Некада, када је слобода брањена крвљу

Из Милошевићеве задруге, која је бројала тридесет и седморо чељади, кренуле су одмах све мушке главе које су биле дорасле да понесу пушку.

…

После сам предложен за Карађорђеву звезду, а похвалница је читана кад сам добио Крст Светог Ђорђа од руског Цара.

…

У село (Прњавор – МЗ) сам се вратио с пролећа деветсто деветнаесте. То су били најтежи дани у мом животу. Све изгорело. Нашао сам само брата од стрица. Жена ми умрла од глади, девојчица од шеснаест година скапала од изнемоглости. Кад смо се срели Михајло и ја, плакали смо као сирочићи. Петорица нас отишли у рат, а вратила се само двојица.

• Ето, Иване, видиш ли наше муке. Од пуне задруге остала празна кућа.

И Михајло поче да јеца. Плакао је за синовима, јер су му Мађари тројицу убили. Све се затрло.

То је нама рат донео. Сваку стопу ове земље ми смо сто пута платили својом крвљу. А то знају да цене само они који су ратовали, губили главе и враћали се на пуста згаришта.

Милан Шантић „Три реда ровова“ у Голгота и васкрс Србије 1914-1915, стр. 63-68.