Улога Моравске војне болнице при повлачењу 1915-1916.

… Управа болнице срећним и пуким случајем дошла до веће количине брашна. Ствар је била у овоме. За стране мисије била је у Призрену, у једном магацину, одвојена повећа количина брашна. По одласку свију тих мисила, у магацину је остало неутрошено преко 3000 кг брашна. Кључеве од магацина је предао вођа страних мисија једном официру, на служби при Врховној команди, санитетском пуковнику др Чеди Михајловићу, са молбом да их чува „док се не врати с пута из Скадра“. Пошто о враћању из Скадра није могло бити ни речи, то је управник болнице склонио кључара и преломио да му да кључеве од брашна.

Крунисана оваквим успехом, који је у овој ситуацији личио и премашао најсмелије дипломатске успехе – Моравска дивизија долази у Ђаковицу са неколико пуних кола брашна.

256. стр.

Нахрањен и осигуран хлебом, болнички персонал и људство су радили са толико енергије и плана, да је у вече 10. новембра, тј. истог дана по доласку у Ђаковицу, Моравска болница већ имала потпуно организовану болницу са свима потребама за 150 постеља.

Било је учињено и нешто више. Сем болнице за прихват рањених официра, због указане велике потребе, по личној иницијативи управника отворена је још и војничка кујна као и војничка амбуланта. За обема овим се осећала тих дана најоштрија потреба, и ево зашто.

При повлачењу до Скадра, на целом путу најгоре је прошао онај део рањених и оболелих војника, који је био ван своје команде. О њима нико није водио рачуна. Они су највише страдали, они су највише сејали пут својим лешевима. Још док је било уређених и добро снабдевених војних станица и болница уз пут, било је којекако, али од Призрена до Скадра, они су били осуђени на смрт од глади и на свакојако загађивање и заражавање никеко непревијених рана. У Ђаковицу, у то доба, наилази једна маса таквих несрећника без команде. У месту нема нити војне станице, нити пак постоји каква болница за прихват рањеника и болесника. Црногорска их болница не прима, јер нема ни хлеба ни лекова, и упућује их Моравској болници. Ова је, међутим, по наређењу, одређена само за прихват и даљу евакуацију официра. Ситуација је, дакле диктовала нов задатак Моравској болници, и она га је одмах својом иницијативом, не тражећи одобрење и наређење, прихватила и извршила. У војничкој кујни и амбуланти ове болнице нахрањени су, превијени и примљени на преноћиште, сем официра, и сви ови одвојени од команде и незбринути војници.

257. стр.

Србија је у Пећи била још нервознија, још забринутија и још збуњенија, него ли у Призрену. У Пећи се видела и осећала сва страхота ситуације, док се у Призрену она више представљала. Пећка мишоловка је била јава од српског трагизма. Ту се пред очима свију ломила, палила и претварала у пепео сва српска снага: и војничка и државна и народна. То је био други косовски слом…

…

По улицама је свуда безброј коњских лешина, замрзнутих у најразличитијим позама. Свуда се ломила, уништавала и бацала у ватру коморска кола, лафети, каре и точкови. Муниција се палила, цеви се распрскавале… Демон рушења и уништавања владао је свуда унаоколо, без прекида, и дању и ноћу.

Из Пећи су водиле две вратоломне стазе за Црну Гору, за Андријевицу: преко Ругова и преко Жљеба-Рожња-Берана. Први је правац краћи, али опаснији и пролазан само за пешаке и за добро, зимски, потковане коње. Преко планине Жљеба, кажу стаза је шира, али пут је дужи. Болница и комора се, стога, деле на двоје: предњаци од кола, са материјалом и људством упућују се преко Жљеба, а персонал и део људства са коњском комоом преко Ругова.

21. новембра обе партије крећу на пут. 23. увече, друга партија, са коњском комором, стиже у Андријевицу, продужава пут по одличном аутомобилском планинском шосеу све до Подгорице, куда стиже 28 новембра увече.

Од друге партије овде стиже само људство, без стоке и без коморе. На планини Жљебу се закрчиле и нагомилале многобројне коморе, на које су још напали и Арнаути. У насталој паници изгубљено је више хиљада волова – по причању.

258. стр.

Поред глади, поред антихигијенских грозота под кишом, – наступа и треће, физиолошко зло од реакције организма. После силних напрезања, маршева и тегоба и у најбољим хигијенским условима, код сваког организма наступа поремећај радњи свију органа. Наступа реакција и код срца, које слаби, и код нерава, који клону и код стомака, који изгуби нормално надраживање за храном и код свију осталих органа. Ово стање реакције организма се најбоље види на тркама. Смрт на тркама, код људи и стоке, не наступа за време трке, – већ доцније и после, кад прође фаза напора.

И челик има границе издржљивости. Саломљене и савладане глађу и напорима кроз Албанију – наше трупе са доласком у ондашњи пакао Скадра, долазе управо на кланицу. Отпочиње умирање: у групи, у логору, на маршу и на улици. Свуда. Настаје умирање без икакве болести, просто од глади, од напора, од изнурености, без икаквих болова…

260. стр.

На тај начин, Моравска болница је у Скадру била на раду месец дана: од 6. децембра до 7. јануара. Кроз њу је у току тога времена прошло више од 5.000 људи. Средњи дневни проценат умирања у болници је износио 30-35. Са стране, мртводонетих, било је много више. Остало је у њој при предаји непријатељу око 500 болесника.

264. стр.

Тешко је категорички тврдити, без статистичких података, али је данас, ипак, јасно једно: наш је народ у великом рату упропашћен, не у крвавим борбама, већ у Албанији и, нарочито, терањем кроз глибове албанског дивљег приморја, од Скадра до Валоне. Којим душманским демонима пада на душу овај грех, није још сасвим јасно. Али, да је тај грех велики и неопростив, види се најбоље по двема најцрњим странама наше албанске голготе: по језивој судбини 40.000 регрута, пропалих на путу Драч-Валона и по помору, који је после свега овога завладао на Виду, на „острву смрти“, где сада почивају остаци некадањих славом овенчаних пукова.

…

При искрцавању на обалу, први поглед мало подаље од пристаништа већ наговештава странцу ужас и језу од помора, који влада на том острву. На обали се видела гомила голих људских лешева, наслаганих као метарска дрва у добром реду једно на друго, у неколико слојева. Гомила је била у висину више од човечјег раста, а у дужину се пружала на десетину метара и више. Ту се слажу и доносе са тог острва смрти преко целог дана, а сутра ће, кажу, доћи француска нарочита укопна лађа, да их однесе на крајњи југ острва Крфа… и да их тамо спусти у таласе… На обали се већ одавно свакодневно тако слажу, и већ одавно уредно долази укопна лађа и товари их.

264.-265.стр.

Владимир Станојевић „Епидемија пегавца у војној болници код „Ћеле-куле“ и улога те болнице у повлачењу 1915-16. у Голгота и васкрс Србије 1915-1918. БИГЗ, 1986, стр. 250-270.