Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Драги Стојадиновић: Председавајући је дао реч јавном тужиоцу, који је прочитао оптужницу, коју смо имали, и почело је суђење првооптуженом Љуби Бабићу. Он је био мало наглув, као ваљда и сви официри из артиљеријске струке, и пришао је столу да би чуо шта председавајући говори, да би се објашњавао са њим. Њему су ставили на терет пет тачака. Прва је била најтежа, да је организовао Државну стражу, и ставио се на њено чело, под владом генерала, издајника, Милана Недића и окупатора, како би с тим војницима, с том Државном стражом, гонио и убијао родољубе који су се налазили у шуми. Да је ту дужност савесно извршавао и, према подацима који су објављени у листовима, он, односно његове чете, побиле су 32.752 партизана.
Борислав Пекић: То је мало много.
Драги Стојадиновић: Он се на то мени окренуо, пошто сам био најближи њему, па је казао: „Камо среће да сам убио мало већи број, не бисмо сада седели на оптуженичкој клупи.“ Али како је он био наглув, то је тако гласно рекао, да су и други чули. Онда се окренуо председавајућем и казао: „Што се тиче ове тачке оптужбе, ја се не осећам кривим. Ја сам вршио своју дужност. Гонио сам, па ако је било потребно и убијао, не само партизане, него и четнике и љотићевце, јер сам хтео да заведем мир и ред у земљи, што је била моја дужност. Прво сам очистио земљу од банди бивших осуденика, који су искористили рат да побегну из Ниша,из Пожаревца, и који су пљачкали по околини тих градова. Ја сам њих похватао, неке сам вратио у затвор, неки су били побијени. Све време, док сам био на тој дужности, заводио сам ред, а да ли је ту неко страдао, није била моја кривица, нити намера да их убијам из неких личних побуда.“ Дакле он се доста добро бранио. „А што се тиче“, каже, „овога броја, ја не знам, то је Краков у Обнови објављивао повремено. Да ли се баш то подудара са старним стањем, ја не правим питање.“ Ми смо после у шали говорили да се Љуба Бабић и Милоња нису слагали у двојици само.
Бабић је признавао тај број, али само два мање. Друга тачка је опет била тако нека сарадња са окупатором, на неком другом пољу. Трећа тачка је била да је он, пошто је свршио тај свој крвави посао у земљи, пребачен у један заробљенички логор у фебруару 1942. године, где му је била дужност да доставља немачким властима родољубе, да их денунцира, који су после због тога имали да испаштају пред окупатором, односно пред Немцима, у том логору где је он био.
Борислав Пекић: Како, по твом мишљењу, стоји с том тачком? Како је он пребачен у логор?
Драги Стојадиновић: Та тачка је врло интересантна, као и цео његов случај и цела његова историја, о којој сам већ причао. Њега је додуше забележио Краков у књизи о Милану Недићу, али можда она није доступна многима, па је добро да се то забележи. Била је то једна ретка појава, која чини част томе немачком официру, а нашем саборцу у оба светска рата, противу Немаца. Он је негде новембра месеца 1941. именован од стране генерала Недића, а у сагласности са немачким надлежним властима, за врховног команданта, заповедника свих наших оружаних сила које су се стекле у том моменту. То су били у првом реду граничари, онда припадници Државне страже, и тако још неке помоћне јединице, које су биле под његовом командом. Да ли су већ тада били образовани добровољачки одреди, љотићевци, то сад не знам, али они нису никада потпали ни под чију надлежност, већ су били потпуно самостални. Можда су имали неку директну везу са Немцима, али са њиме нису. Напротив, он је њих на терену гонио као што је гонио и друге, јер није дозвољавао да неко ремети ред или да нешто на своју руку и на силу поступа у Србији.
Борислав Пекић: Један немачки темперамент, пруски?
Драги Стојадиновић: Он је био чисто немачки, можда боље рећи пруски темперамент, војник, племић пореклом, иначе исправан, честит, вредан на послу и на раду, а врло храбар у борби.
Борислав Пекић: И храбар на суду?
Драги Стојадиновић: И на суду се одлично држао. Он је ишао на терен, прво сам, на територију која је била под, рецимо, контролом партизана. Тамо би отишао у цивилу, претварао се да је црноберзијанац, да иде да купује нешто или да продаје, и онда се на лицу места обавештавао и утврдио какве су снаге које су ту, да би приликом напада био тачно обавештен куда и којим правцем да иде. Није се ослањао на извештаје својих људи који су тамо били, већ је сам, лично се излагао опасности да га препознају и да га ликвидирају. Био је необично храбар. Последња тачка, пета тачка, најинтересантнија је.
Борислав Пекић: Извини молим те, заборавио си да кажеш како је он доспео у заробљеништво, то мени изгледа чудно?
Драги Стојадиновић: Пошто је на терену гонио не само партизане и четнике, што су и влада и Немци одобравали, он се замерио и љотићевцима, односно добровољцима који су у то време такође вршљали по земљи, он се замерио свима редом, па и Недићу и Немцима. Они су увидели да су можда погрешили што су једног сувише ревносног човека ангажовали, који је гонио по свом критеријуму, што се није увек подударало са њиховим, и хтели су сада да се ослободи. Он је већ у фебруару 1942. године смењен с тог положаја и њега су послали у Беч, пред ратни војни суд. Оптужба је била страшна и врло опасна, јер је њему стављено на терет да је у Пром светском рату извршио дело велеиздаје. Он је се крајем 1914. године, приликом битке на Церу, предао са својом малом батеријом, од два брдска топа и двојицом, тројицом посаде. То је било изненађење за наше војне кругове у том моменту, да се један аустријски официр предаје и то заједно са својом батеријом, тим топчићима, иако није био нити опкољен, нити је то морао да уради. Он је директно прешао на страну тадашњег непријатеља земље у којој је био официр.
Дело је било извршено 1914. године, а по њиховом закону, рок застарелости је 25 година. Рекли су, међутим, овако: застарелост би можда била у односу на дело када је учињено, али пошто је рат трајао до 1918. године, и није била никаква могућност да се он прогони, према томе рок застарелости треба рачунати од 1918, значи тек 1943. застарева, а ово се дешава томе 1942. године, а не обухвата се према њему. Он се, међутим, бранио, односно његов бранилац, да се такво тумачење не може узети у обзир, пошто је важно када је дело извршено, а да ли су они могли или не да му суде, то не долази у обзир, јер није предвиђен законом никакав изузетак, напротив, каже се од када је дело извршено, а имали су 25 година времена, рат је одавно био завршен, према томе могли су ако је било могућности и потребе да му суде, па макар у одсуству. Међутим, тај први суд војни, није усвојио његову одбрану, и њега осуде на смрт. Жалио се вишем војном суду и тек је овај усвојио то тумачење. Он је био ослобођен оптужбе, јер под таквом једном оптужбом или је крив, па је смртна казна, или није крив и требало је да буде пуштен на слободу. Уместо да га ослободе и врате у Београд, они су га послали у логор за заробљенике у Немачкој, мислим да је он био у Офлагу 18, то је у Нирнбергу, тамо где је била већина наших официра.
Последња тачка је најинтересантнија и врло карактеристична по његово држање и менталитет, и уопште његове особине као човека. Ту је речено да је он, злоупотребљујући свој положај вишег официра и председавајућег у једном војном суду на терену, једну партизанку, коју су његове јединице биле заробиле, осудио на смрт, а пре тога обесчастио. Ту је он скочио као опарен, када је то прочитано, када је дошла на ред та тачка, он је најенегичније протестовао. Није се толико љутио на 32.000 побијених партизана, али је ту тачку најенергичније одбијао.
Борислав Пекић: Циљ је био јасан, да се он морално дисквалификује.
Драги Стојадиновић: Наравно. Пошто то није било тачно, он је казао: „Господине председниче, овде се налази моја жена, ја молим да јој се дозволи да она донесе из нашег стана – ја ћу јој објаснити где се налази – једна дописница коју је мени упутио сељак, отац те девојке. А ствар је текла овако. Два моја сарадника, један официр и један војник, ишли су у неко извиђање и наишли су на заседу партизанску и обојица су погинули том приликом. Ја сам одмах наредио покрет, ми смо ишли у том правцу где су они били погинули и успели смо да на терену заробимо само једну девојку, која је у тој заседи била, учествовала, није била успела да побегне.
Она је доведена код мене у привремени штаб на терену. Пошто је била ухваћена са оружјем у руци и свакако је учествовала у убиству мојих људи, то је имало да јој суди војни суд, на лицу места. Јасно је било да, ко се ухвати са оружјем, нарочито партизан, да ту никаква друга пресуда није могла бити него смртна. Међутим, то је било предвече, а суђење је било заказано за сутрадан, код мене је дошао отац те девојке. Рекао ми је да је она млада, да је тек свршила учитељску школу, да је заведена, да је отишла у шуму, и молио је да се ја заузмем да јој се поштеди живот. Ја сам рекао да то више зависи од ње него од мене. Казао сам да ћу са њом разговарати и настојати да нађем пута и начина да она не буде осуђена на смрт. Сељак је отишао, а ја сам је позвао и рекао – теби сутра предстоји суђење и по свој прилици бићеш осуђена на смрт. Нисам члан суда, то ће радити тројица мојих официра који се тиме баве, али ја могу на њих да утичем, да те они ослободе, ако будеш искрено признала да си заведена, да си погрешила, да се кајеш и да обећаш да више нећеш учествовати у борби. Гарантујем да ће суд усвојити такву одбрану и да ће ти бити живот поштеђен. Код мене је био твој отац и он је апеловао на мене, ја сам обећао да ћу се заузети, а сад од тебе зависи и од твога држања, каква ће твоја судбина даље бити. Она на то ништа није рекла, отишла је, одведена је била у затвор, а сутрадан је било суђење, коме сам ја присуствовао, као и њен отац, сељак, да видимо шта ће бити, и како ће се она држати пред судом? Оптужница је била врло кратка, она није порицала, на свом саслушању, да је учествовала у борби, да је ухваћена са оружјем и јасно је било да је могла очекивати само смртну пресуду. Њој је дата реч да се брани и она је рекла: ‘Овај овде, па је показала руком на мене, ‘ваш официр, коме име не знам, синоћ ме је наговарао да се ја одрекнем својих идеала! И да ћу на тај начин, ако признам да се кајем и да се више нећу борити, спасти главу, а шта значи моја глава или мој живот у борби за ослобођење народа.“
Борислав Пекић: Свака част.
Драги Стојадиновић: Сигурно свака част. „Она је ту одржала кратак ватрени одговор, каже: Ја са гнушањем одбијам такав предлог, није ми стало до живота, можда ће напротив моја смрт имати више вредности за наш покрет и за нашу борбу, него да ја останем у животу. После тога, разуме се, једногласна одлука, није било другог начина да се спасе живот, она је осуђена на смрт. Одмах иза тога смртна пресуда је извршена, а тај сељак, њен отац ме је молио да му дозволим да он леш понесе и сахрани на сеоском гробљу. Он ми је захвалио на заузимању, али је и сам увидео да њој није било ни лека ни спаса и набавио је неки примитивни, на брзину склепани сандук од чамовине, њу је натоварио на сеоска, воловска, кола, однео и сахранио. Он ми је после тога послао дописницу, захвалио се још једном на заузимању, и известио да је своју ћерку сахранио по обредима срске православне цркве, уз учешће свештеника. Та је карта сачувана и ја молим суд да се дозволи да моја жена то пронаде и донесе“. Дефакто је она отишла и после једно пола сата, три фртаља сата, она се вратила, донела дописницу, дала председавајућем Милоњи Стијовићу на сто, он је прочитао, па се окренуо Божиновићу и казао: „Е, ово да му бришеш. Ову тачку да му бришеш.“ Бабић је био срећан и пресрећан да је скинуо љагу са своје части, и после тога он више није упште марио шта ће са њим бити, каква ће бити пресуда, он је са тиме био начисто, али није хтео да дозволи да се његова част укаља. Његово суђење је трајало скоро цело пре подне, односно откада је почело, тако око 8-8.30, па док се то није завршило око подне.
Борислав Пекић „Време и ново време“, Разговори са Драгомиром Стојадиновићем, стр. 288-292. Службени гласник, Сведоци епохе 2013.