Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Kralj Petar I Karađorđević u kolima koja vuku četiri vola 6. novembra 1915. u Jankovoj klisuri, prilikom povlačenja srpske vojske i naroda prema Albaniji, postao je motiv čuvenom Edmonu Rostanu da napiše poemu „Kralj Petrova čet’ri vola“.
Ovaj prizor, najpre, nije promakao oku Vladimira Becića, tada 29-godišnjeg ratnog slikara Štaba komande Šumadijske divizije. Zahvaljujući tom snimku, Becić će kasnije uraditi sliku, ali se i upisati u istoriju ratne fotografije.
Fotografija koja je inspirisala Rostana da napiše poemu posvećenu kralju Petru
Francuski pesnik Edmon Rostan, inače autor „Sirana de Beržeraka“, fasciniran ovom slikom koju je uradio Becić i nadahnut hrabrošću kralja Petra, napisao je i objavio poemu „Kralj Petrova četiri vola“, koja ima osamnaest strofa, a koju je na srpski jezik preveo Milutin Bojić.
Rostan je tada nadahnuto rekao: „Kad sam to video, učinilo mi se da je sam Homer, izgnan u srpske krajeve, spregnuo kralju ta četiri vola!“
Kralj Petrova čet’ri vola
To Petar Prvi, iz Srbije, stare,
Odlazi sedeći na ostatku kare,
Volovi vuku, kola, ta.
Kralj Petar ide jer, ići, mora,
Preko busenja, stenja i gora.
Tajanstven pred njim stoji put.
Sa štapom, samo u svom mundiru,
On ide moru, izgnanstvu, miru.
Ide u bajke, rečne, kut.
Čet’ri vola, s jarmom u luku,
Raonik slave, herojstva, vuku,
Al’ unuk Karađorđa, lav,
Da se s bojnog polja iščupa,
Čet’ri vola moraju, skupa,
Da upotrebe, napor, sav.
Srbin, pesnik, ratnik što stvori
Da zemlja peva, da barut zbori,
Da Petra Prvog, borca, tog,
Osvetli dušu, stvori, za njega,
Ta kola, spojiv ostatak sprega
S ostatkom, zadnjim, topa, svog.
Pesma će isplest oreol mu, cvetan.
Ponosan k’o vođa, k’o pastir setan.
Kako je velik izgnanik, taj!
1916.
(Prepev s francuskog: Milutin Bojić)
Priredio: Velibor Mihić
Чувена четири вола, опевана у лепој поезији Едмона Ростана и обесмрћена, остала су символ у историји, символ љубави према домовини и верности задатој речи. Ваш краљ Петар, који вас толико силно воли, и који воли толико и моју малу земљу Швајцарску, која га је гостољубиво примила, ушао је жив у легенду. Он је једна од оних лепих фигура, које су и одвећ лепе да би биле стварне, а које лебде над овим ратом. У свим земљама правде и слободе, причаће се деци у дуге вечери зимске: „Био једном један краљ, стари краљ, добар и демократски краљ, који је толико волео свој народ, да га није хтео напуштати, но је поделио са њима најбедније јаде који се описати не могу у једном повлачењу, суровијем и страшнијем од свих повлачења…“ Изазваће се слика кола вичених са четири вола, и деца ће видети у праскавом пламену ватре у камину дивни лик старца који је умео бити „добри краљ“ у пуном и правном смислу те речи. У том се ипак неће ова прича разликовати од оних старих, но у томе што је тај добри краљ постојао, док они из прича наше младости нису постојали.
„Живела бесмртна Србија!“, Арчибалд Рајс „Војник истине и правде“, Прометеј, стр. 693.