Уставобранитељска полиција и жеља за чиновничком платом

Ова чиновничка влада коју су установили уставобранитељи, претпостављала је јаку полицију. Кад год се хтело владати без народа, појединац се морао ставити под строг надзор власти, и његова лична слобода сузбити. Али ствар чудновата, под уставобранитељима, бар у прво време, полиција није била јака, напротив, до немоћи слаба. То се објашњује тиме што је власт кажњавања припадала искључиво суду. Суд је судио све кривице, чак и иступе, које данас суди полиција. Онога ко не би хтео да врши њене наредбе, полиција није била у стању сама казнити, него је морала да га тужи суду. С једне стране, народ није имао никаква учешћа у врховној управи; с друге, појединац је био боље обезбеђен од полицијске самовоље него данас. То се двоје није слагало једно с другим.

Уставобранитељи су то убрзо разумели. Као министар унутрашњих дела, Илија Гарашанин не престаје жалити се како се народ деморалисао због тоха што полиција не сме сама да суди онима који је не слушају. Народ је изгубио „стиг и благообразије“; знаци се анархије опажају, и заповести полиције извршују се с муком. Лишена права кажњавања, полиција нема више „дествителне снаге“, – и њој постаје немогућно да одржава законити поредак у земљи. Тада се најбоље видело да се наш народ боји само онога ко може да га казни: чим је полиција остала без власти кажњавања, она му је престала изгледати власт. Било је дошло дотле да људи нису хтели долазити на позиве власти. У ужичком округу, један је сељак легао на земљу кад су дошли пандури да га зову капетану; није хтео да макне с места, јер је знао да му капетан не може ништа.

Право које је полиција имала да тужи непокорне суду, није се у пракси показало од велике користи. Претоварени послом, не поклањајући много пажње мањим кривицама, судови нису судили иступе онако брзо као што је требало. Они нису били у стању да их извиде онако добро као што је то могла да учини полицијска власт, која се налазила на лицу места, и која је знала све људе и све околности. Што је главно, судовима није било толико до тога да одрже пошто-пото ауторитет полиције, колико им је било до тога да ниједан српски грађанин не буде неправедно кажњен; под изговором да кривица није доказана, они су доста олако пуштали оне које би полиција оптужила, и после тога с ауторитетом полиције стајало је само још горе.

То су били разлози због којих је Гарашанин тражио један полицајни закон по коме би полиција сама кажњавала за мање кривице, а нарочито за непокорност према њеним наредбама. Такав један закон издат је 1850. Полиција добија власт кажњавања, и, што је главно, власт кажњавања бојем. Њене се пресуде одмах извршују; ако ко држи да је бијен на правди Бога, нека се жали после. Дотле немоћна, полиција добија сада штап у руке, који је код нас одувек био символ власти. Од педесетих година, батине се ударају на све стране, и полиција зачас долази до потребог „уваженија“. Више нема говора о томе да полиција није довољно јака: она је у стању да бије, затвара, глоби, свакога ко не слуша.

Тиме је довршено стварање чиновничке владе у Србији, која ће се доцније звати бирократски систем. Створен је нарочити чиновнички ред кога дотле није било; са својим правима и привилегијама, он је добио господски положај у друштву: он је заступљен у врховној управи, и посредством јаке полицијске власти држи народ у безусловној послушности.

Под Милошем, како је Вук тврдио, ником се није милило бити чиновник. Сада, кад је положај чиновника овако знатно поправљен, сваки се отима да буде чиновник. Уставобранитељско време карактерише се навалом на државну службу. Већ 1846 министарство унутрашњих дела жали се да добија много више молби за државну службу но што их може задовољити. Школовани људи не мисле ни на шта друго него како ће из школе у државну службу; управо, родитељи дају децу у школу само стога да би их после начинили чиновницима.

Слободан Јовановић „Уставобранитељи – њихова влада 1838-1858“ БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ 1990. стр. 54-55.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *