Моравска болница на Виду

Да би болеснике склонили бар од кише, Французи су са ратних лађа довукли весла, даске и грађу, као и велика лађарска платна за покривање робе, и из свега овога измислили и склопили нешто налик на болничке шаторе.

Шатори су били ниски, подупрти веслима и даскама, и дугачки као читаве касарне. Са стране, где је шатор долазио до земље, а преко ивица шатора, било је наслагано крупно камење и то је држало шатор, место коља, да се не стровали. Шатори су имали свега један отвор за улаз.

Одмах на улазу у шатор, још док нисте очима ништа видели, вас нешто враћа натраг, напоље из шатора. То је смрад али особит и специфичан. То није смрад ни распаднутих лешина, то није ни задах од усмрделих рана. Под шатором је био гори, још несноснији смрад. Ту су били помешани: и смрад болесника што иду испод себе, какви су били готово сви што леже, и смрад повраћене на земљу хране, и задах од загушљивих знојних тешких људских испарења, као и мемла загађене и блатњаве земље. Под шатором је заударало и на гној и на одавно непревијене усмрделе ране и на трулеж… Ваздух је под шатором био пресићен отровом и гушио је све живо, што се под њега баци.

Кроз шатор се може проћи само прескачући преко лешева и преко још живих. Тескоба и збијеност је била таква да је извлачење мртвих било увек пропраћено јауком, гажењем и повредама болесника од стране болничара. Болесници су лежали сви у свом загађеном оделу, згрчени у најразличитијим позама на голој земљи. Било је и нешто сена, али се оно од кише, која је са свију страна текла под шатор, већ измешало и изблатило са глином. За време кише, која је, на несрећу, непрестано лила, земља у шатору цврчи од воде и под ногама. Покривача нико нема. Овај пакао и ова гробница били су још и рој, још и кошница живог гада. Вашију је било толико, да су оне као капље падале на људе одозго, са шаторског платна.

Ту у том аду, прикупљен као у жижи, одигравао се у минијатури сав трагизам наше земље. Ту су у предсмртном стењању и бунцању дрхтали и треперили сви најнежнији болни фибри човечије душе. Ту су кроз бунцања и сањања о селу и кући нестајали један за другим сви, које је страшна судбина бацала у овај пакао.

Одмах до шатора је и капела. Тако се зове једно место више шатора, ограђено џбуњем, куда се доносе и слажу сви, које извуку из шатора. Капела није ничим покривена, те су наслагани костури под пљуском од кише.

Такво је стање на острву Виду затекла Моравска болница 21. јануара.

…

Пре доласка Моравске болнице на Видо, тј. пре 21. јануара, дневно умирање на овом острву премашило је, покаткад, цифру 150. Затим се полаганим темпом ова цифра смањивала све до 120-130, па на 90-100, даље на 60-80, затим на 30-40 – док се крајем фебруара није спустила на 15-18 дневних умирања.

На острву Виду као и у Скадру није било колере, и поред свију гласова и разговора да је било. И у Скадру и на Виду помор је наступио и завладао од ратног пролива односно од глади.

Начин на који је постао ратни пролив код наше војске је јасан. За цело време повлачења, на целом дугом путу повлачења са фронтова од Дрине, Саве, Дунава, Тимока и Брегалнице, па све до Крфа, исхрана војске је била или недовољна и неуредна, или је сасвим није ни било. На целом том маршу, пресићеном телесним и душевним напрезањима, јело се и пило шта се нађе и где се стигне. Глад, рђава и свакојака храна, пијење воде на гладан и хладан стомак са увек других планинских извора, који „пресечу човека“, спавање под ведрим небом на влажној и хладној земљи и, отуда, назеб стомака и ногу; одсуство сваке неге и одмора и нелечење првих појава стомачно-цревних растројстава; погоршање тих растројстава рђавом храном и пићем, као и даљим непрестаним напрезањем, замарањем и нехигијенским приликама дугог и страшног марша – ето то су били узроци ратног пролива. Ето због тога су људи умирали као муве.

Колико је организам био истрошен и пропао, види се по томе што је међу болесницима био редак случај повећања температуре и на секцији је било срце ретко код ког умрлог нормално. Место мишићног ткива, срце је у већини случајева било у величини једне мале песнице, састављене готово из фиброзног ткива. Колико је организам, нарочито стомак, био истрошен, доказ је одсуство сваког рада стомачних жлезда. Храна унета у стомак, није ни мало надражавала слузокожу и у стомаку се није лучило ни мало киселине. Онаква каква је ушла у стомак, таква је цурила, сама од себе, испод болесника, потпуно несварена.

Да није било колере, већ да је то био само ратни пролив, доказ је и тај што се ни од болничара ни од персонала нико није заразио, нити у Скадру, нити на острву Виду.

Острво смрти, Видо, је била једна незапамћена гробница. Колико је у њој остављено живота тачно се не зна, нити ће се икад сазнати. До 21 јануара, тј. у време највећег помора није остављено никаквих забележака. Не зна се, нити се може утврдити цифра, ни колико је људи прошло кроз болницу на Виду. Та се цифра може само наслућивати, кад се зна и каже да је крајем јануара, тј. у почетку свога рада, Моравска болница морала спремати свакодневно за ручак и вечеру преко 6000 оброка.

…

Рад, напрезање и довитљивост дали су резултат: крајем фебруара помор је на „острву смрти“ заустављен. Моравска болница је, по свршетку свог задатка, остала на раду свега још неколико дана.

Стр. 266-270.

Владимир Станојевић „Епидемија пегавца у војној болници код „Ћеле-куле“ и улога те болнице у повлачењу 1915-16. у Голгота и васкрс Србије 1915-1918. БИГЗ, 1986, стр. 250-270.