Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Солун, 8. II 1917.
У својим последњим дописима говорио сам вам о неделима које су Бугари починили према грађанском становништву маћедонском. Данас ћу вас занимати једном другом врстом повреде међународног права и ратних обичаја, повреде коју је учинила софијска влада: о употреби српских војника као бораца против своје рођене земље. То је једна повреда која је исто толико одвратна и гадна колико и убиство и депортације, јер, ако су ове последње страшне, моралне муке онога који, и против своје воље, иако је остао одан својој земљи, бива приморан да се бори против своје браће нису ниуколико мање, него су много веће.
Уосталом, изјава мога сведока објасниће боље но све речи злочин Фердинанда Кобурга и народа који му би поверен.
Редов Анђелко Ђ. Цветковић, из Драичке, округ призренски, из Србије, побегао је ту скоро из 45. бугарског пешадијског пука. Заробили су га близу Гиљана, за време повлачења. Случај је хтео да се предао команданту истог оног српског пука у коме је и раније служио. Ево његове изјаве:
„Рођен у Старој Србији, служио сам у 24. косовском пуку. У моменту када нам је Аустрија објавила рат, будем одређен у 1. пук, и са њиме сам учествовао у борбама на Церу, Дрини и код Београда и био рањен. Кад су нас Бугари напали, мој пук је оперисао код Цариброда, одржавајући везу са Тимочком дивизијом на железничкој прузи Пирот-Цариброд. За време борби код Гиљана заробише ме са још 800 другова. Арнаути су нас спровели за Прешево, а одатле преко Куманова, Криве Паланке, Ђуешева и Ћустендила. Крв ми се леди у жилама, када се само сетим оних бруталних призора и дивљаштава, којима смо били изложени, тих мрачних дана када се одигравала судбина Србије, мукама од наших спроводника Арнаута. Они су кундачки убијали људе или пуцали у гомилу, само из дивљачког задовољства да виде како тече људска крв. Бугари и Арнаути су извршавали смртне казне на једном брежуљку сасвим близу Гиљана; ту су убили око 80 заробљеника из Старе Србије. Сва села су била пљачкана и предавана пламену, док су бесконачни низови стараца, жена и деце, гоњени и јурени и мучени хордама бугаро-албанским, бежали са свих страна изгладнели и изнурени од хладноће и умора.
Марта месеца, Бугари подвојише заробљенике из Старе и оне из Нове Србије и почеше вежбати ове друге. Обука је трајала два месеца. Поред наших моралних и материјалних мука које су нас давиле цело време нашег мрског ропства, претрпесмо још једну нову и гору муку; забранише нам да говоримо српски. За сваки преступ против овог срамотног наређења измишљане су невероватне казне. Говорише нам „Ви нисте Срби, нема више Срба, они су ишчезли са овог света!“ По свршеној обуци послаше нас у гарнизоне по разним варошима, а после извесног времена, у пукове на фронт; ту сам само чекао прву прилику да се предам. Док сам био у првој линији у рову, једна сурова мисао није ме напуштала ни дању ни ноћу: да ми се не деси несрећа да убијем свога брата, за кога сам знао да је у нашој војсци, или да он мене не убије. Добри Бог нас сачува од тога, и сада ми је једина срећа да нађем свог брата и да одмах, уз њега поново ступим под нашу славну заставу и да се борим против најсмрскијег и најсрамнијег непријатеља који је икада постојао!“
Ђорђе Јовановић, из околине Прилепа, из села Гостиражна, бивши војник 1. чете 1. батаљона 5 српског пешадијског пука, заробљен од Немаца 8-21 новембра 1915. између Краљева и Рашке, доцније узет у бугарску војску, прича готово исто што и Цветковић. Али он даје детаље и о животу у логорима где су наши заробљени војници. У логору у Хајнрихстрину, нарочито, била су четири пододсека ограђених бодљикавом жицом. У 300 барака било је смештено 66.000 заробљеника, који су служили за различите радова: сађење кромпира обрађивање поља у околини и оправку путева. Као храну су добијали сваки други дан један хлеб од килограма. Овај хлеб, врло горак, био је начињен од кромпира и струготине од дрва. Примали су и усољене рибе и, један пут у пола месеца, а често и на два месеца, нешто мало меса, а свакодневно бистру чорбу и пире. Крајем јула 1916. све Маћедонце послаше за Бугарску, свега 880. У Севљеву добише бугарску униформу и командант им рече „сада када су их Бугари ослободили, Маћедонци треба да пруже и своју помоћ општој ствари“. Једно дванаестина њих примише одушевљено ове речи, док огромна већина, сви остали, оћута. Они су познавали вредност тог „ослобођења“, па све и да нису били Срби пре несреће која је задесила краљевину Краља Петра него само србофили, то „ослобођење“ би их начинило добрим српским родољубима. Првом приликом сви који су могли пребегоше српској војсци и ступише у њу. Има још сличних сведока, али ова два наведена примера су довољна да обавесте читаоца о радњама Бугара.
Арчибалд Рајс „Војник истине и правде, изабрана дела“, Прометеј, стр. 422-424.