Драгиша Васић о Србима 5

Пре ратова Срби су се могли поносити својим добрим и чистим обичајима. Највећи део народа беше очуван. Порок се мора крити по мрачним јазбинама, где је имао свој простор у коме се кретао, један простор ограничен, врло ограничен, кужан и презрен. Праг традиционално чистог огњишта беше за њега несавладљиво неприступачан. Највећа породична трагедија, то не беше ни банкротство, ни крајња оскудица, ни смрт, то беше умрљана част, осрамоћени образ породице. Неко особито, свето осећање обузимало је човека у српској кући, где је кандило из угла озаривало простодушно и отворено лице вредне и верне домаћице и њезиних кћери. Задња мисао осећала се ту веома незгодно, неискрен поглед лутао је збуњен, понижен и осрамоћен. На капији ове куће, кад би је напуштао, човек би се нехотице стресао због своје урођене нискости. Српска кућа, пре ратова, значила је истински одмор душе, праву чистоту једног храма, спас од ниских жеља. Оно што је учинило најлепшим Србе у ратовима, то је овај морални инстикт и ова морална чистота, коју су они изнели из овакве куће. Полазећи у рат, они беху понели једно урођено осећање о части и светињи породице, за коју они имађаху култ. Побеђени су заиста били задивљени његовим моралним идеализмом.

Али оно што су они толико поштовали у другога, њима од ових није поштовано. И ето то је родило њихов највећи бол и ону бригу која их је највише растрзала.

Стр. 102-103.

Драгиша Васић „Карактер и менталитет једног покољења“, Укронија, Београд 2021.

Ukronija.rs