.1.Strateški cilj reindustrijalizacije jeste uposlenje ljudskih rsursa – koji su sa svojim obrazovanjem i afinitetima usmereni u pravcu industrije – i mobilizacija njihovih znanja i iskustava da uz pomoć tehničkih sredstava i savremenih tehnologija stvaraju dinamičan razvoj privrede i tako doprinose povećanju izvoza, uvećanju BDP i povećanju standarda građana. Uz to, cilj je
reindustrijalizacije da se poveća sveopšta društvena mobilnost sa kojom će se na posredan način podsticati razvoj tercijalnih delatnosti, razvoj nauke i tehnologije i sa kojom se podiže obrazovni i kulturni nivo društva. Pored navedenog, poznato je da je industrija, kao materijalni oblik prozvodnje, bitan dijalektički činilac koji na uzročno-posledičan način vrši spregu svih društvenih segmenta i predstavlja opšti uslov ne samo razvoja, već i opstanka društva.

Pored strateških ciljeva, reindustrijalizacija ima i podciljeve kao npr. strukturno prilagođavanje privrede novim okolnostima, ravnomerni privredni razvoj Srbije i dr.

2.1. Principi reindustrijalizacije treba da se ostvaruju: na primeni savremenih tehnologija i na višim fazama finalizacije proizvodnje, kao i na ekološki odgovornim i energetski efikasnim industrijama. Takođe, programi nove industrijalizacije trebaju biti koncipirani – po mogućnosti – na domaćim sirovinama i repromarijalima, kao i na izvoznim programima.

3.1. U strategiji o reindustrijalizaciji treba po važnosti i potencijalima utvrditi industrijske grane kojima se daje prioritet razvoja u narednom periodu. U narednom tekstu nabrojaćemo grane po prioritetima.

1.) Razvoj agrarne proizvodnje.

Zasigurno imamo retko velike resurse koji predstavljaju ogromne potencijale za razvoj agrarne proizvodnje. Međutim, veoma je važno da se u budućoj strategiji definiše, kao i da se ekonomskim politikama kontinualno usmerava, ravnomerni razvoj – primarne proizvodnje u ratarstvu, voćarstvu, vinogradarstvu i vrtlarstvu, kao i primarni razvoj ribarstva, stočarsva i peradarstva. Primarna proizvodnja u navedenim sektorima treba biti samo osnova za izgradnju prerađivačke industrije koja je  imperativ za oslobađanje od siromaštva. Razvoj te industrije, sa srednjim i visokim stepenom tehnološke intezivnosti,
treba biti obaveza i strateški cilj svake politike, bez obzira ko je i koja stranka na vlasti.

2.) Razvoj energetike.

Svi energetiki sektori – elektro, gasni i naftni su veoma bitni i imaju velike proizvodne potencijale, kao i tržišne mogućnosti. Globalna tražnja za energentima stalno raste. Taj trend će i dalje i sve ubrzanije rasti, zato što je energetika postala osnovna baza razvoja ljudskog društva.

Srbija ima sve potencijale za razvoj energetike koja ubzo može postati značajan činilac, kako razvoja tako i našeg izvoza. U budućnosti treba se fokusirati na razvoj i eksploataciju obnovljivih izvora energije. Kao što je i vidljivo, energetika je nezaobilazna i rastuća grana privrede te joj zbog toga treba  i dati prioritet u razvoju.

3.) Razvoj metalske industrije.

Metalska i mašinska industrija su bile veoma razvijene do 90-tih godina prošlog veka, a posle toga šta se izdešavalo već je rečeno. Do tada je bilo više uspešnih proizvodnih sistema iz ove oblasti sa kvalitetnim i prepoznatljivim brendovima. Zbog
višedecenijske proizvodne tradicije u ostatcima ovih fabrika u kojima su održani proizvodni programi i sačuvani ljudski resursi, kao i održane tržišne pozicije, postoji realna osnova za obnovu i izgradnju moderne metalske i mašinske industrije.

4.) Razvoj auto-industrije.

Auto-industrija je rastuća grana privrede i sa prozivođačima komponenti čini jednu od najbitnijih industrijskih grana u svetu. Kod nas ova industrija dobija na značaju posle dolaska Fiata i još nekoliko  proizvođača auto-komponenti. Međutim, treba konstatovati da je proizvodnja Fiatovih automobila u Srbiji uglavnom montažnog tipa gde se automobili montiraju od uvezenih komponenti. U ovakvoj vrsti proizvodnje dodata vrednost se sastoji samo iz živog ljudskog rada i dela komponenti proizvedenih u Srbiji. Upravo zbog toga, odnosno zbog male razlike između vrednosti uvezenih komponenti i vrednosti finalnog proizvoda koji se izvozi, ova proizvodnja neće bitnije poboljšati našu deviznu bilansu. No, nadajmo se da će se povećavati udeo domaćih komponenti i da će proizvodnja Fiat-automobila znatnije doprinosti razvoju naše ekonomiji. Taj značaj bi se uvećao kada bi došao još neki sličan proizvođač. Već u takvim okolnostima auto-industrija u Srbiji bi predstavljala značajan činilac razvoja. Eto, zbog toga je potrebno i ovu industrijsku granu svrstati u prioritete.

5.) Razvoj hemijske industrije.

I ova grana industrije u Srbiji je bila veoma razvijena i tu je industriju činilo nekoliko velikih i značajnih sistema. Imajući u vidu da u hemijskoj industriji nisu limitirane niti naučne, a niti tržišne mogućnosti, treba ovu prizvodnu granu svrstati u prioritete.

6.) Razvoj farmaceutske industrije.

Farmaceutska industrija je jedna od veoma važnih industrija i predstavlja rastuću granu privrede u svetu. Razvoj nauke, koja je funkciji lečenja ljudi i produženja ljudskog veka, kao i narastajuće potrebe za poboljšanje zdravstvene zaštite ljudi, uslovlajvaju razvoj farmaceutske industrije i povećanje obima prizvodnje lekova. Srbija je imala razvijenu farmaceutsku industriju, ali nažalost i ova, kao i ostale industrijske grane, znatno je uništena. Primera radi, pomenućemo neodgovornu državnu politiku prema proizvođačima lekova kao što su ,,Jugoremedija’’ i ,,Galenika’’.Vazali su nastojali, kao i sve ostalo, uništiti i ove proizvođače da bi se oslobodilo tržište za uvoz lekova. Poznato je kako su se odnosili i prema ostalim strateškim proizvođačima. Ne treba posebno napominjati, da je proizvodnja lekova strateška industrija i da je po važnosti ispred namenske industrije. Iz
tih razloga, ova se industrija mora zaštititi i istoj treba dati prioritet u razvoju.

.7) Razvoj namenske industrije.

Namenska industrija u Srbiji bila je veoma razvijena i spadala je u sam vrh namenskih industrija u svetu. Još uvek postoje sačuvani programi, tehničko-tehnološki projekti i ljudski resursi sa visokim obrazovanjem i znatnom empirijom što nas obavezuje da se takvi potencijali stave u funkciju proizvodnje novih vrednosti. Uz navedeno, treba pomenuti da namenska industrija ima veliki privredni multiplikator i značajan kooperantski potencijal, kao i dobre tržišne mogućnosti, te iz tih razloga ovoj grani privrede treba dati zaslužno mesto u prioritetima razvoja industrije.

8.) Razvoj građevinarstva.

Građevinarstvo je najpropulzivnija grana delatnosti i treba joj dati prioritet u razvoju. Uposlenjem  građevinarstva, upošljava se
celokupna privreda. To znači da je građevinarstvo veoma propulzivna i komplementarna grana  privrede koja pokreće sve ostale delatnosti. U proteklom periodu našim građevinarima je onemogućeno da učestvuju na domaćim tenderima zbog nemogućnosti obezbeđenja kvalitetnih garancija, što predstavlja paradoks i ukazuje na lošu stranu naše ekonomske politike. Takvu praksu trebalo bi menjati i dati građevinarima prioritet u razvoju.

9.) Razvoj saobraćaja i saobraćajne infrastrukture.

Saobraćaj i saobraćajna infrastruktura su osnovni činilac društva i uslov opstanka društvene zajednice. To je društveni krvotok i tamo gde ne dosežu saobraćajne arterije, to je geografsko područje osuđeno na demografsko odumiranje. Saobraćaj je uslov ne samo razvoja, već i opstanka društva. Bez izgrađene saobraćajne infrastrukture i dobrog sobraćaja nema ni razvoja ostalih
delatnosti.

10. Razvoj nauke i informacionokomunikacionih tehnologija (ICT).

Ulaganje u obrazovanje i nauku nije trošak, već najisplativija investicija za budućnost. Investirati u nauku, znači usmeravati sopstvenu budućnost u ona stanja u koja drušvo namerava doći. Vreme  u kome se vrši takvo investiranje je korak sa kojim se ide iz prošlosti u budućnost. Posebnu pažnju treba pokloniti raazvoju informacionokomunikacionih tehnologija u cilju stvaranja informacionog društva. U stvari, informaciono društvo je drušvo u kome stvaranje, distribucija i manipulacija informacijama postaje značajna kulturna i ekonomska aktivnost. To je nova ekonomija koja se zasniva na ekonomiji znanja, jer profit generiše eksploatacijom znanja, a u manjoj meri prirodnih resursa. Centralno mesto u ovim društvima zauzimaju informacione tehnologije koje direktno utiču na proizvodnju i ekonomiju i smatraju se naslednikom industrijskih društava. Informaciono društvo nije prolazna inovacija, već naučno-razvojni proces i put budućnosti za spremne i obrazovane nacije, s jedne strane i smrtno oružje usmereno prema onim koji nisu edukovani, pripremljeni i organizovani za život u novom dobu, s druge strane.

Shodno navedenom, treba ekonomiji znanja kao najnovijoj i rastućoj grani privrede, dati prioritet i obezbediti neophodne pretpostavke za razvoj, a to su: 1.) obrazovanje, što podrazumeva da treba prilagoditi programe obrazovnih ustanova potrebama ove vrste industrije, 2.) infrastruktura – to podrazumeva da treba obezbediti neophodnu informacionu, lokacijsko-smeštajnu i ostalu infrastrukturu da bi se ova delatnost razvijala, i 3.) obezbediti status off shore zone – ovoj delatnosti je neophodan status off shore zone radi legalizacije postojećih i otvaranja budućih informacionih centara. Naime, na sličan način rade sve ovakve
industrije u svetu. Zbog nerešenog statusa u našo zemlji, ova se delatnost ilegalno i pod tuđim imenom obavlja za neke partnere u svetu. Imajući u vidu navedeno, neophodno je ozakoniti ovu delatnost i omogućiti njen razvoj.

Pored nabrojanih grana, koje trebaju biti okosnica i ciljni prioriteti razvoja, logično je da treba u skladu sa mogućnostima razvijati i ostale, kako proizvodne, tako i tercijalne delatnosti.

Na kraju može se konstatovati da je od 1990. do 2000 godine, zbog sankcija i ratova, naša industrija devastirana i tehnološki zastarela. Od 2001 godine pa naovamo, vođena je politika uništenja industrije. Nakon društveno-ekonomskih promena,
implementirani su instrumenti globalizacije i sve se zasnivalo na tezi neoliberalzma sa poznatom floskulom da će ,,nevidljiva ruka tržišta’’ rešiti sve probleme zbog čega je neophodno da se država povuče iz svih pozicija i da prepusti stranim investitorima da slobodno ,,haraju po zemlji Srbiji” i odrade ono što treba da odrade.

Zbog svega navedenog, neophodno je što pre izmeniti pristup u vođenju ekonomskih politika tako da industrijske politike budu u fokusu i da vode razvoj zemlje, a da makroekonomska, monetarna i fiskalna slede tu politiku i deluju preko mehanizama automatskih stabilizatora.

Državu treba činiti kompententan i odgovoran aparat, sastavljen od meritokratije, koji bi trebao svojim politikama kreirati i usmeravati društvo prema željenim ciljavima i stalno raditi na stvaranju povoljnijeg ekonomsko-pravnog ambijaenta. Kada je u pitanju ekonomija, državni aparat (posmatran kao menadžment, a ne kao sila prinude) treba da deluje samo kada nastupe vanredne situacije, izazvane bilo kakvim krizama ili bilo kojim vrstama monopola na tržištu (kapitala, roba i usluga). U
takvim situacijama državni menadžment trebao bi što efikasnije i što brže otklanjati sve vrste destrukcija i negativnih pojava radi umanjenja štetnih posledica. Dakle, država treba da vodi balansirajuću i razvojnu politiku društva i da stalno poboljšava i unapređuje uslove privređivanja i da daje podsticaje za nove investicije.

Najjednostavnije rečeno, država treba imati kompententan i odgovoran menadžment koji će voditi razvojnu politiku u svim segmenatima društva koja treba biti izraz interesa većine građana Srbije, a ne politiku koja je izraz interesa manjina, pojedinih
grupa ili interesa globalističkih (imperijalističkih) sila. Da li smo i kada do sada imali državni menadžent koji je vodio takvu politiku i da li ga imamo danas, ostavljamo čitaocima da ocene i odgovore.

U Beogradu, 5.septembra, Leta Gospodnjeg 2013. god.                    Jovo R. Drobnjak

 

2 Komentara na NOVA INDUSTRIJALIZACIJA

  1. Lep doprinos.Podsetio bih samo,na moj prošlogodišnji tekst;”Industrijalizacija na bazi korišćenja prirodnih resursa”.Misli da nije u koliziji s ovim idejama,a lično,i dalje smatram,da je jedini,mogući,naš put.

  2. Moj utisak nadahnut Vašim tekstom, a na osnovu mog skromnog iskustva je sledeći:

    Već 3 godine unazad entuzijazam izvire iz mene pa sam svakodnevno u obilasku ili kontkatu sa srpskom industrijom i privredom, jer upravo prodajem opremu za istu. Dosta toga se može videti lepog, naučiti novog i interesantnog, ali se može i te kako opeći ili zalutati u slepu ulicu, a da to pre toga nije nigde obeleženo. Srećem se sa ogorčenim paorima (pitam se dokle će biti toliko uporni i vredni), YUgo-nostalgičnim inženjerima, nemaštovitim preduzetnicima, iscrpljenim serviserima (jer se ne zna broj rupa koje treba zakrpiti), pronalazače i projektante sa idejama a bez realizacije, naučnike koji kaskaju za novim tehnologijama itd. O starijim i iskusnijim ljudima koji su ostali bez posla nakon kraha industrijskih giganata, ili o onim mlađim i perspektivnijim koji su posao našli van granica ove zemlje, bojim se da govorim, jer se iskreno plašim da ću jednog dana i ja završiti kao i oni. A svi oni, koji i dalje nešto rade ili pokušavaju da rade u ovoj našoj Srbiji, su zaraženi apatijom i nezadovoljstvom, govore i sećaju se, sada već davno prošlih vremena.

    Ne bih se osvrtao na političko-globalističku pozadinu uništavanja svega moralnog i vrednog u srpskoj privredi i društvu, pošto političar nisam, niti ću biti. Ali se meni kao običnom čoveku, inženjeru i radniku (koji na žalost ne radi u domaćoj proizvodnji, nego kao i 90% mojih kolega u komercijali ili predstavništvima, zastupništvima i distribucijama stranih firmi) kroz misli provlače stalno jedna te ista pitanja. Znam kako je nekada bilo, ne želim to dalje da slušam i da o tome prepričavam, ne želim da kukam kako mi je sada, nego želim da znam šta ćemo dalje da radimo? Ima li vizije, volje i energije pre svega za zaustavljanje deindrustijalizacije (tako bih okarakterisao sadašnje stanje u privredi)? Može li se napraviti preokret i korak ka istinskoj reindustrijalizaciji? Da li će se to konačno ostvariti ili kao što rekoste Vi Jovo, ostati samo reč koja lepo zvuči?

    Sa verom u bolje sutra,
    srdačno Vas pozdravljam i zahvaljujem na ovako divnom tekstu!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>