Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Срби нису борбен народ[1]. У свом унутрашњем животу, у више махова, они су се бунили увек, кад су њихови вођи налазили за потребно да се реагира. Марка њиховог интелектуалног темперамента, уосталом, то је поводљивост. Али, да ли су се ту у чему они особито разликовали од осталих народа? Ми не можемо да видимо никакав разлог за то тврђење. Сви они револти нити су били страсни и фанатички, нити су значили опште и перманентне народне устанке. Напротив, то су били ограничени инциденти проузроковани агитацијом једне увређене интелигенције или народних вођа анимираних слободоумним идејама. Доиста, да је режим Александра Обреновића беснео у Француској, он би тамо, посигурно, подигао цео целцат народ. Је ли он био подигао све Србе? Је ли атентар од 29. маја 1903. био дело народних руку? Очигледно је, да овај догађај није његово предузеће. Незадовољан владавином свога краља, народ је тада с тужним срцем гледао своја посла и упирао поглед на интелигенцију. Кад је ова једанпут пресекла несносан режим, он јој је одобрио поступак; али сам, он се никад није осећао кадар и позван да пролива крв свога владаоца.
Па како се онда може разумети борбеност и хероизам Срба, који нису волели рат и мучне борбе, који нису волели побуне и који су у ратовима балканским и после, у великом светском сукобу народа, ипак заузели једно од првих места и стекли неподељено признање беспримерно храброг народа. Шта је значио овај њихов хероизам, у чему је то била њихова снага?
Пре својих последњих ратова, Срби су живели у вери, у оптимизму, у релативној угодности. Сумња, песимизам, велике беде Запада, беху им непознате. Тихо и хармонично, углавном, текао је њихов скроман живот поред оног другог хучног, врло убрзаног, пуног вртоглавице; у коме су владале највеће материјалне разлике међу људима, дубока провалија у њиховим тежњама и осећањима; несносна друштвена дисхармонија, једном речју. Тај живот беше, истина, отпочела да мрачи једна страст. Страст која беше отпочела да мрачи тај живот беше мржња. Мржња, то је она страст коју смо ми стали да упознајемо у нашем унутрашњем, партијском животу. Ми смо ратовали са шест разних нација и ниједну од њих нисмо могли мрзети, а хтели смо да се између себе омрзнемо. Нама природа није била подарила ову страст, она беше страна нашој души.
Стр. 50-52.
Драгиша Васић „Карактер и менталитет једног покољења“, Укронија, Београд 2021.
Ukronija.rs
[1] Седамдесетих година, нападајући бирократски систем либерала, Светозар Марковић писаше: „Код толиких устанака за ослобођење, што се збише у последње време на Балканском полуострву, Народ Српски у Кнежевини остаде непомичан, као да се то њега ништа не тиче. Бирократска система успела је да угуши у њему сваку личну иницијативу. Нека се сравни са овим лична енергија и предузимљивост грчког, влашког и самог бугарског народа за своје ослобођење, па да се види како су дубоко пали потомци Кара-Ђорђа и Милоша (Целокупна дела, II, стр. 35-36).