Хитлер о организацији покрета

Ако би задобијање политичке моћи представљало претпоставку за практично спровођење реформаторских намера, онда покрет са реформаторским намерама мора да се од првог дана свог постојања осећа као покрет масе а не као литерарни клуб за чајанке или малограђанско куглашко друштво.

               Млади покрет је према свом бићу и својој унутрашњој организацији антипарламентаран, тј. он уопште као и у својој унутрашњој структури одбија принциоп одређивања мајоритета, по коме се вође деградира само на извршиоца воље и мишљења других. Покрет и у појединачном и у општем заступа принцип неопходног ауторитета вође, у пару са највишом одговорношћу.

               Практичне примене овог принципа у покрету су следеће:

               Првог председника једне локалне групе поставља следећи виши вођа, он је одговорни руководилац локалне групе. Сви одбори су њему подређени а не обрнуто, он неком одбору. Одбори за гласање не постоје, већ само радни одбори. Рад распоређује одговорни руководилац, први председник. Исти принцип важи за следећу вишу организацију, котар, округ или жупу. Вођа се увек поставља одозго и истовремено заогрће неограниченим пуномоћјем и ауторитетом. Само се вођа целе партије из разлога законитости друштва, бира на генералној скупштини чланова. Он је, међутим, искључиви вођа покрета. Сви одбори су њему подређени а не он одборима. Он одређује али тиме носи одговорност на својим леђима. Он је на располагању припадницима покрета, да га пред форумом новог избора позову на одговорност, да га скину са дужности, уколико се он огреши о принципе покрета или лоше служи његовим интересима. На његово место онда ступа нови човек који боље зна, али са истим ауторитетом са истом одговорношћу.

               Ко хоће да буде вођа, сноси крај највећег неограниченог ауторитета и последњу и најтежу одговорност.

Адолф Хитлер „Мајн Кампф“, превео Радомир Смиљанић, стр. 227.