Џаред Дајмонд: Значај смртоносних организама за људску историју

Значај смртоносних организама за људску историју добро илуструју европско освајање Новог света и пад броја његових становника. Далеко већи број америчких староседелаца умро је у постељи од евроазијских микроорганизама, него на бојишту од европских пушака и мачева. Ти микроорганизми поткопали су индијански отпор тако што су усмртили већину Индијанаца и њихових вођа, и што су преживелима подрили морал. Кортес се, на пример, 1519. године искрцао на обалу Мексика са шест стотина Шпанаца, како би победио жестоко милитаристичко царство Астека са вишемилионским становништвом. То што је Кортес стигао у астечку престоницу Теночтитлан, што је утекао изгубивши „само“ две трећине своје војске, и што је успео да борбом обезбеди повратак на обалу, показује и војну надмоћност Шпанаца и почетну наивност Астека. Али већ приликом наредног Кортесовог напада, Астеци више нису били наивни и борили су се са највећом упорношћу за сваку улицу. Оно што је Шпанцима дало пресудну надмоћ биле су велике богиње, које су у Мексико доспеле 1520. године са једним зараженим робом који је дошао са шпанске Кубе. Епидемија је усмртила скоро половину Астека, укључујући и цара Куитлауака. Преживеле Астеке деморалисала је тајанствена болест која је косила Индијанце а штедела Шпанце, као да рекламира њихову непобедивост. До 1618. године првобитно становништво Мексика од око двадесет милиона свело се на око милион и шест стотина хиљада.

И писаро се суочавао са суморним изгледима када се са сто шездесет осам људи искцао на обалу Перуа 1531. године, како би освојио вишемилионско царство Инка. На Писарову срећу, а на несрећу Инка, велике богиње стигле су копненим путем око 1526. године и сатрле велики део становништва, укључујући и цара Уајну Капака, и његовог престолонаследника. Као што смо видели у Трећем поглављу, због упражњеног престола, двојица преосталих синова Атавалпа и Уаскар уплели су се у грађански рат који је Писаро искористио како би победио разједињене Инке.

Када ми у Сједињеним Државама размишљамо о друштвима са бројним становништвом у Новом свету, која су постојала 1492. године, обично помишљамо само на друштва Астека и Инка. Заборављамо да је и Северна Америка исхрањивала индијанска друштва са великим бројем становника на најлогичнијем месту у долини Мисисипија у којој су и дана неке од наших најбољих ораница. У том случају, међутим, конкистадори нису ни на који начин непосредно допринели уништењу друштава; евроазијски микроорганизми, који су се ширили као претходница, обавили су цео посао. Када је Ернандо де Сото, као први европски конкистадор, 1540. године промарширао кроз југоисточне делове данашњих Сједињених Држава, наилазио је на индијанске градове, који су били напуштени две године раније јер су становници помрли у епидемијама. Те епидемије пренели су Индијанци из приобаља које су заразили Шпанци када су посетили обалу. Шпански микроорганизми проширили су се у унутрашњост пре самих Шпанаца.

Де Сеото је још имао прилику да види неке од густо насељених индијанских градова дуж доњег тока Мисисипија. По окончању његове експедиције, протекло је много времена док су Европљани поново доспели у долину Мисисипија, али евроазијски микроорганизми тада су већ били одомаћени у Северној Америци и ширили су се све даље. До наредног појављивања Европљана у доњем току Мисисипија, француских досељеника крајем седамнаестог века, готово сви велики индијански градови су ишчезли. Њихови остаци су она велика налазишта под хумкама у долини Мисисипија. Тек у новије време почели смо да схватамо да су многа од друштава градитеља хумки била углавном нетакнута у време Колумбовог приспећа у Нови свет, а да су пропала (вероватно због болести) у раздобљу између 1492. године и систематског истраживања Мисисипија које су обавили Европљани.

Кад сам био дете, америчке ученике су учили да је Северну Америку првобитно заузимао само око милион Индијанаца. Тако мали број је користан да би се оправдало белачко освајање онога што се могло сматрати готово празним континентом. Међутим, археолошка истраживања и пажљиво ишчитавање описа које су оставили најранији европски истраживачи наших обала, данас говоре да је првобитно било око двадесет милиона Индијанаца. Процењује се да је у целокупном Новом свету пад броја индијанских становника током једног или два века по доласку Колумба износио чак 95%.

Главне убице били су микроорганизми из Старог света којима Индијанци никада нису били изложени, па нису имали ни имунитет ни генетску отпорност. Велике богиње, мале богиње, грип и тифус наметали су се за прво место међу убицама. А као да већ и то није било довољно, у стопу су их пратили дифтерија, маларија, заушке, велики кашаљ, куга, туберкулоза и жута грозница. У безброј случајева белци су тамо заправо били очевици уништења које се одвијало када су пристигли микроорганизми. На пример, 1837. године, племе Индијанаца Мандана, које је поседовало једну од најсложенијих култура у нашој Великој равници, заразило се великим богињама са једног пароброда који је из Сент Луиса провио узводно Мисисипијем. Број становника у једном манданском селу је за неколико недеља са 2.000 спао на мање од 40 душа.

Џаред Дајмонд „Пушке, микроби и челик“, Лагуна 2022, Стр. 246-249.

Као пример утицаја болести на историју прилажемо и слику увода једног чланка: