Нушић: Крематоријум српске државе у Пећи

Оно страховито ватрено огњиште, које смо сад из близине посматрали, изгледало је као нека огромна ломача припремљена да на њој буде спаљен читав један народ због јереси вере у слободу. Рекао би човек да се земља упалила, или још пре, као да је од силног пламена који јој је буктао у утроби, напрсла, па из тог ждрела сад извире жач  и пламен. Из тога жара, као да га неко џиновским жарачем подстиче, расипају се по гдекад читави усијани снопови и безбројни ројеви варница, као најраскошнији ватромет, узносе се у мрачне облаке дима којима је застрто небо те се отуд враћају као ватрена киша.

И ако нас је умор сломио, нисмо могли не застати у месту приковани, посматрајући са запрепашћењем овај необичан призор који је за нас још био загонетка. Тргао нас је бат коња на коме је јахао официр. Био је мој познаник, један од оних младих и интелигентних људи који је за време мира покушао и пером да се послужи. Рекох му своју и нас свију невољу и он посла два војника из патроле да закуцају на разна врата те припитају не би ли нас ко под кров примио.

• А шта је оно тамо? – запитах га показујући на пожар изнад вароши.
• Крематоријум српске државе! – одговори официр гласом кроз који је звонио дубок бол.
• Оно смо ми упалили?
• Да ми, да би сагорели све што нам је још остало.

И узе ми казивати шта је све пождрао тај пламен. Кола топовска и и топовске каре, лафете, аутомобиле, шаторе, алате, болничке опреме, архиве рачунске књиге и акта разних канцеларија и многе, многе друге скупоцене предмете које смо мучно и годинама текли.

• И видите ли – додаде официр – каква је то игра судбине, како је то фатално, да се баш ово место, где сагоревамо последње остатке српске државе, зове Пећ.

Нушић „Деветсто петнаеста –  Трагедија једнога народа“, стр. 480. ЗД+ Београд 2018.