Манија дописних карата са вешалима

Солун 27. XI 1916.

Данас ево преда мном документа који показује да смо имали право кад смо говорили о нечувеним зверствима аустроугарским. Нашли смо у џепу једног немачког официра, погинулог на фронту битољском, документ довољан сам собом, као необично компромитантан, као најстрашнија оптужба против управе „Његовог врло католичког Величанства“. То је дописна карта са сликом вешања шесторице сељака у Крушевцу у Србији. На шест дигнутих вешала висе, руку везаних на леђима, шест несретних сељака. Са свих страна ових срамних стубова официри и војници немачки, а нарочито аустријски, гледају овај призор који се иначе обично врши у тајности и у тишини и миру у каквом скривеном дворишту затвора. Оно што највише оптужује, то је израз тих гледалаца: лица им одају задовољство и радост! Шта да се каже о замисли тих џелата да све ово ставе на карту? Је ли то садизам или суровост животиње која више не зна како да задовољи своју крвожедност. У сваком случају такви поступци бешчасте њихове ауторе за вечита времена. Не знам шта су ти сељаци згрешили те их вешају? Вероватно су били патриоти и нису могли сносити освајача. Али зар права култура, не она са „К“ не учи да смрт треба поштовати чак и код свог најгорег непријатеља? Речено је да ће Аустро-Угарска пропасти због својих сопствених грешака; нађени документ код немачког официта доказује да је ово пророчанство сасвим основано.

Солун 20. II 1917.

…

Други документ је дописна карта која представља вешања грађана у Јагодини, у Србији, врло слична оној о којој сам причао читаоцима „Телеграфа“ прошлог децембра, а на којој су била вешања у Крушевцу, у Србији. Ова друга, нова карта нађена је код српског војника Душана Видојковића, који су је опет нашао код потпоручника 6. чете 2. батаљона 11. пука пруских гренадира, Бернхарда Вевериха, погинулог 8/21 новембра 1916. на коти 1050 на чукама.

Видојковић није придавао велику важност тој карти коју нађе код мртвог непријатеља и метнуо је у свој бележник где се врло рђаво провела. Али поред свих превијања, савијања и подеротина, ипак се врло јасно види слика. А она је гнусна! Осам сељака и грађана висе о осам вешала брижљиво поравнатих. Лица у жртава покривена су марамама а руке и ноге везане јаким конопцима. Два аустријска војника, врло млади људи, стоје поред првог обешеног у „фотографској пози“, а тај први обешени изгледа неки имућнији грађанин судећи према оделу. Трећи је аустријанац још на лествицама помоћу којих је обешена несрећна жртва. Осмех тог човека исказује сву дивљачку радост коју му проузрокује овај гнусни акт.

Пред редом стубова, сакупљени на наколико корака испред вешала, официри и војници посматрају призор. Међу њима је и један у грађанском оделу отворене боје са сламним шеширом, који изгледа се се врло заинтересовао овим гнусним призором.

Каква глупост од Аустријанаца да овековечују своја недела на овај начин! Зар они не увиђају да су такви документи оптужбе против њих самих, и то страшне оптужбе? А за нас који смо већ одавна изражавали наше презирање према варварском држању тих људи у освојеној Србији, за нас које су због тога назвали не само у аустро-бугаро-немачкој штамби већ и у извесној германофилској неутралној штампи, лажовима, проданим душама и опадачима, за нас какав реванш! Фотографија не лаже, џелати несретне земље краља Петра неће моћи више да одручу ова гнусна недела! Они ће покушавати да те обешене назову шпијунима, који су се морали отрести ради своје сопствене безбедности. Али зар шпијуни нису храбри људи који су остали верни свом краљу и кад је овај у изгнанству? Пристајео да су опасни по наше непријатеље; али да ли људи који знају шта је част и који умеју да сами себе поштују, да ли ти људи фиксирају на слици на дописној карти смрт родољуба, смрт на коју су морали осудити те људе ради своје безбедности? Не, и по хиљаду пута не! Ова аустријска карта даје противницима Централаца страховито оружје, а у исто време је ужасна оптужба против оних који мисле да имају монопол на „Културу“ написану са К!

Манија дописних карата са вешалима

Солун 15. III 1917.

…

Сада имамо читаву серију аустро-угарских дописних карата, врло брижљиво израђених на картама са бромуром сребра, а које представљају извршење смртних казни на вешалима. Не треба мислити да су то само појединачне карте које нарочито воли некакав манијак заљубљен у језовите призоре! Карте су нађене код три разна лица и види се са њих јасно да су различитога порекла.

…

Најзад, последњи и трећи проналазак, нађен код једног аустријског официра заробљеног код Охридског језера још је важнији: то су 10 карата које све представљају вешања сељака и попа из села Афтовца, у Херцеговини, дакле на аустријској територији али на којој су насељени Срби. На овим картама, датираним месеца марта или априла 1916. виде се све фазе ових ужасних смртних казни. Једна даје полазак из села; осуђени изгледају равнодушни. Друга нам показује одељење војника одређено за извршење казне, са два официра на челу. По свршеном чину, пуковник Маринић (сопственик карте је и ту глупост учинио – да потпише име тог џелата пуковника испод његовог лика на карти) разговара пред стубовима на којима висе обешени, и разговор изгледа врло весео, је се сви смеју са очевидним задовољством. Једна карта нам пак приказује мртве обешене поређане на земљи један до другога као низови дивљачи после успелог лова. Најзад, последњи изглед, врло уметнички израђен, показује место где је извршена казна: свих осам вешала са обешеним жртвама јасно се оцртавају на небу на коме се сунце крије иза облака…

Ова манија таквих дописних карата компромитује Аустро-Угарску. Већ одавно, заснивајући све на апсолутно поузданим обавештењима којима располажемо, изнели смо свету нечовечно поступање Двојне монархије према народу у Србији, као и према народу српском у српским земљама које су дуго времена под господарством аустрије.

Арчибалд Рајс „Војник истине и правде, изабрана дела“, Прометеј, стр. 437-441.

Арчибалд Рајс – војник истине и правде