Двадесет девет младића из села Баничине, од по 22 године пали код Скадра 1913.

Већ смо десетак дана у Скадру и мало смо одахнули. Нас петоро са територије 11. окружне команде договорисмо се да идемо на Брдицу. Мислили смо да то није далеко и да неће бити напорно, али смо се преварили. Пут је за нас био тежак, а оно што смо тамо доживели много нас је потресло, нарочито мене.

Брдица није велико узвишење. За напад и освајање је врло тешка, а за одбрану сјајна, јер су утврђења радили немачки инструктори. У подножју су широки и дубоки шанчеви пуни воде. Никог није било да нам нешто каже о крвавој борби. Но мени је било познато да на су баш ови шанчеви један од узрока неуспелог напада српске војске, 26. јануара 1913, да се заузме Брдица, коју је јуначки бранио турски командант Есад-паша. Ови шанчеви су гробнице војника 1. и 2. чете 1. и 4. батаљона 11. кадровског пука „Карађорђе“. Од узбуђења нисмо ишли даље, јер ми се учини као да видим по шанчевима костуре наших војника. И као да албански чобани ритају лобање, а сељани прекопавају гробове и кости разбацују или њима гађају псе и вране.

Пред очима ми се створи слика мога брата Мике и браће од стричева Драгише и Данила и других сродника и сељака. Гледам их онако како сам их знао. Израсли као витко јасење у нашим питоминама. Здрави као дрен из наших забрана, а румени једри као необране будимке јабуке. Час су ми изгледали весели као онда кад смо, пролећних дана, по нашим ливадама играли клиса или џоре, час озбиљни кад су полазили на венчање, или радосни кад су угледали своју првенчад. Већина од њих то није дочекала.

Гледам двадесет девет младића из села Баничине, од по 22 године. Сви из једног села. Браћа и другови. Једног су учитеља имали, у једној се цркви крстили и заједнички се причешћивали. У истим шумама лов ловили и иста их брига мучила. Седељке обилазили, девојкама лубенице и грожђе доносили и са исте ватре печене кукурузе јели. У једном колу играли и исте песме певали. На вашаре и саборе ишли и живот улепшавали. А из валовите Шумадије, загрљени и распевани, заједно пошли, и ево овде, јуначки изгинули. А сада од њих ни трага, ни помена!

Мрачна завеса се спусти испред мојих очију. Плакао сам као што је плакала и моја мајка, и све мајке кад изгубе своју децу. Али се, ипак, нисам исплакао.

Авиони нас често посећују и помињу да рат још траје. Једног дана био сам у вароши. Немачки авион „гаубе“ високо је летео ка Скадру. Многи су мислили да ће бомбардовати логор, али авион је променио правац, па на варош. Настаде уобичајена узбуна и свет нестаде са улица, а нас неколико војника стадосмо испод једне озидане капије и од праска бомбе попадосмо на земљу. Бомба је пала у близини и убила црногорског министра Пламенца.

Света П. Николић „Одступање Скадар – Драч“ у Голгота и васкрс Србије 1915-1918. БИГЗ, 1986, стр. 204-205.