Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Реците ми, где је Ваш завичај? Ваш завичај је Чонград, па Итебеј, Иланча. А Ви сте изабрали један други завичај, Срем.
Један мој пријатељ, када је хтео да ме удари у новинама, он је написао да сам мали професор из Иланче[1]. Ја у Иланчи нити сам рођен, то је моја породица, мој деда је тамо био поп. А иначе, немам везе с њом. Ја је волим као једно банаћанско село, зато што волим тај крај. Онај ко не воли свој завичај, то мора да је, нећу да кажем курва, али тако нешто. Лондон, двадесет пет година! То је једно књижевно дело које нема везе с политиком, него има везе са тим животом, тако, са животом сваког емигранта. Знате, ја нисам био емигрант. Ја сам тако отишао као чиновник. Е сад, завичај, знате, завичај јесте Банат. Али завичај мој је Срем. И ја се тамо осећам добро. Не зато што је тамо био Бранко Радичевић, па хоћу да се правим важан, него сам волео то. Не могу да причам зашто, био сам везан за Срем. Написао сам једном: љубавно предграђе Београда је Срем. А Карловци су квинтесенција нашег пречанског српства, знате.
Завичај, ви питате за завичај. За завичај је прво оно где сте се родили. Свега сам три године био у Чонграду где је мој отац био протеран. Они сад праве неки музеј тамо, знате, а погрешили су. Ја тамо никад нисам учио школу. То је био мој брат. Кад сам имао скоро три године дошли смо натраг у Темишвар и у Панчево. Али завичај, прави, знате, који волите, који осећате, за мене је Србија. Зато што сам изабрао нешто што је толико напаћено, што је толико насрећно кроз векове, сада, а нарочито ових последњих сто година. То је мој завичај. Ја се у Београду осећам као код куће. Ту сам живео. Знате, нашим песницима се пребацује зашто не иду у унутрашњост, а и ја никако, кад сам био и наставник у Крагујевцу, нисам отишао тамо. Борио сам се да будем ту, то је варош. Није завичак, знате, ручак и вечера. Завичај је Калемегдан. Зато је и песма на крају опет дошла по мене. А иначе, ја се осећам тамо како код куће. Разуме се, ишао сам на Триглав и у Словенију, па могу да волим и Словенију. У Хрватској сам био као студент. За мене је и тамо лепо, знате. Ја никад не кажем Приморје него Ријека. Ријека младости. И свега што иде са младошћу. Према томе, завишај то је оно што изаберете. Да, у Срему је најлепше. Али у Београду, Србија.
Милош Црњански „Испунио сам своју судбину“, БИГЗ, СКЗ и Народна књига 1992. стр. 142-143.
[1] Мисли се на текст Марка Ристића: „Три мртва песника“.