Нушић о чиновнику са рачунском књигом (и Здравковићем)

Опет неко лупа. Тако ће то ваљда целу ноћ.

• Ко је то? – пита онај глас из дима који се стално буни кад наиђу нови гости.
• Чиновник! – одговара глас с поља.
• Па и ја сам чиновник! – одговара му глас изнутра.
• Морате ме пустити, имам архиву и рачунске књиге са собом! – говори онас с поља званичним гласом.
• Е, одговори глас изнутра – онда извини. Ја сам мислио ко други па да те пустим. А овако метни ти братац рачунске књиге под главу, а покри се архивом, па лепо проспавај!
• Ама, ко је то унутра? Продра се онај с поља још званичније и удари ногом у врата.
• Не лупај, бре, да те сад не вежем. Овде је дивизијски штаб, пуковник Здравковић!

Онај с поља ућута, не проговори ни речи, него, преплашен, одмаче од врата.

Сви ударише у смех, а онај што се огласи за пуковника Здравковића додаде задовољно:

• Јеси ли видео како подви реп?
• А што га, болан, не пусти? – запита неко са друге ватре.
• Е, досадише ми те државне ерхиве и рачунске књиге! Ама целим путем, кола, коњи, све је то потребно за рачунске књиге, а кад тамо, а ти на колима видиш неке жене и кућевни намештај. Па још док се бегало железницом, господа с архивама и рачунским књигама траже засебно купе, па се у њима коцкају на путу, а ми војници мрзнемо и киснемо на отвореним вагонима. А знам сигурно да ни један од те господе неће спасти државне архиве и рачунске књиге, него би хтела да оне њих спасу!

Нушић „Деветсто петнаеста –  Трагедија једнога народа“, стр. 252-253. ЗД+ Београд 2018.