Андрић, Црњански, Крлежа.

Ви се сигурно сећате, Станислав Винавер у једном од својих експресионистичких манифеста, веома давно, сад већ пре педесет година, најпре, чини ми се, у листу „Прогрес“, написао је тад први пут, а касније се то много пута понавља, три имена заједно, три имена напоредо. То су ова три имена: Андрић, Црњански, Крлежа.

Ми смо јако везани, знате, и то нехотично. Сад смо остарили, и сад је питање ко ће први, ко ће други, ко ће трећи. Али не у слави, него у смрти. То везује страшно. За мене је Крлежа као да ми је најбољи друг, иако се не слажемо, и нисмо се слагали. Иво Андрић је педесет година мој пријатељ, саосећам с њим кад чујем да има неке непријатности или тако нешто. А у литератури? Па сва тројица смо везани за тај аустријски рат, за тај рат. Нисмо били на страни Србије, знате. Да смо били негде на Крфу, ми бисмо били везани као Стеван Јаковљевић за неку војску, или тако нешто. Ми смо везани за ову страну, аустријску, а свим својим срцем смо били на оној страни, с оном страном смо били везани. И, према томе, ја мислим да смо нас тројица учинили шта смо могли. Није важно ко је први, ко је други, ко је трећи. То је испод мог достојанства да о томе мислим.

Милош Црњански „Испунио сам своју судбину“, БИГЗ, СКЗ и Народна књига 1992. стр. 142-147.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *