Слободан Јовановић: Владановштина

После пада режима од 11 октобра на Владана Ђорђевића дигла се и ала и врана; ниједан од чланова његове владе није толико нападан и грђен; цео режим од 11 октобра назван је по његовом имену „Владановштина“.

С чисто историског гледишта, Владановштина је један мит, једно од оних раширених веровања која одговарају врло мало стварности. Режим од 11 октобра створили су и држали краљ Милан и краљ Александар, а не Владан Ђорђевић, Под тим режимом министри су уопште мало значили. Сва политичка питања расправљана су у двору; министри су имали неке самосталности само у административним пословима. Владан Ђорђевић, иако се истицао испред других министара као да би био неки канцелар, управљао је у ствари само министарством иностраних дела. У послове других министара слабо се мешао већ и стога, што су ти министри били махом много стручнији од њега. Ђорђевић је бесумње био важан чинилац режима од 11 октобра, али зацело не и његов носилац. Зашто се онда сва одговорност свалила на њега? Је ли он у недостатку велике власти имао великих личних махна, које су га начиниле тако мрским, да је свет веровао за њ и што јесте и што није?

Његови противници говорили су о његовој корупцији и о његовој власничкој обести. По њиховим речима то је био лаком и безобразан Цинцарин: када је усео на влас није имао друге жеље него да се награби пара, и да се натреса над нама правим Србима.

Као доказ његове корупције наводило се да ручкове које је давао страним дипломатима Ђорђевић није плаћао из свога редовног додатка на представљање, него их је плаћао из диспозиционог фонда. Осем тога путовао је често у иностранство, и то увек са добром дневницом. Ђорђевић се бранио да је његов додатак на представљање био недовољан, да је стога морао извесне издатке представљања пребацити на диспозициони фонд, и да то није чинио самовласно, него са краљевим знањем и овлашћењем. У ствари, Ђорђевић није присвајао себи државни новац, него је само волео да се разбацује и господује о државном трошку. Све што је њему уписивано у грех, постало је после неколико година опште правило. Али Ђорђевић је први почео харачити диспозициони фонд, и зато што је био први, он је имао да извуче грдњу и за себе и за друге.

Како је стајало са његовом власничком обешћу? Под режимом од 11 октобра било је бесумње гоњења и притисака и то у већој мери него под ранијим владама краља Александра. Прави узрочници тих притисака и тих гоњења били су краљ Милан и краљ Александар, а не Владан Ђорђевић. За њега се не може рећи чак ни то, да се много светио личним непријатељима: он је био свађалица, али не и злопамтило. Ако се ипак зато викало на њега, то је из ових разлога. Његово понашање било је надуто и набусито: мало је ко од наших министара умео да се тако напне као он. Чиновници су се жалили на његово издирање и натресање; молиоце је дочекивао као на виле; чак аустриски посланик, његов пријатељ и бранилац његове владе, помиње у својим извештајима његову „ароганцију“. У службеним изјавама и министарским говорима био је исто онако насртљив и уочљив као у својим новинарским чланцима и памфлетима; он је саблазнио цео свет једним говором у коме је, заборављајући на озбиљност и достојанство министра председника, упоредио Карађорђа са војним бегунцем… Волео је да се прави човек гвоздене руке, исмевао је слободњаштво, и говорио да је за нас главна пољопривреда, а не да ли ћемо имати „две или три литре слободе“. Та осионост става и говора, у којој је било више глуме и сујете него ичега другог, учинила је да се о Владану Ђорђевићу створи мишљење као страховитом насилнику који је у првом реду крив за нечовечну стегу режима од 11 октобра.

Слободан Јовановић „Влада Александра Обрановића, књига друга 1887-1903), стр. 134-135. БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ 1990.