Пастернак: Кад је човек био човеку вук

Врло дуго, половину свог лутања пешице, он је ишао дуж железничке пруге. Она је била запуштена, није радила и била је потпуно затрпана снегом. Његов пут водио је поред читавих белогардејских композиција, путничких и теретних, које су биле заустављене сметовима, општим Колчаковим поразом и несташицом горива. Ти возови, изгубљени у путу, заувек заустављени и покопани испод снега, протезали су се у непрекидној траци много десетина врста. Они су служили као утврђења наоружаним бандама друмских пљачкаша, као уточиште криминалним и политичким бегунцима који су се прикривали, несрећним луталицама тог времена, али највише као заједничке мртвачнице и масовне гробнице умрлих од мраза и пегавца, које је беснео дуж пруге и истребљивао читава села у околини.

То је време оправдало старинску изреку: човек је човеку вук. Путник би у сусрету с путником скретао у страну, или би убијао оног другог, да не буде убијен. Појавили су се појединачни случајеви људождерства. Људски закони цивилизације престали су да важе. На снази су били зверски. Човек је сањао преисторијске снове из пећинског доба.

Борис Пастернак „Доктор Живаго“, Просвета, 1979, књига друга, стр. 138.