Војислав А. Нешковић „Од Призрена до Драча (Из дневника једног ђака обвезника)“

Шеснаестог децембра, рано ујутру, пробуди нас страховита топовска пуцњава. Излетесмо напоље, потрчасмо ван вароши и ускочисмо у неке рупе да се заклонимо. На мору смо видели шест аустријских ратних бродова који су, распоређени на улазу у залив, стално маневрисали и топовским салвама тукли Драч и околину, а нарочито друм који је водио за Тирану. Бомбардовање је почело око шест часова ујутру и трајало до осам часова.

Арбанаси са породицама бежали су колима друмом за Тирану и многи су страдали од граната. Разбежали су се и италијански војници, док су наши заузели бусију иза зидова на кејовима и чекали са пушкама у рукама. Са брда, код Есад-пашине виле, пуцала су два наша брдска топа, које су војници демонтиране пренели на коњима преко албанских кршева. Бомбардовање није престајало ни једног тренутка. Ми смо нетремице посматрали из заклона и питали се где ли је сада савезничка флота. Један брод је почео да улази у сам залив и приближавао се пристаништу. Као да се спремао да искрца трупе и да нам пресече даље повлачење. Наједном, тај брод обави густ дим и разлеже се јака детонација. Брод одмах поче да тона својим задњим делом, док му се кљун издиже увис. Био је у пламену и густом диму.

Ми поскакасмо из својих заклона и повикасмо „Ура!“ То је наш брђанин погодио шрапнелом муницију кроз отвор на броду и изазвао експлозију. Брод је тонуо, док су други бродови и даље пуцали и тукли нас. Један је брод почео да маневрише, покушавајући да приђе запаљеном броду да би га закачио и одвукао са собом. Дављеници су пливали ка пристаништу, удаљеном 200-300 метара, и звали у помоћ на нашем језику.

Кад не успе маневар да се одвуче брод, ратни бродови пустише густе димове и, један по један, окретоше на север и изгубише се на пучини, док погођени брод остаде у пристаништу, извирујући из воде својим кљуном и врхом једног оџака. Ту је био све време док је трајало укрцавање наше војске.

…

У Каваји дочекасмо и крај 1915. године, а војска је сваког дана пристизала. Неки су настављали пут за Валону, а неки су се задржавал дуже или краће време у Каваји. Стога је нестало намирница, те се Пантелеј и ја решисмо да идемо у Драч да бисмо набавили мало шећера, брашна и чаја. Уз пут смо видели страшну слику. Било је лешева регрута, као и лешева коња и магарића. Многи регрути и заробљеници имали су ноге увијене у џакове, јер су им отекле, па нису могли да носе обућу. Сви су изгледали бедно и имали су веома жалостан израз лица. Мицали су уснама и нешто говорили, али нико их није чуо ни разумео, а ни помагао. Они су представљали авети и живе лешеве. Заробљеници су се нешто боље снашли. Они су драли приклане коње, секли месо и пекли, а кожом увијали ноге. Али несрећни регрути нису за то знали, или нису могли то чинити, јер су били на ивици снаге. Они су се вукли док су могли, а онда су мирно умирали.

У Драчу је било све затворено, те ништа није могло да се купи. Вратисмо се у Кавају празних руку.

Војислав А. Нешковић „Од Призрена до Драча (Из дневника једног ђака обвезника)“. Голгота и васкрс Србијњ 1916-1918 – Београд 1971, стр. 22-26.

Голгота и васкрс Србије 1915-1918. БИГЗ, 1986, стр. 80-81.