Драгиша Васић о Србима 2

Наслеђе је резиме предачког искуства. Ми смо се увек питали, на који је начин могла да ишчезне, да нестане, да се угаси она мржња, ако је постојала? И, удубљујући се у душу наших предака, ми смо, затим, осетили како нам се намеће друго питање: јесу ли они, уопште, и били способни да мрзе; је ли, доиста, ова страст ма кад била у инстиктима наше расе и њеним традицијама? Срби, који, у данашње време, подносе неупоредиве патње, имају обичај да кажу: ми смо створени да се мучимо. И мучећи се нечувено, они никога не мрзе. Зар је, збиља, немогуће да су њихови преци, у својим мукама, исто тако гледали једну нужност, једну вишу казну, или једну дужност, неминовну и несхватљиву, али дужност да трпе до бољих дана? Откуд би, иначе, било могуће да њихови потомци тако брзо, у тако кратком року, измене сасвим природу своје душе, свој карактер? А ако мржња у срцима њихових предака никад није постојала, зар су је они могли наследити?

23. стр.

Мрзети, то је: имати урођену, необуздану, непомирљиву и смртну одвратност према некоме; а у јесен 1916. приликом српске офанзиве, земљаци г. Ле Бона (Французи – МЗ) зграњивању се гледајући: како њихови савезници заробљеним бугарским војницима деле свој хлеб, често недовољан и за саме њих, и како ове благо и другарси распитују о местима кроз која пролажаху и о тамошњим приликама; мрзети, то је: са изразом дивљачког беса гледати омрзнутог, а истом приликом, земљаци г. Ле Бона беху очевици, како се бугарски рањеници носе на мазгама, пажљиво вођени од болничара, док поред њих малаксало корачаху српски рањеници, нимало лакше рањени од непријатељских; мрзети, то значи: имати одвратан ужас од некога, а на Божић 1916, и доцније, у својим рововима, посете својих непријатеља, које гостише по српском обичају. Али мрзети, осим тога, претпоставља један тачно одређен субјект, који је учинио неправду или више ових, који су неправду учинили. Ко је тај или који су баш ти, из једног народа, што су учинили неправду? Не могу се мрзети сви, јер мржња је, на известан начин, једна концентрисана ниска страст. Против кога она да се излије; ко је тај што је, управо, заслужио да га она погоди? Ето ту немоћ познали су сви они што су тражили кривца, па, уместо њега, налазили јаднике што преклињаху у име своје силне и жарке жеље за животом, у име своје неодговорности и невиности, у име дужности коју су вршили и принуде под којом су је вршили.

Неправда која се чини колективно умањава јачину страсне одвратности; она ову одвратност мења у једно осећање презирања.

Стр. 26-27.

Драгиша Васић „Карактер и менталитет једног покољења“, Укронија, Београд 2021.

Ukronija.rs