Home » Književnost » Iz Autobiografije Nušića

Iz Autobiografije Nušića

Из Аутобиографије Бранислава Нушића

Сећам се, на пример, да смо се једном играли и кризе. Криза је појава која траје од самог постанка ове државе и трајаће све док држава устраје, као оно кад се дете роди „с фалинком“ па је вуче целога живота. И политичка деца најрадије
играју ту игру, па зашто је не би и ми играли?

Разуме се да сам ја био увек тај који је образовао кабинет. Та моја мисија није имала за собом поверење скупштине, али то није нимало необична појава у нашем политичком животу. Пошто смо играли у мојој авлији, то сам ја, оправданије но Људевит XIV могао рећи „L estat sest moi! И на тој основи приграбити сву власт у своје руке.

Сви, колико год нас је било, хтели смо да будемо министри – што, уосталом није само дечја слабост – и онда, разуме се, пошто нисмо имали поданика, јер то нико није хтео да буде, није могло бити ни скупштине.

Све и кад би рачунали у своје држављане гуске, ћурке, пловке и друга доброћудна створења, којих је било пуно двориште и који би са своје лојалности били добри поданици, шта би учинили њиховим сазивом у скупштину? Они би извесно образовали посланичке клубове, тј. Клуб ћурака, клуб гусака и клуб пловака. Ти клубови не би нимало утицали да се промени поверење које смо ми, влада, сами себи присвојили, јер, као што је познато, политички клубови су установе у којима се чланови дисциплинишу да не мисле својом памећу и да не штрапацирају своју савест. Гусан, ћуран и плован, који би рецимо били шефови клубова, добили би од нас поверљиво обећање да ће им се, њима лично, побољшати храна, и ето ти већине, ето ти поверења.

Додуше, у дворишту је, међу домаћим животињама, био и један јеж, који је, с обзиром на своју спољашњост, могао евентуално представљати опозицију, али је он по цео дан спавао, а опозиција која спава никад није опасна. А, најзад, ни та његова спољашност није представљала богзна какву опасност, јер не треба се никад плашити опозиције којој бодљике служе само као накит.

Према томе, ми смо за себе имали све услове који су нам дозвољавали да будемо неуставни, а неуставност, кад то нема ко да спречи, изгледа да је једно наше традиционално задовољство.

Имајући, дакле, све повољне услове за то, ја сам убрзо решио кризу и образовао сам владу. Себи сам задржао портфељ спољних послова. Тада још нико од нас није знао за ону лепу и тако корисну установу минстра без портфеља. Ми смо, додуше, знали за портфељ без министра, али министар без портфеља изгледа да је доцнији проналазак.  Да је тога тада било, ја бих, разуме се, на себе примио ту тешку бригу да управљам министарством без портфеља, без ресора, и без канцеларије. Овако сам примио на себе спољне послове, с обзиром на то што сам био „дете из боље куће“ и врло сам рђаво учио стране језике, што је такође једна од квалификација наше дипломатије.

Сем овога, владу су чинила свега четири министарства: полиције, финансија, просвете и војно. У то доба, кад смо се ми као деца играли владе, нису постојала многа министарства. Тако, на пример, није постојало министарство народног здравља, јер изгледа да тада није ни постојало народно здравље. Па онда, није постојало ни министарство саобраћаја. Друмови су, додуше, постојали, али смо ми већ увелико певали уз гусле: „Друмови ће пожелет Турака, јер неће имати ко да нас натера да их оправљамо“. Шуме су, додуше, постојале, али су њима управљали хајдуци, а тек у новије време хајдуке су сменили министри, те је образовано и шумско министарство. Руде кажу такође да су постојале, али, како се тада уредно плаћао порез, није постојала никаква потреба да се какве друге руде истражују. Воде су такође постојале и служиле су, као данас, као средство за поплаве, само се није осећала потреба да поплавама управља нарочити министар.

Листа моје владе овако је отприлике изгледала: спољних послова, као што рекосмо, ја; за министра просвете узео сам неког Чеду Матића стога што је понављао и први и други разред гимназије па се дуже бавио на школовању но ми остали; па онда био је и два пута из школе отпуштен те знао у прсте школске законе; а најзад и зато што је писменост сматрао као луксуз, што је било и тадашње мишљење одистинских министара. За министра полиције узели смо Симу Станковића, сина једног среског пандура, претпостављајући да је полицијска струка у његовој породици једна традиција и да је васпитање које му је његов отац пандур могао дати сасвим довољно да може бити министар полиције у Србији. Не, сем свега тога, оне је тако горопадно умео псовати, почевши од господа бога па да најмање бувице у ћебету, а умео је, бога ми, потегнути и песницу, па и перорез потргнути из џепа. Све то некако давало је довољно квалификација за министра полиције и сви смо сматрали да смо њиме учинили срећан избор личности за тај положај. За министра финансија узели смо неког Перицу из трећег разреда основне школе, који је још носио натраг разрезане панталоне, кроз који је разрез стално вирио реп од кошуље, који је само недељом до подне могао бити нешто чист. Тај Перица није
имао никаквих квалификација, како за ресор који је примио тако ни за ма какви други ресор, али то никад није била сметња код састављања изистинских министарстава. Онај прљави реп, који му се вукао одостраг, не само да није био сметња већ је био и извесна квалификација, и то тако карактеристична квалификација да би могао послужити као униформа свих министара финансија.

За министра војног узели смо нашег друга јеврејске вероисповести, Давида Мешулама. То није било без извесних разлога. На тај начин хтели смо, најпре, да избегнемо сваку могућност да заратимо са којом другом страно државом, а друго, да би своме другу Давиду дали непосредне прилике да учествује у лицитацијама које расписује Министарство војно, знајући да би он то и иначе чинио.

Тако склопљено министарство држало је седнице где кад на дрвљенику, али много чешће горе на ораху, на коме би сваки министар узјахао по једну грану. Ово би друго место било за препоруку уопште владама, јер само горе, на каквом ораху или на крову четвороспратне куће, могли би бити обезбеђени од радозналих новинара.

Имајући Давида Машулама на челу војске, ми смо слободно смели давати изјаве о мирољубивости својој и не слутећи шта се тамо, у дубини душе нашега министра војног крије. А једнога дана, , баш кад је на дневном реду министарске
седнице било питање да целокупна влада прескочи плот Милоша пекара и да му из баште покраде трешње, које су већ биле зреле, румене и тако сочне да би примамиле и сваку другу владу – Давид Мешулам изнесе један случај међународног значаја, при коме је један наш поданик тешко страдао, ради чега морамо, угледа нашега ради, прибавити сатисфакцију.

Случај, који нам је Мешулам изнео а који је уосталом и свима нама био познат, био је овај: наш плован провукао се једнога дана испод плота и отишао у суседно двориште у тренутку кад суседни плован није био међу пловкама. У каквој је намери наш плован отишао међу туђе пловке, влади није било познато, али је на њега тамо крвнички насрнуо плован домаћин и тамошњи гусани и тако испребијали и раскрвавили нашега плована да се овај са пола репа и полуголе главе једва жив вратио у отаџбину. Министар војни је предлагао да огласимо суседима рат и то сутра, у четвртак после подне. Тога дана из два разлога: прво, што у четвртак по подне немамо школе, а друго, што је Мешулам, на основу поверљивих достава, обавештен да ће суседи сутра после подне ићи у виноград те никога неће бити код куће.

Он је свој предлог завршио Мојсијевим начелом: „зуб за зуб, око за око! Тј. Тражио је да ми за почупано пола репа и нешто мало перја на глави нашега плована очупамо потпуно све гуске суседове. Он је нарочито инсистирао да се гускама осветимо, јер најзад, рекао је он, суседов плован имао је и донекле разлога да нападне нашега, у одбрану домаће части, али су се гуске без икаквог нарочитог разлога у ту ствар умешале.

Пошто је предлог био примљен, Мешулам је израдио и стратешки план. По томе плану, министар финансија, као мали и нејак, не би суделовао активно у експедицији, већ би остао горе, наврх плота, и чувао стражу те да нас извести ако би ко наишао. Ја, министар просвете и министар полиције имали би за дужност да чупамо гуске и он, министар војни, сакупљао би перје. План је био усвојен и сутрадан по подне министар војни дошао је на уречено место са једним празним јастуком. То нам је уједно била и цела ратна спрема.

Тачно у 2 часа и 17 минута отпочео је напад. Не знам баш да ли је толико сати било, али кад је на цркви избило два, кренула су у виноград кола са суседовом породицом и одмах, мало затим, ми смо прескочили плот, пошто је министар
финансија остао на плоту. Стављам у 2 часа и 17 минута, јер обично тако почињу рапорти са бојних поља. У 2 часа и 20 минута већ сам ја чупао једну гуску, министар полиције другу и министар просвете трећу. Гуске су очајно пиштале, али
смо ми, држећи се онога „зуб за зуб, око за око и перје за перје“, наставили посао све док гуске не би остале голе као да су се тог часа из јајета излегле. Министар је војни, међутим, ревносно купио перје у јастук. У 2 часа и 32 минута извршили смо напад на друге три гуске. Борба се врло правилно развијала и клонила се нашој победи, али – као што то обично у стратегији бива у таквим приликама – министар војни није предвидео савезничку помоћ непријатељу.
Уједанпут, и сасвим изненада, појави се с бока нашем развијеном фронту домаћи пас, који је дотле спавао негде у кујни. Тај изненадни напад унесе донекле забуну у наше редова и министар полиције, на којега је пас прво насрнуо, напусти
пола очупану гуску, дохвати једну каменицу и прими на себе отворену борбу са псом, бранећи наш бок. Да је на таквој ситуацији остало, ми би искористили победу до краја, али је дошло још једно изненађење. Лавеж пса пробудио је и
момка у кујни и овај се појавио на бојишту са једном мотком у руци.

Под тако тешком артиљеријском ватром посрнула би и свака друга, много искуснија војска. Ја не знам шта је даље било, сећам се само да сам чуо ударац мотке о леђа министра просвете и чуо његово очајно: „јаој“. Министар полиције успузао се као мачка уз једно дрво и одважно скочио са овога на кров, јер га је момак гађао, а ја сам сретно прескочио плот, пошто сам и сам осетио на леђима дејство тешке артиљерије. Министар финансија ударио је у такву вриску и плач као да се налази пред скупштинском анкетом и потегао је да побегне са плота, али се оним репом, који му одостраг вири, закачи за један ексер и остаде висећи о плоту. Ја сам знао да ће му тај реп, који се за њим вуче, сметати ма кад тад у животу и ево га где се то испунило. Момак је суседов, разуме се, пришао, скинуо га с плота као кад би узабрао зрелу крушку и пропустио га кроз шаке, како ни крајњи опозиционар са левог крила не би учинио, и кад је тај посао завршио, он је министра финансија, једним згодним ударом, просто пребацио преко плота као фудбалску лопту. Министра војног нико није видео где се у тој гужви део, нити смо дуг и дуго могли сазнати шта је с њим.

Када смо се, после овога тешкога пораза, једва могли прибрати од страха, сакупили смо се на моме тавану да утврдимо стање наше војске. Утврдили смо ово: морално стање је врло рђаво, бројно стање: сви на лицу места, један тешко рањен, и један мртав. Министра војног сматрали смо као мртвог и ја сам зато одлучио да се о државном трошку сахрани, што је било немогуће извести само стога што није могао леш да му се пронађе.

Тек доцније смо сазнали да се министар војни, чим је опазио момка, сретно сакрио иза дрвљеника и, тек кад се све свршило, извукао се и однео кући пун јастук гушчјег перја. Према поверљивим сазнањима, која је доцније министар полиције прибрао, ми смо цео овај рат и водили зато што је мајци Давида Мешулама требало да напуни један јастук гушчијим перјем. Тако се још једном потврдила она историјска истина да често мали узроци носе велике последице.

Разуме се, наш се пораз није само на овоме завршио. Последице великих светских судара осећају се тек после рата. И мада ми, према начину на који је образована, чинимо утисак неуставне владе, ипак вас уверавам да смо ми једина влада у Србији која је у овоме случају горко осетила сву тежину министарске одговорности.

Tags: