Човек с бундом

Човека наљути што му непознати не одговара, подиже се и исправи колико је дуг.

• Јесте ли ви глуви, шта је вама? – викну, надносећи се над главом непознатога. Непознати се чисто трже, увуче главу у крзно каљаве бунде, погледа плашљиво и опет обори главу у ватру.
• Шта тражите овде? – настави чиновник. – Ето вам село ту под носом, ако вам је потребан конак.

Непознати се стресе и нагло подиже руку као да се брани од нечега.

• Зар ме код њих тераш?

Глас му је био промукао и личио је на јаук. – Код њих на конак! Не знаш да ће вас побити, пси. Све! Све! Видите ли тај мрак унаоколо и овај пламен овде? Добар заклон, добра мета! А Арнаутин гађа зверски, побиће вас све.

Ми се тргосмо и чисто плашљиво погледасмо у мрак. – Не брини се ти за нас, – настави чиновник истим тоном.

У том тренутку одјекну негде пуцањ пушке. Пси у селу залајаше.

Непознати задрхта целим телом, лице му се још јаче искриви, очи се готово преврнуше у својим дупљама и он нагло одскочи од ватре.

• Пази да ти не пробуши бунду! Добро је што си бар њу спасао.

Непознати пође неколико корака и застаде.

• Зар сам хтео! Спасао… – и једним наглим покретом скиде бунду и готово је баци међу нас, па онда брзо одјури у мрак. Ватра захвати један крај бунде.
• Убице! Пси!… – јечао је његов глас кроз ноћ и чуле се све даље гацање по каљавом друму.

Сви су гледали изненађено за њим. – Па овај је човек луд – рече чиновник. – Гле шта уради од бунде!…

Брзо се наже и дохвати је газећи ногом у нагорели крај.

• Сиромах! Зар га не знате? – рече један железничар. – Од кад су му Арнаути убили сина, дечка од 16 година, мало је шенуо. Били су обојица у оној групи што их пре неколико дана нападоше Арнаути и половину побише. Изгубио се сиромах од потреса. Лута тако свако вече крај туђих ватри, тражи сина и проклиње Арнауте.
• Грехота људи! – рече чичица. – Отерали смо човека у ово доба, бар да је присебан. Еј, човече, где ће ти душа!
• Зар сам ја знао да је човек луд! – вајкао се овај. – Их, брате, што не рече раније.

Убрзо је престало да се говори о непознатоме, јер је сваки имао своје муке и невоље, које чине да се на туђе несреће не мисли. Један по један полегасмо крај ватре уморни од тешког пешачења по раскаљеном путу.

У селу (Какарић између Скадра и Драча – МЗ) су певали петли. Наша се ватра полако гасила и ноћ мрачна и хладна све више продирала у тор. После неколико дана чух да се напознати удавио у Дриму, скочио у воду кад су негде пушке припуцале.

Драгослав В. Ненадић „Испред непријатеља“ у Голгота и васкрс Србије 1915-1918. БИГЗ, 1986, стр. 220-221.