Бој на Чачку октобра 1915: један топовски метак

• Кад бих могао бар само један метак да бацим, тај један метак донео би ослобођење Чачка, тај један метак ослободио би и читаву Армију која је одсечена с оне стране Мораве, која мора бити заробљена ако ми овде не успемо! – размишљао је капетан у себи и та је мисао почела све више и више да га обухвата и осваја.
• И ако погине ко од наших тамо, погинуће их пет, шест и десет, а спашће се двадесет хиљада робова у Чачку, спашће се Армија, штаб, част српске војске и… ко зна какав све обрт може настати, ко зна не би ли се још могла поновити прошлогодишња церска историја са Поћореком, и још једном славом покрити српска војска и вали те славе заљуљати велике европске фронтове и повести војске одлучним и пресудним биткама.

Капетану не измаче у мислима ни околност да је наредбу за ову борбу издао војвода Мишић, онај исти који је прошле године издао наредбу за наступање; да ће ову победу, ако се данас извојује, прихватити сам војвода Мишић и из ње развити велики један историјски чин, који је њему његова срећна звезда наменила да још једном понови.

И све то можда зависи од једног јединог топовског метка. Од једног метка одиста, јер пешадија је већ на ивицама вароши, а артиљерија је непријатељска већ трипут досад умакла чим је првим зрном била нађена, те би сад то поновила а чим би то било, пешадија би налетела на Чачак; непријатељ, код којег се већ осећа велика поколебаност, био би пребачен преко Мораве и ствари би неминовно узеле ток који је капетан преплављен непријатељском ватром, замишљао.

• И све то можда зависи од једног јединог топовског метка! – шаптао је капетан у себи.
• А жртве, ако их буде? – тргао би се у том размишљању, али се понова охрабрио. – Опростиће ми жртве пред величином успеха.

Капетан опет подиже главу те погледа око себе. Непријатељско је зрно сипало огањ и косило. Капетен срете погледом младога водника, који је иза свога топа стајао и немо гледао око себе.

• Господине потпоручниче! – изусти капетан гласом у коме није било онога његовога свегдашњега поуздања.
• Заповедајте господине капетане! – одазва се млади потпоручник.
• Ви лично нанишаните, разумете ли, ви лично… добро промерите…
• Разумем, господине капетане! – одговори млади потпоручник и очевидно му се бледило разли лицем, а усне грчевито задрхташе.

Младић приђе топу и узе оком тражити непријатељску батерију.

Он поче окретати ручицу, завртањ, поче подешавати, нишанити и, најзад, још блеђи него раније, приђе капетану.

• Готово је, господине капетане!
• Да проконтролишем! – и капетан приђе топу те се увери да је одлично наперен тамо одакле бљује непријатељска ватра. Он одмаче од топа и, пре но што би изрекао судбоносну наредбу, њему још једном задрхта срце. У једном магновењу пролетеше му пред очима све добре и зле последице о којима је већ до сад размишљао. Ал најзад стеже срце и наредба паде:
• Пали!

Млади потпоручник узе нешто да се маје око топа и не изврши наредбу.

Капетан га изненађено погледа.

• Шта је?

Потпоручник приђе блед капетану и речи му задрхташе у грлу:

• Господине капетане! Топ је наперен, нишан утврђен и ја бих вас молио да наредите да ко други опали.
• Зашто? – запита капетан невојнички, готово благим гласом, осећајући и сам тежину ситуације.
• Тамо, баш у близини цркве, налазе се као избеглице моја мајка и две сестре – одговори потпоручник потресним гласом. – Немам снаге да их својом руком убијем…

Капетану се на један мах замути поглед. Њему изађоше пред очи његова дечица, која се налазе као избеглице недалеко одавде, у Краљеву, и која, и не знајући да је он овде, а слушајући тресак његових топова, који у Краљеву јасно одјекује, извесно сад дршћу и стрепе.

Капетан се сети да он одиста, ни по цену највећега успеха, не сме српским топом разнети тело ни једног српског невиног детета ни одузети живот ма једној српској мајци. И он клону савладан једним тешким болом и једном боном резигнацијом.

Топ оста наперен, али не опали.

Те ноћи стиже наредба да се – због успеха непријатељева на другој страни – не наставља борба већ да се војска повуче. Целе ноћи је лила киша, а у мочарну зору почело је повлачење. Непријатељ, који је поуздано рачунао да сутрашњег дана мора напустити Чачак, дану душом и пође да побере и покопа своје мртве који су покрили друмове и положаје.

Бранислав Нушић „Деветсто петнаеста – Трагедија једнога народа“, стр. 146-148. ЗД+ Београд, 2018.