24. децембра 1917. Како је наш Божић, или, боље, Бадње Вече, позвао сам у моју „попоту“ свога секретара, поручника Вујића, и Дучића из министарства спољних послова, који је на пролазу кроз Солун. Сем ове двојице и мојих обичних другова, налазим још за столом Ћирковића, званог Ћирко-паша. Вече је прошло врло пријатно. Дучић говори као млин и Старчевић му стално противречи својим уобичајеним намргођеним начином. Занимљиво је видети ову двојицу тако различитих људи. Дучић врло образован човек, помало монден, како изгледа, песник од великог талента, врло бујан и изиграва младића, иако је већ врло одавно прешао четрдесету, говори о свему: о историји, политици, уметности и т. д. са обиљем које је можда мало претерано. Човек има утисак да он воли да чује самог себе како говори. Старчевић, тип Србина из Срема, представља човека који противуречи по природи и он не познаје или неће да познаје финоће дипломације. Кад га човек слуша, могао би да поверује да је увек љут, али, у ствари, он то није нимало. То је у души диван човек и врло добар, али има кокетерију да се даде сматрати за набуситог. Говорило се о свему до касно у ноћ и, враћајући се са Дучићем, причамо још дуго о Србима, о њиховим манама и њиховим врлинама. Волим ове српске кругове, јер нису извештачени као они у поквареној Европи, једном, често, врло рафинираном цивилизацијом која, у суштини, служи често само као фасада.
Родолф Арчибалд Рајс „Шта сам видео и проживео у великим данима – саопштење једног пријатеља из тешких времена“, Прометеј 2025. Стр. 241-242.
Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија