Са силном и необузданом амбицијом, Ристић (Јован – МЗ) је спајао велику умереност политичких идеја. Он је био противан свим крајностима, и најрадије хватао средњу линију. Михаилов режим био је отерао у крајност. После саветске свемоћи, коју је створио Устав од 1838, и скупштинске свемоћи, коју је створила Светоандрејска скупштина, Михаилов режим створио је владалачку свемоћ. Противник било чије свемоћи, Ристић је највише волео срећно подешену равнотежу власти, која би све власти држала у границама умерености. У новинским чланцима које је посветио Михаиловом режиму на самом његовом почетку, Ристић је потпуно одобравао Михаилову мисао о усредсређивању врховне управе код кнеза, али је опет зато препоручивао да се, бар у извесној мери, установи и министарска одговорност са слободом штампе. Полицијски деспотизам на који је Михаилов режим најзад изашао, Ристић није предвиђао. Човек златне средине, он се није могао слагати с политиком крајње деснице коју је Михаило водио. Њему је та политика изгледала опасна. Она је имала против себе и интелигенцију, која је увек нагињала либерализму, и народну масу, која никада није марила сувише јаку стегу власти. Михаилов режим постајао је непопуларан, и држао се само Михаиловим личним ауторитетом. Тешко режиму који виси о једном човеку, – и тешко човеку који се изједначује с једним непопуларним режимом… Ристић је налазио да је крајње време да се правац унутрашње политике промени. Било се отишло сувише на десно; требало је дати удар крме на лево. После седам година аутократске владе, требало је тражити споразум с либералима и отворити нову еру политичких рефорама. Разуме се, све је требало радити врло смотрено, „у духу умерености“.
Слободан Јовановић „Друга влада Милоша и Михаила (1858-1868)“, БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ 1990. стр. 486.
Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија